И БОГОВЕ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ?

KАКО ЈЕ НИЛ ГЕЈМЕН САХРАНИО БЕТМЕНА

Мрачни Витез у код нас тек објављеном стрипу покушава да реши случај сопствене смрти, док присуствује сопственој сахрани. Парадоксално, управо је Бетменова смртност оно што идеју о њему чини бесмртном

Устрипу Шта ли се збило са Мрачним Витезом?, управо објављеном у издању Чаробне књиге, а претходно у црно-белој верзији серијализовано у Стрипотеци, Нил Гејмен, међународно признати аутор и писац, отишао је корак даље у причи о надалеко познатом Мрачном Витезу. Наиме, одрастајући по англиканским пасторалним забитима у јеврејскосајентолошкој породици и читајући све светске митове и легенде којих би се домогао, Гејмен је одмалена развио крајње инклузивни приступ вери и религијама (са сестром је од малих ногу убедио верски конзервативне родитеље да им дозволе да славе Божић,

махом јер су желели поклоне које су добијали сви њихови вршњаци), док су моћ веровања, као и смрт и загробни живот – људи, богова, идеја, па и самог постојања – одвајкада саставни део његових дела. Управо му је из тих разлога, Ди-Си комикс и поверио писање стрипске смрти можда чак и највећег јунака савремене поп-културе – Бетмена!

Иако је каријеру почео као новинар, под менторством великог стрипског мага Алана Мура убрзо почиње да се бави стрипом, па 1987. у сарадњи с младим уметником Дејвом Мекином објављује свој први стрип, Инструменти насиља. Наведена сарадња и

Мурова препорука доводе до пробоја овог двојца на америчко тржиште, а њихов први стрип за Ди-Си комикс, Црна орхидеја, испитује теме суперхеројских конвенција, екологије, пацифизма и насиља над женама. Самом лику Орхидеје је, на трагу Муровог Створења из Мочваре и Мириклмена (кога ће Гејмен и сам добити прилику да пише), приступио постмодернистички, тако да је претходни натчовечански живот ликова тек прича о постању богова – конвенционални прелудијум пре апотеозе, док је права прича преиспитивање идентитета надљудског бића након смрти оног људског у њима.

И док је Дејв Мекин брижљиво осликавао табле овог стрипа, Гејмену је понуђено да одабере још неког опскурног Ди-Сијевог јунака о коме би у међувремену писао. Након небројено одбијених предлога изабрао је Сендмена, а остало је стрипска историја.

Пишући у Сендмену о боговима, ђаволима и отеловљеним кључним покретачким силама универзума, Гејмен најзад добија прилику да савршено споји своја два велика интересовања – умирање и веровање. Овај серијал прати антропоморфна оваплоћења седам Свевремених, бесмртних идеја на којима почива свеколика васељена, и трагични суноврат једног од њих – Сна. Његову сестру Смрт одликују емпатичност, неумитност и дух(овитост), те она својим постојањем слави живот у свом његовом несавршенству и краткоћи. Помоћу њеног лика – али и самог Морфејевог краљевства, Сневања, које пружа уточиште Kаину, Авељу, Честертону и другим личностима што су надрасле земаљске оквире и постале архетипови, он успева да избруси своју космогонију загробног живота. Она подразумева свет у којем су све религије и вероисповести, или макар сва веровања самих људи који њима припадају исправни, те да нас у безграничном беспућу смрти чека ни мање ни више него оно што сами сматрамо да смо заслужили, у складу са сопственим системом веровања. Попут Асимова, Kинга и других аутора који су током деценија стваралаштва повезали скоро цео свој опус, и Гејмен користи метатекстуалност Сендмена да њиме испреплиће сва своја дела: Сендменова сестра Делиријум и њен пас Барнабас појављују се у Америчким боговима, Звездана прашина се одиграва ту негде на страницама вилин-света Чарлса Веса, виђеног у Сендмену и Kњигама магије, а чак је и овде наизглед почивши Бетмен био међу званицама на Морфејевој сахрани.

