Vučićevo obraćanje pomno pratilo
Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li je televizija jedan od glavnih stubova vlasti predsjednika Srbije Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili dva profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu - Snježana Milivojević i Rade Veljanovs
Omer Karabeg: Predsjednik Srbije Vučić je bukvalno svaki dan na televiziji. Postoji li lider u svijetu koji provodi toliko vremena na televiziji?
Snježana Milivojević: Ne postoji. U demokratskim društvima nemoguće je provoditi toliko vremena na televiziji jer je tamo televizijsko vreme skupo i mediji imaju drugačiju ulogu. Ne bi bilo moguće na taj način monopolisati medijski prostor. To ne bi bilo moguće ni u hibridnim režimima gde postoji kakav-takav sukob političkih snaga i društvenih aktera, što sprečava takvu vrstu monopolizacije.
Novi oblik kulta ličnosti
U otvorenim autokratijama to nije ni potrebno. Tamo se autokratski lideri povremeno obraćaju javnosti na velikim mitinzima i u ritualnim prilikama, pa nema potrebe za takvim televizijskim nastupima. Tako da je predsednik Vučić unikat.
Rade Veljanovski: Teško mi je da decidirano odgovorim na to pitanje zato što nemam mogućnosti da pratim sve što se dešava u raznim delovima sveta - Africi, Južnoj Americi, Aziji. Ali na osnovu onoga što sam čuo od kolega koje poznaju ta područja - mislim da takvih pojava nema. U našoj zemlji se takvo nešto nije događalo čak i u slučaju lidera za koje se smatra da su imali neku vrstu kulta ličnosti. Josip Broz Tito se ni slučajno nije toliko pojavljivao u medijima. Nije ni Milošević. Poznato je da on nije voleo medije i novinare. Kada je 1990. kao predsednički kandidat dobio dva sata na RTS-U, nije hteo da se pojavi. Ovo što radi Vučić apsolutno je neviđeno i nema nikakve sumnje da je to novi oblik kulta ličnosti gde lider daje sebi za pravo da uzme toliko prostora i vremena u medijima.
Omer Karabeg: Kad god mu se prohtije, Vučić ide na najgledanije televizije, a to su one sa nacionalnom frekvencijom. Da li se on ponaša kao da su Radio-televizija Srbije, Pink, Happy, Prva i B 92 njegovo vlasništvo?
Snježana Milivojević: To nije daleko od istine. Ali to nije samo rezultat njegove želje da bude konstantno u javnosti nego i velikog sistemskog loma koji je tome prethodio i koji je omogućio da vrata vodećih nacionalnih medija Vučiću uvek budu otvorena. Aleksandar Vučić medije deli u dve grupe. Kritičke i profesionalne medije, koji su u manjini, drži u mraku i zasipa đubretom. Uskraćuje im pristup, na njima se ne pojavljuje čak ni kao predsednik republike. Prema njima se odnosi krajnje arogantno i agresivno. Drugu, mnogo veću grupu medija i pre svega nacionalne televizije, koristi kao kiseonik publiciteta. Na njima se stalno oglašava, objavljuje svoje projekte, vodi političke kampanje i preko njih direktno komunicira sa javnošću. To je moguće jer ti mediji nisu samo instrumentalizovani od strane Vučića nego su deo sistema koji proizvodi zarobljene medije koji su pod apsolutnom kontrolom i koji funkcionišu kao instrument ostvarivanja političkih interesa. Taj ambijent stvara ne samo mogućnost da se Aleksandar Vučić neprestano pojavljuje u medijima nego i da ih koristi da bi vaninstitucionalno delovao i obavljao sve one poslove koji se inače obavljaju u političkim institucijama.
Rade Veljanovski: Željku Mitroviću, vlasniku televizije Pink, nije nikakav problem da izjavi da je njegova televizija režimska. On je to više puta rekao. U drugim državama, pa čak i u hibridnim režimima, takvo nešto nije moguće. Nema nikakve sumnje da modele ponašanja prema medijima iz Miloševićevog vremena imamo i danas. Pogledajmo kako se ponaša Radio-televizija Srbije koja treba da bude javni servis, ali to nije. Prepucava se sa Draganom Đilasom, jednim od lidera opozicije, koji javno govori da oni svoj posao ne rade dobro. I umesto da se o tome na RTS-U vodi dijalog sa Đilasom i drugim predstavnicima opozicije, oni se s njim prepucavaju saopštenjima. To nema apsolutno nikakve veze sa onim što jedan javni servis treba da bude.
Omer Karabeg: Da li je Vučić vješt u korišćenju televizije?
Snježana Milivojević: Na to pitanje ne može se dati jednoznačan odgovor zato što Vučića nikada ne vidimo u normalnom televizijskom ambijentu. Vučić uvek nastupa sa “prijateljskih” televizija u kojima se oseća kao u svojoj kući. U tim emisijama s druge strane stola nema nikog. Novinari tih televizija su uveliko pacifikovani, oni se nikad ne usuđuju da postave prava pitanja. Vučić tako dobija priliku da u nelimitiranom vremenu objašnjava, tumači, interpretira ceo svet, ne samo svoje političke postupke. I da to radi bez ikakve kontraargumentacije. Novinari i novinarke komercijalnih televizija ne smatraju da je njihov posao da se time bave, već treba da budu dobri domaćini i domaćice predsedniku. U javni servis predsednik ulazi bez kucanja. Dolazi u emisije koje često nisu najavljene, ruši programsku šemu, ne poštuje vreme za trajanje emisija. Ponaša se prilično osiono, što novinare stavlja u inferioran položaj. Dakle, na vaše pitanje da li je Vučić vešt u nastupima na televiziji, odgovor je da je vešt u medijima u kojima nastupa kao sam svoj majstor, sam sebi postavlja pitanja, sam odlučuje o čemu će da govori, sam definiše koliko će njegovi nastupi trajati, ali nisam sigurna kako bi to izgledalo u nekom istinskom televizijskom dijalogu.
