Mračni predmet želja
Kabadahijsko, uličarsko, zlonamjerno ponašanje diktiraju, između ostalih, i posjednici funkcija vlasti u Srbiji. Oni besramno, već duže od decenije, uvode “novoradikalski” zakon nepoštvanja civilizacijskih normi
Ko se razmeće mobilnim telefonom kao simbolom moći, objavljuje da je beznadežno potčinjen, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kad ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživeo i sâm progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda nesporne društvene marginalnosti – zapisao je davno Umberto Eco u jednom od svojih briljantnih eseja.
U međuvremenu, mobilni telefon se iz faze statusnog priveska uvukao u “nepodnošljivu lakoću postojanja” homo sapiensa, koji bez njega više ne može ni da prdne. Postao je zavisnik. I malo će njih obratiti pažnju na upozorenja – “upotreba mobilnog telefona nije dozvoljena...”, na filmskim projekcijama, tokom pozorišne predstave, u školi, tokom vožnje...
Prilikom nedavnog izvođenja monodrame “Knjiga o Milutinu” u beogradskom Zvezdara teatru, nekoliko ljudi u publici koristilo je mobilne za fotografisanje, dopisivanje, pa i polusatni razgovor! Na kraju predstave Nenad Jezdić, ne mogavši da izdrži jer “nema živce kao konj”, obratio se publici objašnjavajući kako se trudio da igrom demantuje pisca koji je rekao “da je Gospod hteo, ovakvu sudbinu bi dodelio narodu nekom čitljivijem, pismenijem, narodu nekom manje zaboravnom nego što smo mi Srbi”, dodajući tužno, “pazite koliki je naš zaborav kad mi dođemo u pozorište i telefoniramo pola sata. Bez prestanka telefoniramo”.
“Ljuta sam jer sam bila izgrebana, jer je naše obezbeđenje odgurnuto svaki put, ovo nije arena, nije stadion, ovo je pozorište. Zna se šta je pozorišni bonton, ako ne znate šta je to, ne morate da dolazite u pozorište, ono nije obaveza, to je dobra volja”, istakla je novembra prošle godine direktorka Puls teatra iz Lazarevca Ivana Nedeljković, koja se roditeljima obratila poslednjeg dana 9. Pozorišnog ringišpila, uoči početka predstave, kritikujući ih zbog ponašanja. Podsetila ih je da su predstave na festivalu besplatne i pozvala da poštuju glumce na pozornici i pozorište kao hram kulture. Da isključe mobilne telefone, ne unose kokice i ne remete izvođače: “Dragi roditelji, pomozite nama iz ustanova kulture i prosvetnim radnicima.”
I tu dolazimo do mogućeg razrešenja. Virtuelni svet i moć novih tehnologija i medija već smo okrivili. Možemo li pogledati i malo dalje, i malo dublje. Navedeni incidenti su samo sveži, nikako i sporadični. Kabadahijsko, uličarsko, zlonamerno ponašanje diktiraju, između ostalih, i posednici funkcija vlasti u Srbiji. Oni besramno, već duže od decenije, uvode “novoradikalski” zakon nepoštivanja civilizacijskih normi.
Nakon što su, ili malo pre toga, uspešno razorili državu, otevši joj tri funkcije na kojima se zasniva njena demokratičnost: zakonodavnu, izvršnu i sudsku, “novoradikali” (i njihovi podvižnici) poveli su “sveti rat” protiv obrazovanja (i vaspitanja), nauke i kulture. Svodeći ove oblasti na zavisnost od partijske pripadnosti, stavljajući NULU ispred procenta koji se iz BDP-A izdvaja za njih, deleći i taj mizerni iznos “dvorskim stvaraocima”, oni otvoreno marginalizuju kreativnost i, u krajnjem, teraju (naročito mlade) ljude da krenu “trbuhom za kruhom”. Tu negde pluta i logika aktuelne vlasti da je “najlakše upravljati nepismenim, neobrazovanim i narodom čija je egzistencija u direktnoj vezi s poslušnošću”? Blisko tome, dolazimo do pretpostavke da protagonisti političkog društva, u kojem se o svemu odlučuje jednoumno sa JEDINIM instruktorom, nisu nimalo naivni da podrže viziju obrazovnog, kulturnog i naučnog okruženja koje ih dovodi u pitanje. Naprotiv, ono ih i ruši.