JAN­KO Po­po­vić Vo­la­rić

SIN JE VEĆ ODAV­NO SHVA­TIO DA GA GLUMA NE PRIV­LA­ČI

24sata - Cafe 24 - - PRVA STRANICA - Pi­še: TA­TJA­NA PACEK

Čla­nu ži­ri­ja showa “Su­per­ta­lent”, glum­cu Jan­ku Po­po­vi­ću Vo­la­ri­ću, ja­ko je važ­no ka­ko se obra­ća kan­di­da­ti­ma. Ne vo­li im go­vo­ri­ti “ne”, ne skri­va ni da je htio bi­ti strog, ali mu to ne ide. Naj­sret­ni­ji bi bio kad bi svat­ko na toj po­zor­ni­ci po­ka­zao vje­šti­nu iza ko­je sto­je ve­li­ki ta­lent i rad, ali ka­ko to ni­je mo­gu­će, Jan­ko pa­zi da bu­de O.K., da što ma­nje po­vri­je­di na­tje­ca­te­lje ko­ji­ma ne da pro­laz da­lje. Što vas kod na­tje­ca­te­lja mo­že fas­ci­ni­ra­ti? Što je za vas - su­per­ta­lent? Vir­tu­oz­nost i lu­đač­ki rad. Ka­da vi­dim da je net­ko na svom te­re­nu, da ima to ne­što usa­đe­no i da su se spo­ji­li ta­lent i strast. Tak­ve bih nas­tu­pe mo­gao gle­da­ti bez pres­tan­ka i ap­so­lut­no me odu­šev­lja­va­ju.

Ko­li­ko ste se spri­ja­te­lji­li s os­ta­lim čla­no­vi­ma ži­ri­ja? Bu­de li na kra­ju sni­ma­nja raz­go­vor ti­pa: “Bio(la) sam pre­grub(a), mo­žda ni­sam tre­bao(la) ta­ko...”?

Raz­go­va­ra­mo na­kon sni­ma­nja o ne­kim od­lu­ka­ma i kan­di­da­ti­ma, ali vr­lo br­zo skre­će­mo u to­li­ko neo­z­bilj­ne raz­go­vo­re da se dos­lov­ce znam na­ći na po­du od smi­je­ha. Da, mis­lim da smo se spri­ja­te­lji­li. Ja­ko smo raz­li­či­ti, ali pos­to­ji do­bra ke­mi­ja i mis­lim da od­lič­no funk­ci­oni­ra­mo za­jed­no.

Ko­ji je vaš skri­ve­ni ta­lent?

Skri­va­nje ne­vje­ro­jat­nih ta­le­na­ta.

Ka­ko us­kla­đu­je­te sni­ma­nja s dru­gim obve­za­ma? Je li vam 24 sa­ta na dan do­volj­no?

U ne­kim fa­za­ma stvar­no ni­je. Ali opet glu­po bi bi­lo ža­li­ti se jer imam pos­la i jer ra­dim po­sao ko­ji me na raz­ne na­či­ne is­pu­nja­va.

Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci za­vr­ši­li ste sni­ma­nje fil­ma “Co­mic Sans”, tre­ćeg s Ne­vi­jem Ma­ra­so­vi­ćem, s ko­jim ste se i spri­ja­te­lji­li. Što je plus, a što mi­nus u pri­ja­telj­stvi­ma re­da­te­lja i glum­ca? Mo­že­te li, pri­mje­ri­ce, zah­ti­je­va­ti?

Pa ne­ma baš ne­kih mi­nu­sa. A zah­ti­je­va­nje bi bi­lo ne­što užas­no ne­fer i pre­ma pro­jek­tu i pre­ma dru­gim lju­di­ma ko­ji na nje­mu ra­de. Op­će­ni­to sam ja­ko aler­gi­čan na bez­raz­lož­na kom­pli­ci­ra­nja iz raz­ma­že­nos­ti ili ba­ha­tos­ti. Pu­no je lju­di na se­tu i po­treb­no je pri­la­go­đa­va­nje. Što se ti­če “Co­mic San­sa”, Ne­vio i ja smo se i upoz­na­li kad me zvao da pro­či­ta­mo nje­gov sce­na­rij za taj film. U me­đu­vre­me­nu su sce­na­rij uve­li­ko mi­je­nja­li, če­ka­lo se ne­ko­li­ko na­tje­ča­ja i ove go­di­ne smo ga us­pje­li sni­mi­ti. Sni­mi­li smo i “Vis-À-Vis” i “Go­ra­na” te pos­ta­li ve­li­ki pri­ja­te­lji. Sa­da s nes­trp­lje­njem če­kam iz­la­zak fil­ma oko ko­jeg je ta su­rad­nja i kre­nu­la. Ja­ko me za­ni­ma reakcija pu­bli­ke jer film go­vo­ri o mo­joj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja sve kas­ni­je saz­ri­je­va i u mo­ru sve­ga što nam se nu­di, ne zna ni­ti tko je ni­ti gdje ide. Ti­me smo se kroz lik Ala­na Des­po­ta i nje­gov put te nje­go­vu smi­ješ­nu, raz­ma­že­nu i nez­re­lu auto­des­truk­ci­ju htje­li ba­vi­ti.

