Rezultati invazije: Gradi se zid prema Rusiji
Sadašnja kopnena granica zapadnog vojnog saveza NATO-A s Rusijom, koja se sada već doživljava kao neprijateljska, udvostručila bi se s 1.300 na 2.600 kilometara ako Finska uđe u NATO
Ukoliko bi se desio scenario koji sam maločas opisao da rat završi i da u okviru nekog mirovnog sporazuma dođe do povlačenja sankcija, možda bismo mogli da se izvučemo sa nekoliko oštrih ocena i pretnji bez nekih većih posledica. Ali to je u ovom trenutku toliko malo verovatno da je na nivou fikcije. Inače, odugovlačenje sa uvođenjem sankcija ili nekakvo polovično, nezadovoljavajuće rešenje moglo bi da dovede do zaustavljanja evropskih integracija, ponovnog uvođenja viza, problema sa snabdevanjem gorivom, gubitka paketa ekonomske pomoći, možda čak i gubitka statusa kandidata. To bi se dugoročno katastrofalno odrazilo na našu ekonomiju koja je usmerena na region i Evropsku uniju. Sigurno je da bi takva izolacija usporila dolazak stranih investicija. Ne samo iz Nemačke i iz Evropske unije već i drugih delova sveta s obzirom na to da mnoge investicije iz zalivskih i dugih država dolaze zbog toga što postoji očekivanje da će Srbija ući u Evropsku uniju.
Vladimir Međak: Posledice bi bile teške. Došlo bi do zamrzavanja pregovora o ulasku u Evropsku uniju. Nisam siguran da bi išli na oduzimanje kandidatskog statusa jer to ni Turskoj nije bilo oduzeto. A što se tiče ekonomije, dovoljno bi bilo da prestanu da nam se javljaju. Naša ekonomija je jako umrežena sa evropskom, pa bi svaki poremećaj u komunikaciji značio gubitak poslova za naše privrednike. Iz Evropske unije bi im poručili - izvinite, vaša država podržava agresiju na Ukrajinu, mi nećemo da radimo sa vama. Vidimo kakva je histerija krenula Evropom, ta histerija može da se prenese i na nas ako nas budu percipirali kao ruskog saveznika i kao nekog ko podržava rusku agresiju i ruske ratne zločine. Investicije dolaze u Srbiju zato što strane države stimulišu svoje kompanije da investiraju u zemlju koja je buduća članica Evropske unije. Mi zapravo stranim investitorima prodajemo tržište Evropske unije. Ne prodajemo im tržište Srbije jer imamo relativno siromašno stanovništvo.
Kupovina vremena
Strani investitori dolaze zato što robu proizvedenu u Srbiji mogu da izvoze u Evropsku uniju i što će
Omer Karabeg: U zaključku, da li je definitivno gotovo sa politikom sjedenja na dvije stolice?
Filip Ejdus: Apsolutno je jasno da će nova vlada Srbije morati da spoljnopolitičku ravnotežu pomeri ka Zapadu ukoliko želi da nastavi evropskim putem. Do tog trenutka kupovaće se vreme. Govoriće se o teškim kompromisima koje Srbija mora da napravi, o nepopularnim istorijskim odlukama, a za to vreme će se smišljati koraci koji mogu da zadovolje Evropsku uniju, a da ne razljute Moskvu. Mislim da će mentalitet politike sedenja na dve i više stolica ostati dominantan način mišljenja u našoj spoljnoj politici i nakon glasanja o izbacivanju Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Problem je, međutim, što manevarskog prostora više nema. Čak i da ubrzo završi rat, odnosi Evropske unije i Rusije će biti trajno antagonizovani. Govori se i o novom hladnom ratu i čisto sumnjam da će u skorije vreme doći do nekog detanta. Srbija može da napravi pogrešan izbor. Ne bi nam to bilo prvi put. Mi smo prespavali završetak hladnog rata, nismo razumeli šta se dogodilo i nastavili smo da bijemo neke bitke odranije. Čini mi se da smo sada opet na ivici da ponovo prespavamo nova geopolitička previranja, da ne shvatimo da je na delu novi hladni rat u kome neće biti prostora za nesvrstane barem ne u Evropi i na Zapadnom Balkanu. Ako napravimo pogrešan izbor, platićemo cenu. U tom slučaju ostali bismo kao onaj Buridanov magarac između dva plasta sena, ne bismo imali ni jedno, ni drugo - ni jare ni pare. Ostali bismo usamljeni i trajno zatočeni na geopolitičkoj periferiji Evrope, stalno pod nekom unutrašnjom i spoljnom opsadom i bez šanse da se preobrazimo u prosperitetno i demokratsko društvo.
Vladimir Međak: Slažem se da postoji mogućnost da opet napravimo pogrešan izbor. Mnogi akteri koji sada treba da donesu odluku vrlo su slični onima koji su doneli pogrešnu odluku 1989, odnosno 1990. godine. Međutim, ako hoćemo da pričamo racionalno, ruska stolica je prestala da postoji 24. februara ove godine. Nema više sedenja na dve stolice pošto ruska stolica više ne postoji. Ako Srbija pokuša da sedne na rusku stolicu, ona će tresnuti zadnjicom o pod jer ruske stolice nema.
