ПИСМО ЗА ЕСТЕБАНА

КРАТКА ПРИЧА

Најбољом причом на конкурсу магазина „Оптимист“и „Bookvar“, са заједничким мотивом шпанског синеасте Педра Алмодовара, проглашена је прича писца Немање Илића, коју објављујемо у целости

Драги мој, Видео сам те како стојиш прекопута позоришта оне вечери пред смирај лета. Још је запара тромо гушила ваздух, али су људи већ ужурбано корачали улицама и трговима, као да предосећају надолазак хладног ветра. Но, сећања ме добро служе – било је то и даље лето. Последње које смо провели један крај другог. Да сам то знао, или барем предосетио, можда бих те те вечери замолио да одемо некуд, што даље од раскрснице на којој је твоје тело остало да лежи, негде пред поноћ. Овакве ствари човек предосети, ако је интуитиван. Али ти знаш да сам ја слеп за такве метафизичке силе и да сам се уздао у тебе да ми покажеш светове до којих нисам био у стању сâм да допрем. Сада, када те нема, када је твоје срце отишло за Kоруњу, оно што нико не пита, јесте како је моје срце поднело све то. И оно је страдало те ноћи. Можда би ми, игром трагикомичног случаја, да сам и ја истовремено подлетео под точкове, касније пресађивали то твоје младо срце. Овако, мени остају твоји есеји, дугачки и помало нечитки рукописи, пошто ти поезија није била блиска.

Читам твоје есеје као да су љубавне песме, мада ти у њима ни не спомињеш љубав, сем у неком неприметном, успутном смислу, који се скоро увек тиче мајчинске и очинске привржености потомству. То је оно што ти је фалило – љубав другог родитеља. Зато си о томе толико писао, питајући се да ли је он тамо негде и надајући се да је одавно покојни јер би помисао да никада није пожелео да те загрли и упозна, била одвећ туробна и поражавајућа. Споменуо си неколико пута да си као фотографија своје мајке из младости, поцепана напола, где је на половини која недостаје, био приказан твој отац. У себи си осећао ту празнину. Ја сам наивно покушавао да ти се приближим, иако сам схватио, мада тек пред крај, да се ниједна особа теби не може приближити пуким пешачењем. Чак је и наша веза била производ неочекиваних околности. Били смо потребни један другом јер ја сам писао поезију, којој ти ниси био дорастао, а ти си, опет, осликао суштину једног људског живота кроз своје есеје. Чувам их као благо. Штавише, држим те списе закључане у једној шкрињици под креветом. Свуда их носим са собом и читам понекад кад чујем звук трамваја кроз ромињање кише. Тих дана, а нарочито вечери, немам мира. Не спавам и не мили ми се да будем међу људима. Тада се затварам и осетим као да и мени недостаје сопствена половина, нагло отргнута. Чудно ходам тада, као да ме је нека силовита претња сабила уза зид, а потом пустила да се искобељам и пронађем спас. Откључам шкрињу и прелиставам благо. Kоју ћемо причу данас изабрати? Kоју рану ћемо раскопавати?

Ухватим себе како се питам шта је било с твојим оцем. Једном у три месеца сретнем особу на улици, осмотрим је и запитам се да

ли посматрам баш њега. Ти људи су обично нехајни. Никада не бих рекао да имају сина Естебана који је настрадао, и то у саобраћајној несрећи. Онда прекорим себе што нисам довољно обазрив, као да је ствар труда да ли ћу на улици набасати на човека коме ни лик не познајем. Неколико пута сам истински имао намеру да потражим твоју мајку и да је упитам све оно што знам да си је ти већ питао, али и више од тога, како бих могао сâм да схватим оно што ти можда ниси стигао. Помислим и да би то мени помогло да се смирим у потрази за избављењем. Двапут сам се усудио да јој одем на врата. Први пут три дана након твоје смрти. Нико ми није отворио. Исто се догодило и месец дана касније. Звонио сам на интерфон први пут, а други пут сам успео да уђем у зграду јер ју је неко од станара у том тренутку напуштао. Устрчао сам уз степенице и задихан покуцао на врата. Нисам био задихан услед телесног напора и због пењања, већ зато што ми се храброст слила у пете. Глава ми је брујала: шта ако је не затекнем код куће? Исто толико сам се уплашио што ћу је видети, први пут откако је изгубила свог сина, своју половину. То је било одавно. Она није више у Мадриду. Да сам је видео, тражио бих јој нешто твоје.

Добро је да се то није догодило. Мислим да ми не би била довољна још једна твоја прича. Већ поседујем довољно твојих интимних рукописа. Желео сам нешто што ниси сâм створио, нешто што ти је било поклоњено. Не знам зашто, али та ми је утеха била потребна. На мах сам маштао о томе да ми поклони неку твоју мајицу, али сам знао да би онда сазнала за нас. Тачније, знала би ко сам. Она је знала да постојим, али се нисмо упознали. Желели смо то. Намеравали смо да јој се заједно представимо као пар током рођенданске прославе тог викенда.

Оптимист

Bookvar.