‘Fas­ci­ni­ra­ju me vir­tu­oz­nost i lu­đač­ki rad. Bez pres­tan­ka gle­dam kad se spo­je strast i ta­lent’

Jan­ka odu­šev­lja­va­ju nas­tu­pi kan­di­da­ta u ko­ji­ma se vi­di nji­hov trud i lju­bav

Usko­ro vas oče­ku­je pre­mi­je­ra fil­ma “Eg­zor­ci­zam” u re­ži­ji Da­li­bo­ra Ma­ta­ni­ća. Ko­li­ko se film raz­li­ku­je od is­to­ime­ne pred­sta­ve, ko­ju ste proš­le go­di­ne pre­mi­jer­no iz­ve­li u Pu­li? Rad­nja ni­je is­ta kao u pred­sta­vi, ipak se ra­di o pot­pu­no raz­li­či­tim me­di­ji­ma, ali se na­dam da smo u fil­mu us­pje­li za­dr­ža­ti ono is­to što vje­ru­jem da je us­pje­lo u pred­sta­vi. Rad­nja pra­ti ses­tre Ar­tu­ko­vić u či­jem po­dru­mu te­le­vi­zij­ska eki­pa, psi­hi­ja­tri­ca i sve­će­nik za­jed­no pro­la­ze kroz obred eg­zor­ciz­ma u ko­jem se ot­kri­va­ju raz­ne taj­ne iz proš­los­ti svih li­ko­va. Po­ku­ša­li smo pri­ka­za­ti eg­zor­ci­zam kao ne­ku vr­stu me­ta­fo­re za pro­čiš­će­nje i oprost ko­ji se mo­ra­ju do­go­di­ti me­đu lju­di­ma da bi se ovo pri­lič­no po­mak­nu­to druš­tvo ba­rem ma­lo pri­bli­ži­lo mo­guć­nos­ti is­kre­nos­ti i lju­ba­vi. Pred­sta­va i film nas­ta­ja­li su is­to­dob­no. Što je to zna­či­lo za glum­ce? Vi­še pos­la? Pot­pu­no lu­di­lo u ko­jem su da­ni bi­li pre­krat­ki za sve ono što smo htje­li sti­ći. Ima­li smo cje­lod­nev­ne pro­be, a on­da bi­smo se na kra­ju da­na za­tvo­ri­li u po­drum i u kas­nim noć­nim sa­ti­ma kre­nu­li sni­ma­ti. Bi­lo je na­por­no, ali Ma­ta­nić je oku­pio eki­pu ko­ja vo­li to što ra­di, pa smo se bez kal­ku­li­ra­nja ba­ci­li u oba pro­jek­ta. Da­nas ste je­dan od na­ših naj­tra­že­ni­jih glu­ma­ca. Da vam je net­ko to re­kao dok ste ra­di­li u Vjes­ni­ku, po­tom i u iz­da­vaš­tvu, bis­te li vje­ro­va­li? Imao sam ja­ko neo­bi­čan put i tko zna u ko­jem će smje­ru sve to da­lje ići, ali po­ku­šao bih vje­ro­va­ti. Da ni­sam vje­ro­vao, ne bih do­šao do te pri­vi­le­gi­je da se ba­vim ovim su­lu­dim i pre­div­nim pos­lom. Ali da mi je, pak, net­ko re­kao da ću ra­di­ti pred­sta­ve ti­pa “Eg­zor­ci­zam” i us­po­red­no dje­čje pred­sta­ve te da ću to spo­ji­ti i u jed­nom i dru­gom ta­ko uži­va­ti, e to bi mi već bi­lo te­ško za­mis­li­vo.

Jeste li, kad go­vo­ri­mo o pos­lov­nim že­lja­ma, pra­vi pri­mjer one “da su svi sno­vi os­tva­ri­vi”? Do­is­ta su mi se mno­gi sno­vi i že­lje os­tva­ri­le i baš sam za­hva­lan na to­me. Vje­ru­jem da se pu­no mo­že pos­ti­ći ra­dom. Po če­mu pam­ti­te dje­tinj­stvo, mla­de­nač­ke go­di­ne?