Ako napravimo pogrešan izbor, platićemo cijenu. U tom slučaju ostali bismo kao onaj Buridanov magarac između dva plasta sijena, ne bismo imali ni jare ni pare, uvjeren je Ejdus
Ovih dana obilježeno je 50 dana rata u Ukrajini, i sve ono o čemu su Rusi sanjali i planirali, unatoč i jučerašnjem pokušaju odmazde prema ukrajinskim civilima, nije se ostvarilo. Ne samo da Putinov blitzkrieg nije uspio, nego je Ukrajina počela nizati vojne uspjehe, kojima se cijeli svijet čudi.
Potpuno novo oružje
Možda na kraju krstarica “Moskva” postane ono što je prije točno sto godina bio “Potemkin” - nije isključeno da nakon tog vojnog debakla ruski predsjednik Vladimir Putin ostane bez podrške i doživi “revoluciju” koja će finalno sahraniti njegove megalomanske ambicije.
Krstarica “Moskva” bila je vodeći brod klase raketnih krstarica s navođenim projektilima “Slava”, a tako veliki brod nije potopljen od 1982. godine, kažu vojni stručnjaci. Radi se o brodu čija posada broji preko 500 ljudi. Bila je treće najveće plovilo u aktivnoj ruskoj floti, i njezino potonuće moglo bi postati metafora ruskog ratnog poraza.
Pokazuje se da je ukrajinska vojska dobro organizirana, a i logistički potkovana, uz pomoć zapadnih partnera koji više i ne kriju da stoje iza ukrajinske vojske. Čak i kad je sama krstarica “Moskva” u pitanju, vidi se izravna suradnja zapadnjačkih partnera, pojačanih turskim oružjem - ukrajinski izvori tvrde da su protuzračnu obranu krstarice “zaposlili” lažnim napadima bespilotnih letjelica Bajraktar, kako bi što kasnije reagirala na udar protubrodskim raketama. Pritom su Ukrajinci koristili sustav krstarećih raketa Neptun, koji su ukrajinski vojni inženjeri dizajnirali kao odgovor na rastuću pomorsku prijetnju koju je Rusija predstavljala u Crnom moru, nakon njezine aneksije Krima 2014. godine.
Radi se, dakle, o potpuno novom oružju, a jasno je da Ukrajina nije sama mogla postići takve vojne inovacije, bez podrške Zapada, baš nakon 2014. godine. Od trenutka kad je anektiran Krim, bilo je jasno kakve aspiracije imaju Rusija i Putin, i sigurno je da Ukrajina nije bila potpuno sama u toj situaciji. Iako je Europa deklarativno bila za to da se Ukrajina ne prima izravno u NATO, ili je to barem zastupala Njemačka pod Angelom Merkel kao najveća i najutjecajnija članica EU-A, sada se vidi da je logistička podrška Zapada itekako postojala. Jasno je da se Ukrajina ne bi mogla sama obraniti od ogromne i moćne Rusije, ma koliko ruska vojska bila tehnički zaostala, a taktika povijesno prevladana. Da se Ukrajinci nisu imali čime braniti, ipak bi bilo teško zaustaviti ruske tenkove.
Uostalom, sve što se događa zadnjih dana na globalnom planu kad je NATO u pitanju, to potvrđuje. Činjenica da Finska i Švedska danas žele postati članice NATO-A, govori sve. Gradi se zid prema Rusiji, i ujedinjena Europa ima potpuno jasnu poziciju. Sadašnja kopnena granica zapadnog vojnog saveza NATO-A s Rusijom, koja se sada već doživljava kao neprijateljska, udvostručila bi se s 1.300 na 2.600 kilometara ako Finska uđe u NATO.
Operacije u Baltičkom moru
NATO bi tako uvelike povećao istočni bok za obranu, ali s druge strane, dobro uvježbana i dobro opremljena finska vojska bila bi prednost za savez, jer u Finskoj je još uvijek na snazi vojna obveza, i ona bi mogla mobilizirati vojsku od 280.000 vojnika, što je u modernoj Europi velika vojska. Ako bi se savezu pridružila i Švedska, koja nema izravnu granicu s Rusijom, operacije NATO-A u Baltičkom moru bile bi lakše, i tada bi sve zemlje uz Baltik, osim Rusije, pripadale atlantskom savezu.
Ne treba puno da se razumije zašto to može biti važno, a jednako je važna i spoznaja da tako geografski velike zemlje poput Finske i Švedske imaju jasnu poziciju o tome da se odriču neutralnosti kako bi iskazale svoj stav i pomogle Zapadu da se zajednički obrani od Putinove politike. S vojnog stajališta, Finska i Švedska spremne su višemanje odmah pristupiti, potvrđuju u sjedištu NATO-A, a ako bi paralelno s tim započeo i proces dobivanja statusa zemlje-kandidata za EU za Ukrajinu, bila bi više nego jasno definirana vojno-politička poruka Zapada prema Putinu.
Željeli su Ukrajinu, dobit će vlastite vojne gubitke, raspad svoje ekonomije zbog sankcija i vjerojatno na kraju i sunovrat Putinove vlasti