Umjetnost pomaže da shvatiš ko si
U BNP-U Zenica protekle sedmice je izvedena predstava “Marlene Dietrich: pet tačaka optužnice” nastala prošlog ljeta u režiji Harisa Pašovića. U predstavi je ulogu ostvarila glumica Mirjana Karanović, a tim povodom smo razgovarali sa njom
Učetvrtak, 21. marta, na velikoj sceni Bosanskog narodnog pozorišta Zenica premijerno je izvedena predstava “Marlene Dietrich: pet tačaka optužnice” autora i reditelja Harisa Pašovića. Predstava je rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta Sarajevo i Mittelfesta Cividale (Italija) u saradnji sa Bosanskim narodnim pozorištem Zenica. Marlene Dietrich nezaboravno je odigrala Mirjana Karanović.
Mistični oreol na sceni
- Sa Mirjanom Karanović radim već 35 godina. Radili smo zajedno “Dozivanje ptica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, “Ružu vjetrova” u Narodnom pozorištu u Subotici, “Hamleta” u East West Centru Sarajevo. U mom “Mefistu” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu Mirjana je igrala maestralno i zastrašujuće Adolfa Hitlera. Kad je u pitanju Marlene, bilo je jasno da tu ulogu mora igrati ne samo izvanredna glumica nego i diva. Mirjana Karanović je glumica evropskog formata (nominacija Evropske filmske akademije za Najbolju evropsku glumicu), jedna od najboljih filmskih i pozorišnih glumica na jugoslovenskom prostoru i istinska filmska diva. Zbog svojih političkih stavova i odbrane ljudskih prava bila je često meta napada. Mirjana također fantastično pjeva, što je neophodno za ulogu u predstavi “Marlene Dietrich - pet tačaka optužnice” i ima taj mistični oreol na sceni kao što je imala Marlene. U predstavi još igraju izvanredni Mona Murtović, Enes Salković i Elmir Krivalić. Umjetnost ne može biti udobna i sigurna. Ako si umjetnik, moraš da se izložiš, moraš da ideš dalje od drugih ljudi. Marlene Dietrich je bila takva umjetnica, zapisao je povodom predstave reditelj Haris Pašović.
Ljudi sa kojima radim jako dobro znaju ko sam ja i znaju koliko vrijedim. I oni koji me ne vole znaju koliko sam dobra u svom poslu. Tako da svako vrijeme nosi svoje izazove, ima svoje prednosti i svoje mane
Igrate Marlene Dietrich u predstavi “Marlene Dietrich: pet tačaka optužnice”, kako uopšte gledate na tu ulogu jedne po mnogima kontroverzne i važne žene iz prošlosti?
- Mnogo toga sam znala o njoj već pre nego što sam počela da radim na toj ulozi i Haris je napisao tako taj komad da sam već u samom tekstu koji izgovaram na sceni imala veoma mnogo podataka o njoj. Trudila sam se da ne razmišljam o njoj kao o nekoj nedodirljivoj ikoni, nekoj glumici koja je predstavlja mit u svetu filma, jer ona je jedna od tih
Mi na primjer o Greti Garbo ne znamo ništa, osim njenih fotografija iz mladosti, ona se poslije krila od svih. Marlene Dietrich je za razliku od toga, dokle god je mogla fizički da se kreće, nastupala, radila, pričala o sebi
Koliko je bilo teško uprizoriti njen lik imajući na umu taj kontekst vremena u kojem je ona živjela i radila, kontekst nacističke Njemačke, i svega drugog, i kako to možemo kontekstualizirati u naš današnji trenutak i okvire svijeta koji mi sada živimo?
- O tome sam već dosta pričala. Ali mislim da je ona jedna od malobrojnih osoba iz sveta glume koja je bila aktivna u izražavanju svojih pre svega antiratnih, antifašističkih stavova. Nije se bojala reakcija ljudi. Ona i dan-danas nije omiljena među mnogim Nemcima, ne mogu joj oprostiti to što je za vreme rata zapravo bila na strani neprijatelja. Ja bih zapravo rekla da je ona možda bila jedina u svoje vreme. Danas imamo ipak mnogo više glumica i glumaca koji se angažuju na razne načine, u raznim aktivnostima za ljudska prava, za prava žena, dece, bolesnih, ugroženih, izbeglica... tako da to što je ona radila prije nekoliko desetina godina danas je nešto što nije toliko retko.
Možemo reći da je ona na jedan način bila preteča onoga što je ovovremeni umjetnički angažman?
- Da. Ona nije skrivala svoje seksualne preference, svoje ljubavi, ona je zapravo vrlo otvoreno govorila o tome šta njoj znače neke osobe, jer je u životu pre svega vodila ljubav. I onda joj nije bilo bitno da li su u pitanju muškarci ili žene, a to je nešto što je i danas tabu i ne otkriva se tako lako. Ali ona nije imala uopšte prepreku da obelodani i te stvari o sebi.
