One gorke suze poslije
Usred nezapamćene tragedije gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić se krije iako se do juče nenadležno petljao u sportsko opremanje đaka preko svojih ortačkih firmi. Sada đacima nema šta da kaže
Posle dva masovna ubistva i brojnih naknadnih napada i pretnji oružjem, Srbijom teku “one gorke suze posle”. Tako je 2010. Srđa Popović naslovio knjigu u kojoj tvrdi da je srpsko društvo osuđeno na takve suze, jer uporno odbija da prekine nit nasilja koja ga vodi u nove krugove nesreće. Popović tu pre svega govori o sistematskoj negaciji zločina učinjenih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije iako bi se njegova teza mogla primeniti i na druge okolnosti. Čini se da su prethodne nedelje građane iz tog negiranja stvarnog stanja u društvu probudile dečja surovost sa jedne i dečja smrt sa druge strane. A vlast, zadužena da svim građanima omogući bezbedan život, i dalje ponavlja - sistem nije zakazao, kriv je neko drugi.
Medicinski i ostali podaci
Usred nezapamćene tragedije gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić se krije iako se do juče nenadležno petljao u sportsko opremanje đaka preko svojih ortačkih firmi. Sada đacima nema šta da kaže. Predsednik Srbije unezvereno priziva smrtnu kaznu, mašući medicinskim i istražnim podacima koje ne bi smeo da takne, a kamoli javno čita. Ministar prosvete koji je ipak podneo ostavku (iako je tvrdio da to neće učiniti) za nesreću optužuje internet i zapadne vrednosti. Čelnici policije zločin upoređuju sa videoigrom. Niko traumatizovan, niko naročito tužan, svi ujedinjeni u odricanju od odgovornosti. Dani žalosti kasne, jer je srpska vlast operisana od saosećanja. Ona misli samo i isključivo o sebi i svom opstanku.
S druge strane, svi oni koji su nam 30 godina preko otrovanih medija servirani kao nacionalni neprijatelji - od Ljubljane, preko Zagreba do Prištine, uputili su reči saučešća i solidarnosti. Hvala im.
Predsednica Vlade je još jednom, a opet toliko očekivano i viđeno, podviknula kako opozicija politizuje dve tragedije.
Ipak, način na koji se ophodimo jedni prema drugima, način na koji odgajamo nove generacije su vrednosna, a samim tim i politička pitanja prvog reda. Zna to čak i Ana Brnabić,
zato se nesuvislo i nedostojno brani. Deca - to je opštepoznato i nesporno - uče po modelu. Kažite im šta god hoćete, ona će gledati šta radite.
A tekuća vlast je sve radila tako da deca koja su danas uzrasta njihove vlasti (10+) kao jedini društveni model ne samo uspeha već i fizičkog opstanka vide brutalno verbalno i fizičko nasilje. Vlast je time zauvek okrvavila svoje ruke, čak i ako ova presuda ostane samo moralna. Neki su se ogrešili još pre 30 godina, poput Vučića, Dačića i Šešelja (koji je, doduše, jedini osuđen). Ovaj trojac sa svojom brojnom svitom nikada nije skrenuo sa puta mržnje. Neki su se u taj voz ukrcali kasnije, poput Ane Brnabić, Vladimira Orlića, Milenka Jovanova i druge sitne boranije koja imitira svoje nasilne idole. Ali svi su oni odgovorni za trenutno stanje u društvu. Čak i ako mogu da negiraju krivicu (u krivičnopravnom smislu), ne mogu da negiraju odgovornost.
Ne postoji jedan i tačan odgovor na legitimno pitanje kako smo došli dovde. Kada je sve zaista počelo? Svako će imati svoj odgovor i svaki će verovatno biti donekle tačan.
Da li je, recimo, smrt dece na Vračaru i u Mladenovcu počela onda kada su roditelji današnje dece javno učeni da srpske snage u Sarajevu snajperom ne gađaju i ne ubijaju decu? A to je bila laž.
Da li je smrt dece počela kada je poslanik radikala, a danas ministar državne uprave i lokalne samouprave Aleksandar Martinović za govornicom Narodne skupštine rekao “da je relativno pitanje ko je dete” i da ubijena deca u Srebrenici ne mogu da se nazovu decom, ukoliko su bila sposobna da nose pušku. Radikali su ovu mantru ponavljali godinama, a većina birača sa njom nije imala problema. U suprotnom, Martinović danas ne bi bio ministar.
Šta kaže ministar danas - da li je i dalje relativno pitanje ko je dete? Da li su deca ubijena u osnovnoj školi na Vračaru i u Mladenovcu deca?
Svi oni koji su nam 30 godina preko otrovanih medija servirani kao nacionalni neprijatelji - od Ljubljane, preko Zagreba do Prištine - uputili su riječi saučešća i solidarnosti. Hvala im