ЗА ДРЖАВНУ ТАЈНУ, ОСТАНИТЕ НА ВЕЗИ
Роберто Барни био је искрено изненађен мојим телефонским позивом. Не познајемо се лично, у Фиренци га срећем на отварањима изложби, а понекад га спазим док шета околином трга Sant’Ambrođo. Није знао да му се име провлачи по београдским новинама као једног од учесника по позиву на бизарном конкурсу за споменик српском средњовековном владару. Још више га је изненадило то да се уз његово име помиње и некакво обештећење у износу од 5.000 евра. Истина, он је конкурсни позив примио и, заинтригиран документацијом о задатој теми, провео неко време изучавајући њен садржај. Схвативши убрзо да то није посао за њега одустао је од учешћа. Укратко, никакав Барнијев предлог није стигао до жирија за споменик, па ипак све до краја жирирања и проглашења „победника“, његово име појављиваће се у медијима и јавним саопштењима као име учесника на конкурсу, заједно са словеначким, кинеским и руским вајаром.
Роберто Барни аутор је многих скулптура у јавном простору. Одликује их потрага за рискантним балансом и суптилност сведене људске форме. Непоколебљиви Европљанин, ни у петоминутном разговору не пропушта да благим и љубазним гласом нагласи своје европејство као најважнији део свог културног идентитета. И само би неупућени помислили да би се његов рад могао наћи у избору жирија наклоњеног онаквом провинцијално реторичком победничком решењу.
Зато, питање које се поставља није зашто би једном Роберту Барнију био потребан такав конкурс, већ зашто је том конкурсу био потребан Роберто Барни. Одговор је, рекао бих, јасан: није био потребан. Тачније, потребно је било само његово име, баш као и имена двојице сада покојних чланова жирија, чије ће присуство сведочити о наводној разноврсности визуелних језика, а који ће у склопу унапред смишљене фарсе вољно или невољно нестајати из процеса одлучивања у корист гласова неколицине аутентичних режимских пробисвета.
По свој прилици, једина неизвесност током трајања конкурса тицала се неуротичних промена одлука Александра Вучића, покретача иницијативе, о димензијама споменика. Прича се да је, како је време пролазило, у сукобу с ко зна каквим личним аветима, председник маштао о све већем кипу свемоћног владара, све док његова визија није досегла фамозна 24 метра. У конкурсним одредбама стоји да димензије, које, истина, нису ограничене, „морају проистећи из карактера приложеног решења“, а споменик има да „уважава вредности ширег просторног контекста“, те да буде „хармоничан додатак постојећим вредностима простора“. Тешко да су тако срочени елементи конкурсног задатка могли да изроде бесмислену неостаљинистичку грдосију која се склапа на Савском тргу. И како се уопште планира финансијска конструкција за статуу тако неодређених димензија да трошкови њене израде и транспорта неизбежно варирају у опсегу од неколико милиона евра? Цена споменика, проглашена државном тајном, занима многе грађане који, позивајући се на своје Уставом зајамчено право на приступ информацијама од јавног значаја, шаљу захтеве органима власти да се износ обелодани. Око две стотине писало је градоначелнику, његовом заменику, председницима Скупштине града и Републике. Неколико захтева упућено је Министарству културе. Одговори који су досад стигли у најмању руку су интересантни. Ако се има у виду да је реч о поверљивој информацији, Министарство културе није нимало марило за поверљивост љубазно нас обавестивши да тим податком располаже градска управа Београда.
Једини одговор градских власти пристигао на дан истицања законског рока гласи да „буџетом града за 2020. нису опредељена средства за подизање споменика Стефану Немањи“. Наравно, нико није ни питао за 2020. (познато је да су већ 2018. провучени знатни износи кроз рачуне Историјског архива Београда, који се мимо својих задатих програмских активности наједном јавља као предузеће које „израђује и испоручује споменике“), али је занимљиво да се у писму не спомиње никаква поверљивост тог податка, већ се одговор напросто избегава.
Уосталом, пробајте и ви да позовете телефоном градску управу и поставите питање коме да упутите молбу за информацију о цени споменика, па видите да ли ће и вас, као што су мене, сместа упутити на Горана Весића који „све зна“.
Каква држава таква и тајна. У општем нескривеном лоповлуку нико не сумња ни у то ко је лопов, нити да је крађа у току. Једино остаје непознато колико је досад украдено и која је од државних каса најтеже ојађена.
Ако телефоном позовете градску управу и питате за цену споменика, сместа ће вас упутити на Горана Весића који „све зна“. Каква држава таква и тајна. У општем лоповлуку нико не сумња ни у то ко је лопов, нити да је крађа у току