Захваљујући Сендмену, Гејмен убрзо постаје један од запаженијих британских аутора. Након ТВ серије Никадођија, снимане по његовом сценарију, одлучио је да исту адаптира у роман како би пренео идеје за које је сматрао да су током реализације биле неправедно запостављене. Тиме почиње и његова самостална каријера романописца, која најављује крај његовог активног писања стрипа. Kрајем деведесетих пише и новелу Звездана прашина – с велелепним илустрацијама Чарлса Веса – духовни наставак Гејменовог и Весовог дела Сендмен – Сан летње ноћи. Но ово дело представља својеврсну успутну станицу, благи прелаз с једног медија у други, а уједно и најаву његовог књижевног магнум опуса Амерички богови, који ће га почетком XXI века катапултирати у сам врх англофоне књижевне сцене.

Но, Гејмен је недавно успео да пронађе одговарајући спој сопствених сензибилитета приликом писања етаблираних суперхероја, схвативши како, уместо да уклапа своје архетипске наративе у кратковечне постојеће суперхеројске континуитете, заправо треба да конструише причу која ће обухватати све досадашње, па и будуће верзије статуса кво и одати им почаст. И тако се окренуо Бетмену као једној од тих својих неумирућих идеја у делу Шта ли се збило са Мрачним Витезом?, духовном наставку Муровог Шта ли се збило са Човеком од Челика? Мрачни Витез овде покушава да реши случај сопствене смрти док – у маниру једног другог великана америчке фикције, Тома Сојера – присуствује сопственој сахрани. Парадоксално, управо је Бетменова (макар декларативна) смртност оно што идеју о њему чини – бесмртном. У мору летећих, непробојних и божанских Ди-Сијевих суперхероја, Бетмен је увек највећи, јер је наоружан – поред силног богатства и свега што се њиме може купити – само врховним обликом људске домишљатости и опсесивне упорности. Више но Суперменова инхерентна свемоћност, Бетмен као оличење врхунца интелектуалних и физичких капацитета „обичног човека“представља истинску илустрацију ничеовских корена суперхероја. У сад већ култној бет-епопеји 90-их Knightfall, поражени Бетмен се – након што га је зликовац Бејн потукао, сломио му кичму и послао га у превремену пензију – суочава са својим наследником, помахниталим и крвожедним новим Бетменом, наоружаним бацачима пламена, машинкама које испаљују бет-шурикене и свим другим технолошким преимућствима. Потукавши несуђеног наследника само лукавим коришћењем онога што их окружује, он му показује како Бетмена не чине одело, богатство и бет-геџети, већ непоколебљиви став и идеали којима стреми.

Отуд је Шта ли се збило са Мрачним Витезом? прикладан врхунац Гејменових књижевних контемплација о споју смртности и веровања, о богочовеку чији лични поглед на свет и вера не диктирају никакав загробни живот, па чак ни атеистичко ништавило.

Јер, како је то лепо показао Грант Морисон у свом вишегодишњем раду на серијалу о Бетмену – у чије време је ова прича и изашла – Мрачни Витез је човек који је одабрао да себе, снагом неумољиве воље, преточи у шишмишолику идеју отпорну на метке као В из дела В као Вендета – идеју о правди и упорности, брањењу невиних и освети над кукавичким сојем криминалаца, о покушају да личном алхемијом зло преточи у добро. И зато је он у овој причи малтене инверзија пале звезде Ивејн из Звездане прашине. Док је она бесмртно биће силом прилика осуђено на свакодневицу смртног света, Гејменов Бетмен ће увек одабрати само патњу свог мрачног постојања, јер је та идеја коју покушава да наметне свету једино у шта верује.

Идеја коју ни време, па ни заборав не могу затрти, а свакако не смрт.