Olimpijska vatra

Od aprila do jula plakao sam gotovo svaki dan, šetajući od svoje Otoke do Vječne vatre, znajući da ću uskoro otići negdje posve daleko

Nakon gotovo 18 godina odlučio sam da napustim Sarajevo i da prihvatim poslovnu ponudu iz Dohe. Vizu sam dobio bez problema, a svu potrebnu dokumentaciju, uključujući i moje nostrifikovane diplome, pregledala je i aminovala jedna jako ljubazna i naočita pomišljao da bih možda i trebao. Topalbećirević bi često zvao u stan na Trgu Merhemića na sarajevskim Ciglanama tražeći tetka, a ja bih mu ljubazno saopštio da dotični nije tu ili da spava. Naravno, lagao sam i uživao sam u tome, jer sam nastojao da zove “Švabo iz Sarajeva,” a producirala ga je Al Jazeera Balkans.

Na aerodromu koji nosi ime bivšeg emirakatarahamadinternationalairport dočekala me je prijateljica Csilla. Sletio sam oko dva ujutru i već je bio petak. Dan za molitvu, džumu. Sem moje drugarice, dočekala me je i velika sparina. U prvi mah pomislio sam da je ta vrelina uzrokovana od blizine avionskih motora, ali sam naposletku shvatio da će sva moja leta u Dohi biti takva. Nisu bili u pitanju ni avioni, ni motori, već užareno i strogo pustinjsko sunce koje samo čeka da te sprži. U prvih nekoliko meseci bili smo nerazdvojni i neizmerno sam joj zahvalan što me je uputila u sve pore i tajne životanajsjajnijegbiserabliskogistoka.

Bila je subota, 25. novembar, oko šest popodne kada smo Csilla i ja stigli u hotel Double Tree by Hilton Doha Downtown. Bosanskohercegovačka zajednica u Dohi je organizovala zajedničku proslavu Dana državnosti. Uvek gladan i pri apetitu kao svaki bivši sportista, krenuo sam prema raskošnom buffetu, kada me je zaustavio jedan visoki i markantni, rekao bih po godinama, vršnjak. - Jesi ti Bojan? - upitao me je.

- Da, jesam - odgovorio sam pomalo zbunjeno.

- Ja sam Džemil Hodžić, montažer. Ti si, je l’ tako, radio kod Čenge i Hareta (Osmanagić) u Flash Productionu?

- Da, tako je - rekao sam.

- Pričao mi je Sanjo da ćeš uskoro i ti doći u Dohu - nastavio je.

Džemil i filmska traka za pamćenje

Mogu sa sigurnošću da kažem da imam izvanredno pamćenje, pogotovo kada su ljudi u pitanju, ali eto i oni najsigurniji znaju da omanu. Džemila nikako nisam mogao negde da smestim, a otvarao sam mnogobrojne oronule fioke svojih sećanja. Lice mi je bilo jako poznato, a pravio sam se da ga se sećam i da zaista znam o kome se radi. Lagao sam i nisam se crveneo na onaj isti način kada sam pričao sa novinarom Topalbećirevićem. Nastavili smo razgovor, te mi je objasnio da smo se mimoišli u Flashu.

Kad se moja malenkost zaposlila u ovom filmskom, video i dizajn studiju augusta 2006. godine, Džemil je već bio u dalekom Kataru. I krojio je svoju sudbinu kao mnogi drugi, verujte nije bilo nimalo jednostavno.

Oslobođenje feljtonizira priču našeg saradnika o fotografiji, vihoru tragičnog rata i slomljenim ljudskim emocijama koje povezuju gradove Beograd, Sarajevo, Dohu i razorenu Gazu.