Nosila je tu luču svog ženskog identiteta ne skrivajući se pred svim onim što ona jeste.
- Da, tačno.
Kada biste komparirali svoju poziciju kao glumice u odnosu na neka druga vremena, kako danas vidite tu poziciju umjetnice u odnosu na vrijeme Vaših početaka u razdoblju Jugoslavije?
- Znate šta, danas su mnoge teme prisutne, koje u moje vreme nisu bile tu, niko nije ni mislio o njima. Podrazumevalo se da producenti i reditelji imaju određena prava koja njihov položaj moći pribavlja. Niko se tome suštinski nije baš ni suprotstavljao. Međutim, moram da kažem da sam ja na početku svoje karijere bila veoma buntovna i tad nisam imala podršku, nisam imala ni neko znanje o tome da je to nešto što bi trebalo da se pretvori u pokret i stav. Jednostavno, to sam osećala nekako instinktivno, kao nepravdu ili kao nešto što jedna osoba ne bi smela da radi drugoj osobi ma ko da je u pitanju i ma koliko da je ta osoba moćna. Već tada sam imala otpor prema moćnicima svake vrste koji nameću svoju volju onima koji ne mogu tome da se suprotstave.
Koliko Vam je direktnost i tog stava tada bila možda otežavajuća okolnost, koliko se to doticalo i Vaših uloga i Vašeg angažmana?
- To mi nije uopšte bilo otežavajuće, mislim da bi mi bilo mnogo teže u životu da sam ćutala i gutala, mislim da bih se do sada već razbolela i ko zna da li bih bila živa. Tako da me je to moje suprotstavljanje ustvari učinilo vitalnom i učinilo da ja živim u jednom miru sa sobom. Ljudi su uvek znali šta mogu da očekuju od mene. A drugo, nikad nisam želela da radim sa ljudima koji me ne poštuju. Ako sam zbog nekih svojih postupaka izgubila neke uloge, nemam nikakav problem sa tim.
Da li mislite da se uloga glumca u nekom smislu danas promijenila, imajući na umu sve stvari oko nas ili mislite da je glumac ostao ono što je bio u svojoj primarnoj ulozi?
- Ne razmišljam mnogo o tome, imam svoj put i imam dosta godina, ne bavim se tim poređenjima zato što ja ne mogu sada da se ponovo prilagođavam nekim novim odnosima. Drugo, mislim da se to od mene i ne očekuje. Ljudi sa kojima radim jako dobro znaju ko sam ja i znaju koliko vredim. I oni koji me ne vole znaju koliko sam ja dobra u svom poslu. Tako da svako vreme nosi svoje izazove, ima svoje prednosti i svoje mane. Takođe, mislim da ljudi prosto uvek moraju da pronađu svoj put, da pronađu svoje načine da postoje u svom vremenu i da se izbore sa tim teškoćama. Svako ima svoje.
A pozicija filma ili teatra u današnjem društvu?
- Teatar i film na koncu ne mogu ništa da promene, ne mogu da promene na način da je ta promena šire društveno vidljiva, merljiva. Umetnost je nešto što komentariše svet, nešto što pokreće neke druge stvari, a ne društvene promene. Svi oni koji misle da pozorište, glumci ili umetnici uopšte treba da menjaju svet u velikom su problemu.
Teatar koji pokreće
Umetnici reaguju na društvo i svet, oni stvaraju nešto, oni ostavljaju svoja dela iza sebe, svoje misli, svoje emocije i važan su deo jednog sveta, ali nikada ne mogu da budu nešto što preuzima vođstvo u društvu niti im je to suština. Tada bi umetnost postala ograničavajuća, morala bi da postavlja pravila, a u umetnosti nema pravila. Ona je prostor slobode i zbog toga i jeste na svojevrstan način odvojena od svega drugog. U društvu svako radi svoj deo posla, politika, ekonomija, religija, tako i umetnost.
To nas na izvjestan način vraća na one antičke principe katarzičnosti, da je umjetnost, da je teatar tu da nekoga pokuša ponukati da razmisli o sebi i onome što svijet koji je oko njega jeste.
- Za mene, kada ja odem u teatar, važan je teatar koji pokreće stvari koje me uznemiruju, zanimaju. Kada ja to vidim na sceni, ja se kao osoba, kao ljudsko biće osećam manje usamljenom. Znam da postoji neko ko razume svet u kojem ja živim. Ljudi odlaze u pozorište da bi videli sebe, da bi shvatili svoj život. Jer uloga umetnosti jeste da ti pomogne da shvatiš ko si. Odnosno, da shvatiš da ti kao pojedinac jesi uvek usamljen, ali da si uvek deo neke grupe i da mi utičemo jedni na druge, da imamo tu interakciju između sebe.