Odgovornost za rat

Unutrašnji faktori su imali presudnu ulogu u razbijanju SFRJ i u rasplitanju te krize putem koji je morao neizbježno odvesti u ratove

Ako je reč o ratu između nacionalnosti, tačno je da do takvog rata u Srbiji i SR Jugoslaviji nije došlo. Ali kriza međunacionalnih odnosa u Srbiji nikad u poslednjih pedeset godina nije bila dublja i zaoštrenija. Dovoljno je samo pomenuti krizu na Kosovu s nerešenim položajem dvomilionske albanske narodnosti i nerešenim statusom te autonomne pokrajine (kakav je njen ustavni naziv, ali bez ikakvih sadržajnijih autonomnih prava), ili nerešeno pitanje položaja muslimanske nacionalnosti u Sandžaku bezbednosti o sankcijama protiv Srbije i Crne Gore, a potom odluka o njihovom, odnosno SRJ isključenju iz rada Ujedinjenih nacija? Istina, Milošević i svi u Srbiji, koji su stali uz njegovu politiku u procesu raspada Jugoslavije, istrajno govore o sankcijama kao “nepravednim sankcijama”, kao nezasluženoj kazni kojom su od međunarodne zajednice kažnjene Srbija i Crna Gora, odnosno Savezna Republika Jugoslavija; ali niko do danas u svetu nije taj njihov stav o sankcijama podržao, a izgleda, ako me, kako kažete, smatraju važnim partnerom u mirovnom procesu, smatram da za to itekako imaju razloge, a ja sa svoje strane to doživljavam kao mogućnost da miru više doprinesem”.

Napomena:

Milošević se nimalo nije ustručavao da kaže da su za rat u Bosni krivi sva tri naroda i međunarodna zajednica. Ovim je hteo reći da on lično ne snosi nikakvu odgovornost. U stvari, ponovio je da se on od početka rata zalagao za mir i da ne snosi nikakvu krivicu za rat u Bosni. Ovo on tvrdi i ponavlja od početka rata i u Bosni i Hrvatskoj, kao da on s tim ratovima nema nikakve veze, ni on, ni Srbija, ni Jugoslovenska armija, ni njen komandni vrh. On ovo ponavlja uporno, ali ničim ne dokazuje, niti može da dokaže da je to puna istina o odgovornosti za razbijanje bivše Jugoslavije i o ratovima u Bosni i Hrvatskoj.

O odgovornosti tri naroda može biti reč i samo u smislu da su odgovorni za tragediju, koja je njih same najviše koštala - zato što su prihvatili, podržali i sledili nacionalističke politike svojih vođa i političkih rukovodstava, i ciljeve tih politika.

Domaći krivci

Prevaljivanje odgovornosti na međunarodnu zajednicu ima, isto tako, kao cilj, u stvari, skidanje teške istorijske odgovornosti sa sebe. Ako je reč o odgovornosti međunarodne zajednice, onda na nju pada odgovornost zbog njene neodlučnosti i kolebljivosti, prouzrokovane razlikama interesa i ponašanja pojedinih velikih sila u određenim fazama razvoja jugoslovenske krize, zbog čega su njene aktivnosti i posredovanja u rešavanju krize i traženju puteva za prekid ratova i uspostavljanje mira ostajala nedovoljno efikasna. Ali je, po mom mišljenju, besmisleno prebacivati odgovornost za nastanak krize i izbijanje ratova na spoljne faktore, jer svako ko hoće da objektivno misli i govori, mora priznati da su unutrašnji faktori imali presudnu ulogu u razbijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i u rasplitanju te krize putem koji je morao neizbežno odvesti u ratove, do kojih je došlo u Bosni i Hrvatskoj.

Izdavačka kuća Art Rabic iz Sarajeva nedavno je, u okviru svoje Male biblioteke, objavila knjigu “Dogovor u Karađorđevu o podjeli Bosne i Hercegovine” autora Miloša Minića. Oslobođenje feljtonizira dijelove ovog vrijednog dokumentarnog štiva.