Taktike nacionalizma
Gedna od taktika nacionalizma, rekao je jićunović, jeste negacija zločina, uz optužbe da je zločin namješten, izmišljen i falsifikovan
Mićunović govori o tipičnim taktikama nacionalizma koji je stajao iza činjenja zločina, dok glavna struja ZES-A o nacionalizmu ćuti. Jedna od taktika nacionalizma, kaže poslanik, jeste negacija zločina, uz optužbe da je zločin namešten, izmišljen i falsifikovan. Kada se pojave dokazi o zločinu, najčešće tela preminulih, nacionalizam se brani umanjivanjem broja ubijenih ili tezom “ubijali su i oni nas”. Mićunović ovu tezu smatra najopasnijom jer ona u potpunosti normalizuje zločin:
“Postoji jedna strategija ili taktika svakog nacionalizma, ne samo našeg, srpskog, nego svakog. Počinje tako što će reći ne, to nije istina. To, zločin, to nam je neprijatelj izmislio, to je potpuni falsifikat, toga nije bilo. Ali, kada se pojave posle neki dokazi i neki leševi, onda se kaže – dobro, ali nije bilo toliko, bilo je deset puta manje. Pa kada opet pritisnu događaji itd, argumenti, onda se kaže dobro, jeste, mi smo ubijali, ali su ubijali i nas. To je najopasnija tačka. Znači, zločin je nešto potpuno normalno, niko se toga ne stidi, to je jedna uobičajena stvar, zašto bismo od toga pravili problem.
Nove generacije
Mićunović prepoznaje i da je upotreba reči genocid u Skupštini problematična pre svega sa stanovišta simbola – jer niko na svetu ne želi da bude označen kao učinilac genocida. Poslanik ipak smatra da se tih simbola ne treba plašiti i da se jedino treba plašiti ponavljanja zločina. Mićunović prvi put, iako je bio među starijim poslanicima, pominje nove generacije u drugačijem kontekstu od njegovih prethodnika. On smatra da će nove generacije biti opterećene, ali ne osudom srpskih zločina u Srebrenici, već mlakom reakcijom sopstvenog naroda na taj zločin. Mićunović smatra da će nove generacije na to pitanje gledati na drugačiji i daleko humaniji način u odnosu na aktuelnu političku elitu:
“To je onaj problem, ako želimo da napredujemo, moramo da napredujemo kao humana ljudska bića, a ne samo kao predstavnici određenih nacija, određenih vera, određenih država itd. Sigurno je da je ovde problem oko reči genocid, a to pokazuje samo kakva je uloga određenih simbola. Genocid ima jednu simboličnu funkciju. Videli ste da Turci neće da priznaju genocid koji je izvršen nad milion ljudi pre sto godina, zato što se to politizuje i onda se smatra da će to pogoditi ceo naš identitet, sve nas će to pogoditi.
Međutim, ne radi se o tome. Ne treba niko da se boji što ćemo se mi složiti da je tamo bio zločin, da se mi izvinjavamo u tom smislu kao ljudska bića, koja su svedoci tog vremena kada su se zločini događali, sa jednom jedinom svrhom – da se to više nikada ne ponovi.
Ako smognemo snage da tako priđemo celom problemu, sve ove naše trenutne ili trajne, kako god hoćete, podele, korišćene u razne naše stranačke svrhe, ne odgovara nameni ove deklaracije i čitave ove današnje rasprave. Ali, doći će generacije, uveravam vas, koje će biti opterećene, koje neće svoj identitet tražiti isključivo u nekoj instituciji i koje će pokušati da ovome priđu na jedan humani i normalan način.” Mićunoviććeseodlučnosuprotstaviti napadima iz redova antihaške koalicije koja je, kao što smo videli, negirala već utvrđene činjenice i to baš na način i redosledom kojim je Mićunović kategorisao taktike negacije zločina. Ta koalicija, a naročito SRS, ubijanje objašnjava kao posledicu međusobnih obračuna naoružanih grupa. Poslanik DS-A će podsetiti na natpis iz koncentracionog logora Dahau – oni koji su zaboravili zločin, spremni su i da ga ponove: “Dakle, ja sam u prvom izlaganju čuo da Mladić ne bi ni mrava zgazio i kada sve saberemo, on apsolutno nije kriv, a sada čujem i detalje kako je došlo do toga – muslimani su se međusobno poubijali, nešto su ih, je li, bombardovali njihovi saveznici, i tako je došlo do toga, nešto se poubijalo, pa nisu uspeli da se probiju od tih snaga.
Dostojevski
Ne treba nam takva priča. Pobijeno je te sirotinje, uboge, vezane od tih heroja. To ostaje sramota i to se ništa ne vezuje ni za srpski narod, ni zasrpskudržavu,negoječinjenicada su to ljudi koji su imali i žene i decu, to suljudskabića.netrebadasesećamo da je Dostojevski govorio o tome da je jedno dete koje zaplače važnije nego bilo koja velika istorijska bitka.
Dakle, ja sam o tom humanizmu govorio, rekao sam kako se to umanjuje i relativizira – pa nije bilo, pa ih nema. To je potpuno nehumano. To je jedan problem.
...U Dahau stoji velika afiša koja kaže – Oni koji hoće da zaborave, spremni su da ponove. To je misao velikog filozofa Santajane. Ova rasprava postoji zato da ne zaboravimo, da se ne bi nikad ponovio zločin, makar bio mnogo manji od onoga kako se on kvalifikuje. Apelujem da imamo saosećanja da o tome govorimo, a ne da izvlačimo zaključke šta će to biti za istoriju...”
Knjiga “U krugu negacije” pokazuje kako je tranziciona Srbija videla Srbiju u ratu. Preciznije, šta je izabrala da vidi, a šta se potrudila da sakrije. Pokušaji da se ospori i odbaci istina o ratnim zločinima u stvari potvrđuju da su poslanici te istine bili itekako svesni. Ona se, međutim, potiskivala, najčešće insistiranjem na samoviktimizaciji, na predstavljanju Srba, dakle, ako ne kao jedinih, a onda svakako kao najvećih žrtava na prostoru Jugoslavije. (Iz predgovora Dejana Ilića) Oslobođenje feljtonizira dijelove knjige, čiji su izdavači beogradska Fabrika knjiga i Forum ZFD Srbija. Autorica Sofija Mandić rođena je 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rješavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava.