Politički kompromis

Za većinu poslanika, Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici je bila samo još jedan mehanizam relativizacije zločina

Usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici je bilo rezultat političkog kompromisa unutar vladajuće većine. Iako je njenim usvajanjem učinjen korak napred u priznavanju političke i društvene odgovornosti za zločin, tek manji broj poslanika koji je glasao za nju je prepoznavao taj aspekt Deklaracije i govorio o njemu. Za većinu poslanika, Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici je bila samo još jedan mehanizam relativizacije zločina – bilo da se ta negacija vrši neglasanjem za Deklaraciju ili njenim proizvoljnim tumačenjem.

Tri kolone

Poslaničke grupe su se prilikom usvajanja Deklaracije jasno svrstale u tri kolone. U prvoj su bili protivnici njenog usvajanja – SRS, SNS i DSS. Potonji su svoj raniji stav o međunarodnoj saradnji prilikom progona ratnih zločinaca transformisali u izričito protivljenje “kajanju za ono što nismo uradili”. SRS se zadržao na starim putevima negacije, uz pojačano ponižavanje žrtava tvrdnjama da su strane obaveštajne službe te koje su podmetale dokaze i fabrikovale zločin. SNS je pokušavao da se retorički udalji od radikala, ali je suštinski ostao na radikalskim pozicijama negacije zločina.

U drugoj koloni predstavnika političkih stranaka stoje SPS i deo poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Ova grupacija pronalazi razloge da glasa za Deklaraciju – kod SPS-A je to izjednačenost svih zločina i najava usvajanja deklaracije o zločinima učinjenim nad Srbima, dok se kod ZES-A ovaj motiv svodi na skidanje kolektivne odgovornosti sa srpskog naroda.

U trećoj, manjinskoj grupi stoji deo poslanika ZES-A, Liberalno-demokratska partija i poslanici manjina. Uprkos tome što je manjinski, glas ove grupe će snažno odjeknuti Skupštinom. Poslanici ovih grupacija u usvajanju Deklaracije vide šansu za politički i društveni otklon od zločina koji su učinjeni u ime srpskog naroda, a njeno usvajanje definišu kao moralno pitanje, kao pitanje čovečnosti. Oni pominju uzroke zločina – masovnu podršku nacionalističkim liderima, mitomaniju, uverenje u nacionalnu superiornost, lažni patriotizam. Poslanici te grupacije će tvrditi da je rasprava o kvalifikaciji zločina (genocid, zločin, strašan zločin), tek maska za negiranje političke odgovornosti srpskog vojnog i političkog vrha i nacionalne podrške koju su oni svojevremeno uživali. Poslanici

Bošnjaci ukazivali su na to da sa bošnjačkom manjinom nije bilo razgovora o sadržaju Deklaracije i da je ona za njih nepotpuna.

Može se reći da je negacija zločina dominirala Skupštinom uprkos usvajanju Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Poslanik DS-A Dragoljub Mićunović će tu kontradiktornost uporediti sa detetom koje kada stavi ruku na oči, veruje da ono što ne vidi to i ne postoji. Nemamo prava da budemo deca, reći će Mićunović, a poricanje krivice nije dovoljno kao dokaz nevinosti na bilo kojem sudu.

Četrnaestog oktobra 2010. usvojena je i druga najavljena deklaracija, ona o osudi zločina učinjenih nad Srbima i građanima Srbije. Ta deklaracija je usvojena jednoglasno – od 133 poslanika u skupštinskoj sali, svi su glasali za.

Nada Kolundžija iz poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, ponovo je bila predstavnica predlagača. Ona će usvajanje dveju deklaracija objasniti političkom odlukom Skupštine da izjednači sve žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije:

“Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, kada je Skupština Srbije kao institucija odlučila da se na neki način odredi prema prošlosti i tragičnim događajima 90-ih godina, kada je odlučila da na adekvatan način izjednači sve žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i da da institucionalnu podršku svim nadležnim institucijama da počinioce tih zločina izvedu pred lice pravde, doneta je odluka da se donesu dve deklaracije i da se tim deklaracijama na najbolji mogući način odredi odnos Skupštine Republike Srbije prema onome što se dešavalo u bliskoj prošlosti.

... U tom smislu, nadam se iskreno i očekujem da ovo neće biti rasprava o tome ko više voli Srbe, da ovo neće biti rasprava o tome koga više bole rane njegovog roda, već da će ovo biti rasprava odgovorne institucije koja ima nameru da prošlost osvetli na pravi način, da odgovornost definiše kao pojedinačnu odgovornost prema svakom počiniocu i da sve žrtve izjednači u zadovoljenju pravde, s jedne strane, u obavezi da se te žrtve ne zaborave i u obavezi države i institucija da se tako nešto nikada više ne ponovi”.

Sve žrtve su iste

Navedenim nastupom Kolundžija će još jednom podvući da su za vladajuću koaliciju sve žrtve iste, a da kolektivna odgovornost ne postoji. Međutim, tekst Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, posmatran iz današnje perspektive, daleko je značajniji od interpretacije predlagača iz 2010. godine. Ublažavanje Deklaracije o Srebrenici kroz usvajanje druge deklaracije bilo je kratkog i dnevnopolitičkog daha. U Deklaraciji o Srebrenici danas jasno čitamo da individualna krivična odgovornost i odgovornost društva za zločine učinjene u Srebrenici postoje istovremeno. Štaviše, da su jedna od druge neodvojive.

Knjiga “U krugu negacije” pokazuje kako je tranziciona Srbija videla Srbiju u ratu. Preciznije, šta je izabrala da vidi, a šta se potrudila da sakrije. Pokušaji da se ospori i odbaci istina o ratnim zločinima u stvari potvrđuju da su poslanici te istine bili itekako svesni. Ona se, međutim, potiskivala, najčešće insistiranjem na samoviktimizaciji, na predstavljanju Srba, dakle, ako ne kao jedinih, a onda svakako kao najvećih žrtava na prostoru Jugoslavije. (Iz predgovora Dejana Ilića) Oslobođenje feljtonizira dijelove knjige, čiji su izdavači beogradska Fabrika knjiga i Forum ZFD Srbija. Autorica Sofija Mandić rođena je 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rješavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava.