Nove i stare normalnosti
prebacuje u privatne džepove - to da. Što se tiče evropskog puta Bosne i Hercegovine, postoje dva problema. Jedan je politika o kojoj sam govorio i izborni proces koji je kilav, nikakav, netransparentan, pa rezultira nečim što nema blage veze sa voljom građana, a drugi je što u Evropskoj uniji ne postoji jasna želja da se regija Zapadnog Balkana integriše u Uniju. U takvoj situaciji građani gube interes za Evropsku uniju. Niko neće dobiti izbore obećanjem da će napraviti par koraka naprijed na dugotrajnom putu prema Evropskoj uniji. To naprosto nije tema. Ljudi su razočarani, napuštaju državu, posebno mladi. Šta da im kažemo? Da trebaju ostati jer, zaboga, nakon 10, 15, možda 20 godina, Bosna i Hercegovina će možda postati punopravna članica Evropske unije. To je unaprijed izgubljena bitka.
Omer Karabeg: I na kraju, kakav će biti efekt ovih silnih posjeta zapadnih zvaničnika? Da li će Bosna i Hercegovina u martu dobiti datum za početak pregovora o ulasku u Evropsku uniju?
Mladen Bubonjić: Mislim da neće.
Adnan Huskić: Iako bih volio da hoće, mislim da neće.
Koliko smo puta čuli kovanicu “nova normalnost” u poslednjih nekoliko godina? Verovatno previše. Uostalom, anglosaksonski izraz new normal zvuči rogobatno kad se prevede. Maltene kao što rogobatno zvuči i njegova suština navikavanja na odvikavanje od nekakvog stare “normalnosti”. A tu normalnost ostatak sveta živi sedamdesetak, a mi u Srbiji tačno 20 godina.
Kao što ni new normal nije nastalo kada je počela pandemija kovida-19, tako ni mi ovde nismo imuni na česte promene “normalnosti”. Termin dostiže popularnost u periodu od 2008. do 2012, kada je ekonomska kriza promenila socijalne, društvene i ekonomske postulate savremene (zapadne) civilizacije, a autor je jedan od najvećih pisaca naučne fantastike Robert Heinlein. Upotrebio je u romanu “Luna je okrutna ljubavnica” 1966. u potpuno suprotnom kontekstu od onog koji znamo danas: u distopijskoj viziji budućnosti ljudi su kolonizovali Mesec i tamo napravili “zatvor bez rešetaka”, kako kaže jedan od glavnih likova, član grupe koja, uz pomoć superkompjutera, diže pobunu. Kao jedan od glavnih postulata pobune navode “novu normalnost” - bez ograničenja, bez represije, bez konstantnog nadzora.
Dakle, originalna “nova normalnost” nema ama baš nikakve veze s njenim današnjim čitanjem. Doduše, nije bilo epidemije nepoznatog virusa niti dva ogromna ratna sukoba kod Hainleina. Socijalizacija jeste bila zabranjena, ali iz potpuno drugih razloga, dok kolektivno uživanje u umetnosti - pozorište, bioskop, muzeji, izložbe - nisu postojali. Šta će prognanima na Mesečevu koloniju kultura? Samo oduzima vreme predviđeno za rmbanje.
Ako se vratimo unazad 20 i kusur godina, a ne postoji bolja nedelja od ove, shvatićemo da smo hajlajnovski termin shvatili na pravi način. I to kolektivno. I to u najvećem broju otkad nam je raspadom Jugoslavije nametnuta nekakva druga normalnost koju je krasila najveća inflacija u istoriji, glad, rat, kriminal, revolveraški obračuni na ulicama i ostalo čega i ne želimo da se prisećamo.
Postavlja se pitanje koja je najnovija “nova normalnost” na koju se navikavamo? I na koji način? Da li nas čekaju novi ratovi, krize, virusi. Ili smo ipak zaglavljeni u beskonačnom ponavljaju istorije, pa atmosfera 2024. neodoljivo podseća na atmosferu 1940. godine. Ili je ostatak civilizacije u “našoj” 1990. Ili 1991? Kad smo je mi preživeli, zašto ne bi i drugi? Uspešno ili neuspešno, to je uvek aktuelno pitanje.
Zato u novom čitanju termina koji je okosnica ovog teksta, čitajte knjige i gledajte filmove u udobnosti svog kreveta, listajte jutarnje izdanje štampe u sigurnom trpezarijskom okruženju, izbegavajte nevolje i budite strpljivi. Možda nam se opet, kolektivno, ukaže prilika za neku novu i bolju normalnost.