Rade Veljanovski: Vučićeva veština nastupanja na televiziji mogla bi da se proveri samo onda kada bi on pred sobom imao novinare koji postavljaju pitanja u ime građana, u ime auditorijuma. On, međutim, može, kad god poželi, da dođe u sve četiri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom i u javni servis, ponese svoje tabele i grafikone i nadugo i naširoko objašnjava, a novinar mu postavlja pitanja koja bi on sam sebi postavio.
Omer Karabeg: Da li je Vučić lično opsjednut televizijom. Da li uživa da se slika?
Snježana Milivojević: Po broju tih nastupa reklo bi se da je tako. Ne verujem da bi baš mogao da toliko vreme provodi u TV studiju da mu to predstavlja veliki napor. Vrlo često se ponaša kao da mu izuzetno prija kad direktno razgovara sa svojom publikom nipodaštavajući i isključujući voditelja ili novinara u studiju. Ali mislim da je od njegovih psiholoških karakteristika za našu javnu komunikaciju mnogo značajnije to kako su Vučić i vladajuća Srpska napredna stranka reorganizovali medijsku scenu, što omogućava da njegov apetit za publicitetom i javnošću bude konstantno zadovoljavan. I ranije je bilo političara, a ima ih i danas, koji su opsednuti televizijom i voleli bi da se što češće pojavljuju na ekranu, ali im to sistemski nije moguće. Ambijent koji nazivamo zarobljenim medijima i koji obično funkcioniše u zarobljenim državama počinje zarobljavanjem regulatora. Bez obzira na Vučićevu opsednutost i bez obzira na njegov apetit za televizijom, njegovo neograničeno prisustvo na televiziji ne bi bilo moguće ukoliko bi regulator reagovao.
Rade Veljanovski: Nema nikakve sumnje da je to tako. Jer da nije, onda se gospodin Vučić ne bi toliko pojavljivao u medijima. On je shvatio da oko sebe ima veliki broj ljudi koji nisu sposobni u obavljanju svojih dužnosti u institucijama i da sve od njega zavisi. Nije on samo čovek koji se svakodnevno pojavljuje na televizijama nego je ličnost koja odlučuje o svemu. Mnogi ljudi koji imaju nekakve probleme, čak i lične i privatne, shvatili su da treba njemu da se obrate ako hoće da ih reše. Žena koja je nedavno na porođaju izgubila bebu zato što su lekari prema njoj bili surovi smatrala je da njemu treba da se obrati. On je čovek koji sve rešava. Vučić vrlo često kaže - ja sam to predložio, ja sam to pokrenuo, ja sam odlučio. Vučić je uzeo sve poluge vlasti jer misli da je najpametniji, da najviše zna, da jedino on najbolje želi svojoj zemlji.
Omer Karabeg: Kakav utisak Vučić ostavlja na gledaoce? Da li je ubjedljiv? Vjeruju li mu i kada ne govori istinu i kada koristi televiziju da napada i ponižava svoje kritičare?
Snježana Milivojević: Način na koji propaganda deluje i ubedljivost nekog govornika teško je ustanoviti kroz istraživanja koja imamo jer ona govore samo o rejtingu i gledanosti. Ali od njegovih ličnih karakteristika za mene su važnije sistemske pretpostavke, odnosno nakaradni medijski sistem koji je omogućio da Aleksandar Vučić ovako funkcioniše. Navešću jedan primer. Nedavno je Vučićevo obraćanje istovremeno prenosilo 50 kanala koji su na Telekomovoj distributivnoj platformi. Snimak Vučića ispred 50 televizora koji gleda sebe dok se obraća liči na neku vrstu savremenog velikog brata. Distributivne platforme se koriste da se njegova pojava i njegov glas amplifikuju na način koji ga čini sveprisutnim. To se mora sistemski onemogućiti. Aleksandar Vučić ne bi mogao da uzme sve prerogative vlasti, da se za sve pita i o svemu odlučuje da prethodno nisu pokidane linije odgovornosti i uništene institucije.
Rade Veljanovski: Za jedan deo auditorijuma Vučić uopšte ne deluje ubedljivo, dok drugi prihvata njegove stavove. Reč je o dijametralnim stanovištima. Postoje ljudi koji smatraju da je Vučića previše, dok drugima to ne smeta.
Bez obzira na Vučićevu opsjednutost i bez obzira na njegov apetit za televizijom, njegovo neograničeno prisustvo na televiziji ne bi bilo moguće ukoliko bi regulator reagovao, upozorava Milivojević
Omer Karabeg: Zanimljivo je da Vučić koristi televiziju da odgovara ama baš na svaku, pa i najmanju kritiku. Za Miloševića su to radili drugi. I za Vučića rade poslušnici, ali dobar dio posla obavlja on sam. Milošević to nikada nije radio. Zašto to radi Vučić?
Snježana Milivojević: To je stvar ličnih preferencija. Predsednik Milošević je gradio jednu vrstu harizme odsustva. Ponašao se kao superiorni državnik koji nema ravnog oponenta. Zbog toga nije učestvovao u izbornim kampanjama, pojavljivao se na velikim mitinzima na kojima se obraćao ne samo svojim glasačima nego svim građanima u različitim delovima Srbije. Apstiniranjem od medija Slobodan Milošević je razvijao potrebu ljudi da ga obožavaju i očekuju njegova retka