КОМАНДНА НЕОДГОВОРНОСТ

СМЕНЕ НЕПОДОБНИХ ЛЕКАРА

Поучена досадашњим пандемијским искуством, власт је пред толико најављивани јесењи талас епидемије решила да предузме све могуће припремне мере за заштиту сопственог рејтинга

Пред сваки налет епидемије председник баш уме да нас утеши. Овог пута није у питању „најсмешнији вирус у историји“, ту категорију су чак и напредњаци прерасли када је број оболелих у Европи прешао 4,5 милиона, већ велико спремање здравственог система. Не само да је Вучић, како сам тврди, запослио медицинско особље, повећао плате лекарима, научио их да користе заштитну опрему (или је то ипак урадио технички министар здравља?) и од болнице „Драгиша Мишовић“направио „спејс шатл“, већ је поставио и оставио праве људе на водећим позицијама. Уз једно одлучно „не“које је упутио свим лекарима који су тражили некомпромитован Кризни штаб и одговорност за досадашње управљање епидемијом (по његовом мишљењу, то је само 3.000 некомпетентних индивидуа које спроводе „иживљавање над најбољим лекарима у Србији“), напујдао је и своје најбоље извршитеље (попут Вулина) да руководећа и начелничка места „очисте“од те самомислеће гериле.

Да ли је технички министар одбране наложио да се смени седам начелника, како пишу поједини медији, или само три за које постоји потврда (начелник Института за медицинска истраживања проф. др сц. мед. Данило Војводић, начелник Клинике за ургентну интерну медицину проф. др Слободан Обрадовић и начелница Клинике за кожне и полне болести проф. др сц. мед. Лидија Кандолф Секуловић), мање је битно од чињенице да је уочи новог таласа, када нам је потребан сваки лекар, власт одлучила да се обрачуна са свима које доживљава као политички неподобне.

И да поновно увођење вербалног деликта и кажњавање не само лекара већ и грађана које би они требало да лече, оправда срамним саопштењем Министарства одбране у коме између осталог пише: „Нико неће остати без посла, а распоређивање и избор кадра је унутрашње питање система, руковођења и командовања и засновано је искључиво на потребама службе. На то нису и неће утицати писања медија, којима остављамо право да се баве политиком.“

Дакле, за потребе службе за коју смо веровали да је уприличена да би служила грађанима и њиховом здрављу, а не напредњацима, наједном су лекари који су подигли глас против начина на који се управља епидемијом (не државом, не политиком) постали неподобни за „руковођење и командовање“, па ће бити распоређени негде. Можда чак и да брину о коњичкој јединици? Биће потребна властима у суботу 26. септембра, када се бели мантили окупе на платоу испред Филозофског факултета и најаве акције које ће убудуће предузимати. Или као појачање службеници техничке владе Ани Милетић, задуженој да на конференцијама за штампу

Кризног штаба „најбоље међу најбољима“штити од питања попут оног како, као лекари, коментаришу смену својих колега.

А када је већ отпочео одстрел неподобних лекара и када га спроводи министар који за то нема овлашћења у техничком мандату, зашто исто не би урадили и други? Рецимо в. д. директора Опште болнице Нови Пазар Мехо Махмутовић, чију је смену тражила трећина специјалиста запослених у тој болници због хуманитарне катастрофе која је наступила услед начина на који је руководио епидемијом. Образлажући пре три недеље у НИН-у разлоге због којих је потписао апел за његову смену, др Џемаил Детанац је рекао: „Ово је само питање образа, коначно могу да изађем у град и кажем људима – нисмо сви исти. Када неко изгуби утакмицу селектор се смени, али код нас људски животи изгледа нису битни као утакмица.“Е, па сада је др Детанац смењен са места заменика начелника Опште хирургије на основу решења које не садржи образложење, на потпуно исти начин на који је пре њега смењена др Лејла Ћеранић, начелница Службе за инфективне болести.

„Директори са ВМА и из Новог Пазара, као и сваки други директор, посебно в. д. директора, морају да схвате да су власници здравствених установа грађани РС, а да су они намештеници који за свој рад одговарају свим грађанима“, истакли су у свом саопштењу потписници прогласа Уједињени против ковида.

Нажалост, не морају – и даље нема ко да их спречи.