ХОЋЕ ЛИ „АБЕНОМИЈА“НАДЖИВЕТИ АБЕА

Јапанска влада

Ако Јапан жели да задржи своју глобалну позицију, Јошихиде Суга ће морати да направи јасан одмак у односу на свог претходника и покровитеља, те да спроведе широк спектар структурних реформи

Јапански парламент потврдио је Јошихиду Сугу као новог премијера. На том месту наследио је Шинза Абеа, који је прошлог месеца саопштио да се повлачи из здравствених разлога, после скоро осам година на челу владе. Јапански и међународни посматрачи сада постављају питање хоће ли се под Сугом курс економске политике Абеове владе (назван абеномија) значајно променити и, уколико хоће, на који начин.

Одговор на ово питање имаће важне геополитичке импликације. Јапан се, уосталом, још бори с последицама шока изазваног ковидом-19, а економско здравље земље постаје још битније него иначе у светлу све дубље конфронтације између Сједињених Држава и Кине.

Многи изван Јапана можда претпостављају како ће Суга мало тога променити, а и сам се владајућој Либерално-демократској партији (ЛДП) представио као кандидат „континуитета“с Абеовом политиком. Била је то, можда, најбоља карта коју је могао да одигра, будући да је током читаве Абеове осмогодишње владавине обављао дужност секретара владе, што је у Јапану други најмоћнији положај у држави.

Из тог угла посматрано, Суга ће играти на сигурно држећи се абеномије. Масивне квантитативне олакшице којима од 2013. прибегава гувернер Јапанске банке Харухико Курода - кога је на ту функцију поставио Абе - биће настављене. Слично томе, Суга ће избећи енергично и исхитрено фискално затезање, без обзира на то што су мере Абеове

владе за обуздавање пандемије додатно увећале нето износ јапанског јавног дуга - који је, у висини од око 150 одсто БДП-а, још одраније један од највиших међу високоразвијеним земљама.

Али ако Јапан жели да задржи своју глобалну позицију, Суга ће морати да направи јасан одмак у односу на свог претходника и покровитеља, те да спроведе широк спектар структурних реформи. Штавише, регулаторне и реформе тржишта рада, с циљем подизања продуктивности, скоро сигурно су једини начин да се економски раст Јапана увећа.

Мада су Абеове економске мере помогле да се стане на пут јапанској дефлаторној стагнацији, у целини посматрано резултати абеномије нису нарочито импресивни. Између 2014. и 2019. годишњи раст БДП у просеку је износио само један одсто, а изнад два одсто је био само у две од Абеових осам година премијерског мандата.

Осим тога, подаци Јапанске банке показују да је раст током година абеномије био последица повећања инпута у капиталу и радној снази, а не раста продуктивности. Насупрот конвенционалном виђењу по коме се јапанска економија суочава с озбиљним проблемима због старења становништва и смањења радне снаге, број запослених је током Абеових година наставио да расте, јер се увећавао удео жена у радној снази. Али сада када је стопа учешћа жена у радној снази виша него у Сједињеним Државама, овај тренд можда неће бити настављен.

Стагнантан раст продуктивности снажно сугерише да структурним реформама Абеове администрације (често називаним „трећом стрелом“абеномије) није постигнуто оно што је Јапану било потребно. Истина, то што је Јапан спасао од пропасти Транспацифички трговински споразум након што је амерички председник Доналд Трамп донео одлуку о повлачењу САД из тог трговинског пакта, те недавно постигнути споразум о слободној трговини с Европском унијом јесу истинска, хвале вредна достигнућа, посебно у контексту растућег протекционистичког расположења које је Трамп подстакао. Абеова администрација је остварила значајан напредак и на плану корпоративног управљања. Али агрегатни утицај абеномије био је једноставно премали.

Имајући на уму његов континуирано висок рејтинг и вичне економске саветнике који су га окруживали, зашто је Абе пропустио прилику да покрене храбрије структурне реформе? Један могући одговор јесте да је то зато што није морао, будући да није било ефективне опозиције која би понудила алтернативу абеномији.

Још један одговор могао би се наћи у томе што је Абе имао један велики, неекономски приоритет - ревизију јапанског пацифистичког устава из 1947, и што је одувек намеравао да свој политички капитал потроши на решавање тог питања. Али на крају ни у томе није успео, јер никад није уследио тренутак у коме би постојала иоле довољна већинска подршка бирачког тела за уставне реформе.

Промовисање структурних реформи широког спектра какве је његов претходник највећим делом избегавао захтеваће од Суге да се избори с моћним лобијима и њиховим прикривеним интересима - а већина њих концентрисана је управо у ЛДП - те вешто мобилише јавно мнење. Али неке његове изјаве током кампање за избор новог лидера ЛДП нуде наду да би Суга могао да буде храбрији и ризицима склонији премијер него што многи очекују.

Суга је, на пример, експлицитно подржао идеју припуштања нове конкуренције у високо регулисане секторе попут мобилних телекомуникација и пољопривреде. Објавио је и намеру да оформи нову владину агенцију која би била задужена за модернизацију државне дигиталне инфраструктуре.

Други наговештаји какав би премијер Суга могао бити могу се наћи у начину на који је обављао дужност секретара владе, када је с тог места јапанске бирократе подстакао да промене политике дотад сматране недодирљивим. Олакшање рестрикција за издавање виза поплочало је пут великом порасту броја страних туриста који последњих година посећују Јапан. А промена правила коришћења брана, дуго онемогућавана компликованим питањима министарских надлежности, омогућила је јапанском парламенту доношење мера које ће земљи омогућити да буде боље припремљена за случајеве природних катастрофа.

Но, без обзира на то, много тога је још непознато, а Суга се већ на старту суочава с две препреке. Прво, он мора да на видљив начин демонстрира властити стил владања. Док су многи ранији премијери - укључујући Абеа и Тару Аса - пореклом били из врло познатих политичких (чак и аристократских) породица, Суга има тек солидно средњекласно порекло.

Мада се Суга на месту секретара Абеове владе показао као изузетно способан менаџер, његова нова улога захтеваће не само вођење државне администрације, већ и исказивање лидерских квалитета. Уместо да у садејству с елитним бирократама иза сцене повлачи конце, Суга сада мора да буде тај који ће инспирисати нацију. Његов први тест биће да предводи спровођење државних мера за сузбијање пандемије, будући да је Абеова администрација у том погледу слала конфузне сигнале: то што није било јасно преферира ли влада веће рестрикције у односу на економску активност, или ствари стоје управо обрнуто, протеклих месеци је често збуњивало јапанску јавност.

Друга непосредна препрека пред Сугом јесте консолидација моћи унутар властите странке. Он је за новог партијског лидера изабран уз подршку главних фракција у ЛДП, али сам не припада ниједној од њих. Оног трена кад оформи свој кабинет, унутарпартијска ривалства у ЛДП и поделе између њих ће вероватно поново избити на површину.

Сугина најбоља стратегија могла би да буде скори излазак пред бираче. Победа на парламентарним изборима, уместо у интерном партијском надметању, била би та која би му обезбедила легитимитет који му је неопходан да би одредио храбрији курс економске политике.

Зашто је Абе пропустио прилику да покрене храбрије структурне реформе? Један могући одговор: зато што није морао, будући да није било ефективне опозиције која би понудила алтернативу „абеномији“