ПРАВИЛА ИГРЕ
Промене у Јапану
Ветеран Јошихиде Суга - устоличен након што се Шинзо Абе, премијер с најдужим стажом у историји земље, повукао због болести - нема много времена да се докаже: у перманентним фракцијским борбама унутар владајуће ЛДП примирја су краткотрајна
Упознавање с непрозирним и компликованим светом јапанске политике није за оне с дефицитом пажње. Једино што се ту лако и брзо памти јесте да је Либерално-демократска партија (ЛДП) на власти
наизглед одувек - или барем од 1955, када је основана - и, неретко се чини, заувек; мада, барем у сегменту који се тиче прошлости, стриктно узевши то није сасвим тачно, будући да су у два кратка наврата, 1993-1994.
и 2009-2012, на власти у Јапану биле друге политичке снаге. (Притом, таквом стању упркос, апсолутно ником на планети не пада на памет да у питање доводи неоспорни демократски кредибилитет земље.) Све друго,
укључујући ту и имена јапанских премијера, просечно (не)заинтересованом посматрачу је већ теже да похвата. Владе и њихови председници често су се смењивали брже него што је спољни свет стизао да се навикне на њих - отприлике онако како је то, у нама препознатљивијем окружењу, деценијама био случај с Италијом: само у 30-годишњем периоду окончаном 2012. Јапан је променио 19 премијера.
То се, међутим, барем кад је реч о томе ко предводи земљу, након те 2012. променило, и свет је коначно добио прилику да име једног јапанског премијера добро упамти. Тада је на чело владе, по други пут у каријери, дошао Шинзо Абе - његов први мандат потрајао је једва годину дана (2006-2007) и неславно се завршио и на њему, до прошле седмице, остао дуже него било који од 97 претходника; а остао би и дуже, у најмању руку до парламентарних избора идуће године, да није био приморан да се из здравствених разлога повуче.
Није, наравно, пуко трајање једини разлог зашто је Абе постао међународно препознатљиво лице Јапана. Чак и да све остало што је обележило његову владавину временом падне у заборав, у најмању руку остаће упамћен и по свом успешно промовисаном и не толико успешно спровођеном економском програму, глобално познатом као „абеномија“- комбинацији фискалних стимуланса, монетарног попуштања и структурних реформи; с тим што су ове потоње углавном изостале. Свеједно, колико је у данашње време политичких лидера, било где у свету, по којима је назван неки политички или економски концепт? Некад је било другачије: од деголизма, преко перонизма, до титоизма - оправдано или не, везивање разноликих политичких оријентација за личности које су их промовисале није било реткост. Можда ће се убудуће говорити о „трампизму“, али - осим што на сваком језику звучи грозно, као и све друго у вези с актуелним америчким председником - ту је много више реч о голој технологији владања него о иоле сувислом концепту, за чије осмишљавање актуелни станар Беле куће, уосталом, не поседује интелектуалне капацитете.
Како год, Абеова ера сада је напречац завршена - и, из његове перспективе посматрано, остаће недовршена. Као ревизионистички настројеном националисти, није му пошло за руком да испуни своју главну политичку амбицију и издејствује промене пацифистичког устава земље из 1947. (чије су одредбе добрим делом диктирали Американци, тада у својству окупационих снага по завршетку Другог светског рата) којима би се ојачала позиција оружаних снага и проширили уставни оквири за њихово деловање изван државних граница. А као проактивном прагматичару, према свету отворенијем од већине својих претходника, није му се дало да на премијерском месту дочека одржавање Олимпијских игара у Токију, због пандемије вируса корона одложених за наредну годину - ако их и тада буде: уместо да Олимпијада буде симболични врхунац његове владавине, дужност је напустио под тешком сенком не баш сјајног одговора владе на ковид-19 (мада би многе друге земље биле срећне кад би данас у њима здравствена ситуација била каква је у Јапану), њоме изазване рецесије, те урушене личне популарности.
Одлуком страначке врхушке, за новог премијера постављен је Јошихиде Суга, досадашњи секретар владе који је ту дужност обављао онолико дуго колико је и Абе у другом наврату провео на премијерском месту - скоро осам година. Та околност, као и чињеница да је место секретара владе заправо друга најмоћнија функција у државном апарату, Сугу у старту идентификују као кандидата континуитета, а и сам се тако позиционирао. Али да се Абе око тога није и лично ангажовао, упитно је да ли би његова десна рука била изабрана за наследника. Јер - и ту се сад залази на терен закулисних игара и тајних дилова због којих јапанска политика има репутацију нетранспарентности - за разлику од огромне већине партијских тешкаша у ЛДП, Суга не припада ниједној страначкој фракцији. А главна политичка динамика у Јапану није у међусобном односу грана власти, још мање у оном између власти и опозиције, већ у непрестаном одмеравању снага између фракција унутар владајуће странке, чије чланство се - у земљи с око 126 милиона становника - процењује на нешто преко милион људи.
Може се зато рећи да је Суга, осим као настављач Абеове политике, за председника владе именован и као компромисно решење, док се фракције у ЛДП-у не престроје у ходу и не наставе своја перманентна разрачунавања која никад немају трајни епилог, већ се, као какав природни циклус, уз мање или веће варијације стално
Суга је, осим као настављач Абеове политике, за председника владе именован и као компромисно решење и сигуран пар руку
изнова одвијају. Као такав, Суга је, до неке нове унутарпартијске расподеле карата - у којој би, ако му на дужности премијера не крене добро, изненада стечен положај брзо могао и да изгуби - сасвим прикладан избор: сигуран пар руку, цењени оперативац чија би способност контролисања мамутске државне администрације требало да гарантује да ће транзиција у врху власти проћи без превеликих потреса. Али оно у чему се Суга није опробао, па самим тим ни доказао, јесте лидерство - и питање је да ли ће, тек у 71. години излазећи на централну позорницу, бити у стању да тај недостатак надомести.
Најбољи, мада и најризичнији начин да се то промени био би превремени излазак на биралишта: изборна победа - коју, додуше, у околностима потпуне доминације ЛДП-а и уситњености опозиције не би било одвећ тешко остварити - Суги би дала легитимитет који му сада недостаје, будући да је на премијерско место дошао одлуком партијских барона. Али мада сам није један од њих (док је Абе, рецимо, син бившег министра спољних послова и унук бившег премијера, Сугин отац је био узгајивач јагода, а мајка учитељица), новопечени премијер сасвим сигурно зна како да се носи с њима. Види се то и из састава његовог кабинета, у коме је већина министара преузета из Абеовог тима - неки на истим, неки на промењеним позицијама - и у коме се, по први пут, нашло места и за Абеовог млађег брата Нобуа Кишија, постављеног за министра одбране: израз захвалности досадашњем шефу, свакако, али и потпуно у складу с наследним, квазидинастичким устројством јапанске политике, где се политичке функције и утицај редовно преносе с колена на колено.
Суга, дакле, савршено добро зна правила игре и с ким има посла, па ће се у складу с тим и понашати. Али контролисање странке је једно, а управљање земљом и испуњавање очекивања бирача нешто друго - а тај тест мораће да полаже у врло лимитираном броју испитних рокова. У противном, 99. по реду јапански премијер врло брзо ће се придружити списку оних чија имена памте још само историчари.