Da sam muža sakrila, možda bi naš sin bio živ

SILNA TUGA Zagrepčanki Gordani Ban suprug Ivo nestao je 1991. godine. Još ga traži. Početkom ove godine ostala je i bez sina Josipa, koji je preminuo od zloćudne bolesti KAD SAM ČULA DA SE PRIJAVIO U VOJSKU, OSTALA SAM ŠOKIRANA. DOŠLO MI JE DA KRIK

Muža još tražim, sina sam pokopala u njegov grob. Iskreno, žao mi je što sam supruga Ivu pustila da se dragovoljno prijavi braniti domovinu. Tko zna, da sam ga sakrila, možda bi i naš sin Josip danas bio živ, kroz suze govori Zagrepčanka Gordana Ban (52). Za suprugom, koji je 11. listopada 1991. nestao u Kukunjevcu kraj Pakraca, nakon što je sa suborcima upao u četničku zasjedu, još traga, a prije sedam mjeseci pokopala je sina. Obolio je od zloćudne bolesti i umro u 26. godini. - Moj sin umro je od miješanog raka testisa, od kojeg je bolovao godinu i pol dana. Pokopala sam ga u grob njegova nestalog oca. vidjela u listopadu 1991. Dragovoljno se prijavio braniti domovinu i Gordana je to saznala slučajno, kad su šetali Trgom bana Jelačića. Rekao joj je da samo pričeka dok pozdravi svoje dečke. - Pitao ih je: ‘Kad ćemo mi ići?’ Pitala sam ga kamo se to sprema ići, a on mi je priznao da se prijavio. Ostala sam šokirana. Došlo mi je da kriknem da ga brišu s tog popisa. Ali ostala sam nijema. Objasnio mi je da se, gledajući sve što se događa kod nas, u njemu rodila silna želja učiniti nešto za svoju djecu, da bolje žive i da slobodno šeću svojom zemljom - priča Gordana. Sin Josip tad je bio 11-mjesečna beba, a kći Marina curica od tri i pol godine. Oboje, a posebno kći, bili su jako vezani za oca, tako da je njegov nestanak ostavio snažan trag na njihovu odrastanju. - Tri dana prije no što će otići u Pakrac, rekao mi je da s djecom odem u Sloveniju i budem na sigurnom. Zagrlio ih je i poljubio te rekao mom ocu: ‘Čuvajte mi ženu i djecu’. Otišla sam k sestri u Zaprešić i suprug mi se danima nije javljao. Nije mi ostavio nikakav broj telefona, nisam znala ni gdje su, samo da su s Merčepovom postrojbom otišli za Pakračku poljanu. A onda je jedan dan zazvonio telefon. Zvao me otac suprugova suborca Mije Lončara i rekao mi da je Mijo teško stradao, izgubio stopalo i pitao što je s mojim mužem. Rekla sam mu da nemam pojma, da samo znam da je otišao u Pakrac. I tad je počela potraga svjedoči Gordana. Nije znala odakle bi krenula, koga bi išta pitala, kome bi se obratila. U MUP-u su joj rekli da njezina supruga nema na popisu mrtvih, ali to ju nije tješilo. Željela je doznati istinu. - Nažalost, nisam je doznala. Čula sam od suboraca da je vozio srpsku samohotku koju su u borbi zauzeli i da su trebali pokupiti neke ranjenike i vozilo iz jarka. U retrovizoru je vidio da je netko pretrčao iza njih i rekao kolegi koji je bio u kupoli za mitraljezom da se okrene.