Dje­tinj­stvo po oto­ci­ma Zla­ri­nu i Uni­ja­ma, pi­ku­la­nju is­pred ku­će na Bri­tan­cu u Zagrebu, sva­kod­nev­nom dva­na­es­to­sat­nom kam­pi­ra­nju na ko­šar­ka­škom igra­li­štu ti­je­kom ljet­nih praz­ni­ka, po ba­ki­noj go­ved­skoj ju­hi... Maj­ka, s ko­jom sam ži­vio, pri­ušti­la mi je ja­ko li­je­po dje­tinj­stvo. A mla­de­nač­ke go­di­ne po pr­vim ve­za­ma, na­rav­no. Ra­no ste saz­re­li, ja­ko se na­mu­či­li da uop­će upi­še­te Aka­de­mi­ju. Zvu­či li vam is­ti­ni­ta ona “od tr­nja do zvi­jez­da”? Mis­li­te li da bez tr­nja ne­ma ni zvi­jez­da? Ka­ko kod ko­ga. Ja sam tip ko­ji si je te ne­ke fa­ze mak­si­mal­no za­kom­pli­ci­rao. Bio sam gra­fi­čar ko­ji se spre­ma za stu­dij ka­me­re na Aka­de­mi­ji dram­ske umjet­nos­ti, a on­da sam bio sni­ma­telj ko­ji se spre­ma za glu­mu na Aka­de­mi­ji dram­ske umjet­nos­ti. Valj­da sam se tra­žio, a i svi­đa mi se što sam pro­bao pu­no stva­ri. Da­nas mi sve to is­kus­tvo u ne­kim si­tu­aci­ja­ma do­bro do­đe. Na pri­mjer, u fil­mu “Co­mic Sans” ko­ji usko­ro iz­la­zi glu­mim gra­fič­kog di­zaj­ne­ra, a pri­pre­mu za ulo­gu sam pri­lič­no de­talj­no odra­dio u ra­nim dva­de­se­ti­ma kao gra­fi­čar u Vjes­ni­ku. Što s tak­vim is­kus­tvom iza se­be sa­vje­tu­je­te si­nu Da­vi­du? I ko­li­ko vas uop­će slu­ša? Slu­ša me toč­no ko­li­ko bi tre­bao. Pu­no raz­go­va­ra­mo i pri­hva­ća što mu ka­žem, pos­lu­ša i on­da ide da­lje. Tra­ži svoj put i svo­ja is­kus­tva. Ja sam tu vi­še ne­ka pot­po­ra.

Že­li li i on u glum­ce?

Ne, on je vr­lo krat­ko glu­mio u se­ri­ji “Po­nos Rat­ka­je­vih” ka­da je bio ja­ko ma­li, ali je već odav­no shva­tio da ga gluma ne priv­la­či. U ne­ko­li­ko epi­zo­da je glu­mio osmo­go­diš­nje­ga Kr­stu Rat­ka­ja, od­nos­no, ja sam u toj se­ri­ji za­pra­vo glu­mio nje­ga kad je odras­tao.

Gle­da­te li je po­nov­no?

Ni­sam znao da se pri­ka­zu­je. Ali i ne vo­lim se gle­da­ti na­kon što pro­đe pr­vo pri­ka­zi­va­nje. Ta­da još mo­gu ne­ke stva­ri pro­mi­je­ni­ti jer se čes­to se­ri­je sni­ma­ju i pri­ka­zu­ju u is­to vri­je­me, a sa­da ka­da vi­dim ne­ku lo­šu sce­nu, po­lu­dim na sa­mog se­be, a pot­pu­no sam ne­mo­ćan. Imam pu­no li­je­pih sje­ća­nja s tog sni­ma­nja. Pr­vo se sje­tim dra­gog pri­ja­te­lja, re­da­te­lja Ni­ko­le Ivan­de, ko­ji je u me­đu­vre­me­nu pre­mi­nuo. Pos­to­je li i da­nas ple­me­ni­ti lju­di po­put Kr­ste i He­le­ne iz Rat­ka­je­vih? Jeste upoz­na­li ko­ga slič­no­ga? Po­ne­kad vi­diš te ne­ke pa­ro­ve ko­ji su ta­ko ve­za­ni jed­no uz dru­go i baš je gušt zna­ti da i to pos­to­ji. Još imam šan­se. Jeste li zbog lju­ba­vi i da­lje sprem­ni ru­ši­ti svje­to­ve? Ma, da ru­ši­ti... Gra­di­ti.

Što vam je da­nas važ­no u lju­ba­vi? Mla­de­nač­ka priv­lač­nost, strast ili ra­zu­mi­je­va­nje, po­vje­re­nje, njež­nost?

Sve to. Osim što u mom slu­ča­ju to vi­še ni­je mla­de­nač­ka priv­lač­nost. To bi sa­da vi­še bi­la priv­lač­nost sred­njih go­di­na.

S čla­no­vi­ma ži­ri­ja ‘Su­per­ta­lent’ Ma­jom Šu­put, Da­vo­rom Bil­ma­nom i Mar­ti­nom Tom­čić se spri­ja­te­ljio. Ka­že da su ja­ko raz­li­či­ti, ali me­đu nji­ma pos­to­ji do­bra ke­mi­ja, pa sku­pa od­lič­no funk­ci­oni­ra­ju Glum­cu su se mno­gi sno­vi i že­lje os­tva­ri­le te

ne skri­va da je baš za­hva­lan na to­me. Vje­ru­je da

se pu­no mo­že pos­ti­ći ra­dom, a to­me uči i si­na

Da­vi­da

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.