Svi su krivi osim nas

Ako se oduzmu uspjesi u sportu i na Evroviziji, Izrael je država bez časti. Može da zamišlja da će nastup Eden Golan u Malmöu sakriti ono što se događa u Han Junisu, ali to je pusta želja

populacija tradicionalno je protiv služenja vojnog roka, ali je Vojska Srbije imala poteškoće i sa mladićima sa juga Srbije koji su rado išli na dobrovoljno služenje vojnog roka i u profesionalne vojnike. Poslednjih godina zapravo nisu baš tako voljni da idu u vojsku. Tako da je opadanje interesovanja za vojskuvidljivoikodruralnepopulacije.

Omer Karabeg: Znači, ne važi više ona stara izreka - rado Srbin ide u vojnike?

Predrag Petrović: To odavno ne važi. To je jedan od mitova.

Omer Karabeg: Da li u Hrvatskoj postoji ikakva računica koliko bi koštalo uvođenje obaveznog vojnog roka?

Igor Tabak: Ne. Jedino što se čulo od ministra obrane je da se računa da će biti obuhvaćeno oko 17.000 mladih. Što se tiče infrastrukturnih

Procena je bila od 700 miliona do milijardu evra. To su ogromni novci i zbog toga se tada od toga odustalo. Danas, međutim, ljudi iz vrha vladajuće partije i vojske govore da bi sada ta cifra bila znatno manja jer je u međuvremenu Vojska Srbije navodno uložila znatna sredstva u svoju infrastrukturu i kasarne. Ne verujem da je obim ulaganja takav da bi mogao da zadovolji potrebe ponovnog uvođenja služenja vojnog roka. Pored toga, i cene su u međuvremenu znatno skočile. Opet bi bila potrebna ogromna suma, ali to ne bilo prepreka za ovu vlast koja voli velike projekte.

Omer Karabeg: U zaključku, da li će mladi u Srbiji uskoro morati u vojsku?

Predrag Petrović: Meni se čini da je vladajuća partija ozbiljna u nameri dapokušaponovnouvođenjesluženja vojnog roka jer se suočava sa problemom popune jedinica. A druge strane, to joj donosi političke poene.

Igor Tabak: Čak i kad bi Sabor izglasao odluku o ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka, odlazak mladih u vojsku nije na vidiku. Ono što će se puno prije vidjeti je dolazak nedavno kupljenih borbenih aviona Rafale koji su takođe stavljeni u predizborni kontekst, pa bismo možda na predizbornimskupovimamogliočekivati prelete eskadrile iznad glava vladajućih političara. U tom svjetlu obvezni vojni rok je na dugom štapu.

Nema puno država koje toliko žude za poštovanjem i ugledom kao Izrael. Od Olimpijade do Evrovizije, preko prvenstva u šeš-bešu (bekgemon). Svaka izraelska pobeda u osmini finala na prvenstvu u badmintonu je “nacionalni ponos”, svaka medalja sa takmičenja tekvondista u Albaniji “predstavlja čast”. Zlatna medalja sa vežbi na parteru postavlja Izrael na mapu sveta, evropsko takmičenje u surfovanju menja status zemlje. Bivša izraelska pevačica ove godine predstavlja Luksemburg na Evroviziji? Još jedan povod za “plavo-beli ponos”.(1)

Ignorisanje Haaga

Detinjasta čežnja za priznanjem mogla bi biti dirljiva, pa čak i srceparajuća – mlada država utire sebi put – da nije drugih važnijih pitanja. Ako se oduzmu uspesi u sportu i na Evroviziji, Izrael je država bez časti. Može da zamišlja da će nastup Eden Golan u Malmöu sakriti ono što se događa u Han Junisu, ali to je pusta želja.(2)

Neverovatno je da se zemlja koja toliko brine o svojoj časti ponaša kao da je njen međunarodni položaj uopšte ne zabrinjava. Rat u Gazi je doveo status zemlje na nezapamćeno nizak nivo, ali Izrael detinjasto žmuri i misli da ga niko neće videti u njegovoj sramoti. Ništa ne čini kako bi popravio svoj status, svoj ugled, da povrati barem malo časti.

Teško je reći da li postoji još neka država na svetu koju su vlastiti postupci doveli u Haag dva puta u razmaku od nekoliko nedelja. Tužba za genocid i rasprava o okupaciji pod nepodnošljivo teškom sumnjom da je očigledno nezakonita.

A Izrael? Ponaša se kao da misli da je pljuvačka prezira na njegovom licu samo obična kiša. Izrael okrivljuje sudiju, tog kučkinog sina, antisemitizam, licemerje i zlobu sveta, samo svoju krivicu ne vidi. To ga i ne zanima. Svi važni svetski mediji su ove nedelje prenosili zasedanje suda u Haagu, a samo ga Izrael ignoriše. Nije mu zanimljivo niti bitno. Ako zatvorimo oči, neće nas videti. Ako ga ignorišemo, Haag će prestati da postoji.

Ali Hag postoji i viče na sav glas, što bi ovde trebalo da izazove veliki stid i sramotu. Nakon što je svet video Gazu i užasnuo se – nema čoveka koji nije tako reagovao – usledila su sudska saslušanja u Haagu. Pronicljivo, utemeljeno i ozbiljno po pitanju genocida, a još više o okupaciji. Međutim, Izrael ih ignoriše.

Izrael se sprema da okupira Rafu, iako će to još više srozati njegov status, i neće učestvovati u raspravama u Haagu, iako će iz toga biti jasno da nema šta da kaže u svoju odbranu.

Izrael se odrekao ostataka svog dostojanstva. Nije ga briga ako postane ostrakizovana i marginalizovana zemlja – bar je ceo svet protiv nas, nije važno kako se ponašamo – sve dok to ne bude rezultiralo praktičnim koracima protiv Izraela.

Dobro ime

Ali pored snabdevanja oružjem, veta u Savetu bezbednosti i dosadašnjeg izostanka sankcija, za državu kao i za čoveka postoji nešto važnije, a to je njegovo dobro ime. Izrael ga se odrekao. Možda je izgubio nadu u svet, možda je otkrio da je moguće i bez njega. Svet se ne nalazi u njegovim trenutnim razmatranjima, pre i posle svakog rata. Prošla su vremena kada je svet bio zaljubljen u Izrael, dok se zemlja ponašala kao članica porodice naroda. Svet je možda ciničan i voli samo silu, kao što Izrael sebi govori, ali u tom svetu postoje i pravda, međunarodni sud i moralni obziri, civilno društvo i javno mnjenje. I oni su isto važni, bar koliko i treće “ugledno” mesto na Evroviziji 2023.

Teško je reći da li postoji još neka država na svijetu koju su vlastiti postupci doveli u Haag dva puta u razmaku od nekoliko nedjelja. Tužba za genocid i rasprava o okupaciji pod nepodnošljivo teškom sumnjom da je očigledno nezakonita

***

(1) Izraz “kahol levan” (plavo-bela boja zastave) koristi se da označi da je nešto izraelsko.

(2) Predstavnica za Evroviziju je izabrana, ali se pesma za nastup još razmatra. Verovatno će se ići sa patriotskom varijantom kako bi se još jednom svetu objasnilo šta se dogodilo 7. oktobra. Eden Golan je rođena u Izraelu, ali je dugo živela u Moskvi, pa se po medijima sad diskutuje da li će i loš imidž Rusije uticati na njen plasman na takmičenju.