ТРАГОВИ КОЈИ СМРДЕ
СЛУЧАЈ ДОКТОРА МАРТИНОВИЋА
Научени смо да се исплати варати, преписивати, да је много исплативије заобилазити законе него их поштовати. Најсвежији пример је врли напредњак који је на основу шест објављених радова којима је само мењао наслов, стекао право да докторира, на основу чега је изабран у звање доцента на Правном факултету у Новом Саду
Најсвежији пример је амнестија од академске нечеститости врлог напредњака који је својевремено изјавио да је имао довољно храбрости да призна да је био магарац. Елем, већ се дуго пише и зна о бројним фалсификованим дипломама, мастер и докторским тезама људи који већ осам година управљају овом државом. Опет, једно је када их независна јавност оптужује за превару, а сасвим је друга ствар када се иста та клика досети да лаж и превару легитимизује кроз доношење закона - легитимизација преваре је процес који нам већ годинама измиче. У том смислу, шта значе појединачни случајеви фалсификата, када се једном допуном закона и то оном из септембра 2018. легитимизује на хиљаде лажних доктората. Да подсетим, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању, владајућа већина је у септембру 2018. озаконила незаконите докторате према члану 18 у члану 149. додаје се став 3. који гласи: „Високошколске установе које су… ...издавале дипломе о стеченом научном називу доктора наука… ...а нису имале сагласност на наставни план магистарских студија према прописима који су важили до ступања на снагу тог закона, сматра се да су издавале дипломе о стеченом научном називу доктора наука у складу са законом.” Ова допуна је била последица открића Комисије за акредитацију да је у периоду од десетак година, девет приватних универзитета издавало докторске дипломе, а да истовремено нису имали лиценциране магистарске студије. Да је у овом случају постојала одговорна држава, овим факултетима би била одузета дозвола за рад, док би ове дипломе биле поништене, али би биле поништене и дипломе студената којима су ови кадрови предавали. Али не, ова ситуација је заправо искоришћена да се озаконе сви лажњаци у владајућим структурама. У јавности о овој теми скоро да уопште није било расправе због чега се чудимо када ђаво дође по своје.
И дошао је - врли напредњак који је, између осталог, незаконито ангажован као предавач на Високој медицинској школи у Ћуприји и то још за предмет за који није стручан
Потребно је покренути поступак против Комисије за одбрану докторске дисертације и Комисије за писање реферата за избор у звање доцента (утолико лакше уколико су исти људи у питању) које су биле дужне да утврде да су у питању били аутоплагирани а не различити радови
(ужа научна област за коју је биран у звање доцента је Јавноправна, док је на овој школи ангажован да предаје предмет Здравствено законодавство и администрација) је на основу шест објављених радова којима је само мењао наслов, стекао право да докторира на основу чега је изабран у звање доцента на Правном факултету у Новом Саду. Аутоплагијат је прекршај који је дефинисан Кодексом професионалне етике Универзитета у Београду и, у овом случају релевантним, Кодексом о академском интегритету Универзитета у Новом Саду. Иако је аутоплагијат очигледан, конкретна етичка комисија се позвала на Устав и забрану ретроактивне примене закона јер је аутоплагијат дефинисан као прекршај тек након што је врли напредњак ову повреду извршио. Етичка комисија у свом образложењу констатује: „Кодексом из 2010. није било прописано неетичко поступање ‘аутоплагијат’. На основу изнетог ова иницијатива не може бити предмет решавања у меритуму у поступку пред Етичком комисијом Правног факултета с обзиром на временски период у којем су се десили догађаји на које се иницијативом указује. Дакле, констатује се да у време догађаја из иницијативе од 2005. до 2009. није постојала правна регулатива која
је инкриминисала аутоплагијат”. На крају, чланови етичке комисије сугеришу подносиоцу пријаве да случај пријави уредништву Зборника радова Правног факултета у Новом Саду, пошто је тај зборник један те исти рад врлог напредњака објавио шест пута уз евентуалну измену наслова. Разуме се, ова сугестија је бескорисна и своди се на бацање прашине у очи.
Наиме, то што аутоплагијат није био дефинисан Кодексом о академском интегритету Универзитета у Новом Саду у периоду када је овај прекшај направљен, не значи да такав прекршај не постоји и да није учињен. Оно што овај случај у следећем кораку налаже је позивање на законске одредбе које су у датом тренутку важиле – конкретно да је кандидат стекао право на одбрану докторске дисертације тек након што је објавио шест научних радова различите садржине. Стога, потребно је покренути поступак против Комисије за одбрану докторске дисертације и Комисије за писање реферата за избор у звање доцента (утолико лакше уколико су исти људи у питању) које су биле дужне да утврде да су у питању били аутоплагирани, а не различити радови. Тек пошто се утврди несавесност у раду чланова ових комисија, отвара се могућност за одузимање доктората и звања јер је јасно да је прикривањем аутоплагијата нарушен члан 208 став 1 Кривичног законика који каже: „Ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.“Речју, аутоплагијатор је себи прибавио академски статус, али и имовинску корист, то јест плату која му не припада. За очекивати би било да ову процедуру покрену професори Правног факултета у Новом Саду. За сада, од тога, колико ја знам, нема ништа.
Ово је вучја игра у којој се чопор штити, а напада издвојена јединка. Они који указују на злоупотребе овако постављеног система постају жртве за које јавност, нажалост, недовољно хаје. На пример, јавности су скоро непознати случајеви часног доцента Вукашина Милићевића и професора Родољуба Кубата са Православног богословског факултета. Први је на удару само због тога што је јавно рекао да причешће у доба пандемије корона вируса није безбедно, док други инсистира на процесуирању процедуралних неправилности у раду овог факултета, али и потенцијалних оптужби за силовање и злостављање против професора овог факултета и неких значајних црквених фигура.
Несносан смрад шири се кроз наше друштво. Варају се они који мисле да се од њега могу одбранити конформизмом. Насупрот томе, управо они дају кључан допринос његовом ширењу. Опет, могуће је да већини овај смрад не смета, што је ствар избора. На крају крајева, сапун јесте цивилизацијско достигнуће.