VEĆ 26 GO­DI­NA UPORNO TRAŽE SVO­JE NAJMILIJE

BRANILI SVO­JE Mi­ros­lav Har­ča, Želj­ko Ces­ta­rić, Mi­lan Mag­dić i Lu­ka Or­da­nić branili su svo­je do­mo­ve. Neki su u bor­bi s čet­ni­ci­ma bi­li ra­nje­ni, a svi­ma se iz­gu­bio sva­ki trag OBI­TE­LJI HRVATSKIH BRANITELJA PRIŽELJKUJU DA SE BA­REM PRONAĐU POSMRTNI OSTACI

24sata - - NEWS -

Već go­di­na­ma pa­lim svi­je­ću 1. sr­p­nja, na tvoj ro­đen­dan. Sa­gra­di­li smo ti ku­ću če­ka­ju­ći te, ku­ću iz tvo­jih dje­čač­kih sno­va, sve u na­di da ćeš nam se vra­ti­ti. Ta mi je ku­ća praz­na bez te­be, a sr­ce me sve vi­še bo­li. Gle­dam tvo­ju fo­to­gra­fi­ju sva­ki dan i mo­lim Bo­ga da saz­nam is­ti­nu o te­bi. Pla­čem i su­za su­zu sti­že u bo­li za to­bom, si­ne moj...Te je ri­je­či svo­jem nes­ta­lom si­nu Mi­ros­la­vu, pri­pad­ni­ku le­gen­dar­ne 7. gar­dij­ske bri­ga­de Pu­ma, na­pi­sa­la Ru­ži­ca Har­ča (59) iz Si­ska. Nje­zin sin Mi­ros­lav nes­tao je na Di­na­ri, u svib­nju 1995. go­di­ne. Sa nje­go­vim nes­tan­kom ne mo­že se po­mi­ri­ti ni dan da­nas. - Tog 5. svib­nja 1995. tra­jao je žes­tok na­pad na Di­na­ri. Na­kon ra­nja­va­nja Mi­ros­lav je os­tao le­ža­ti u ne­svi­jes­ti kraj dva mr­tva su­bor­ca. Je­dan ga je ko­le­ga po­ku­šao iz­vu­ći, ali od čet­nič­kog gra­na­ti­ra­nja ni­je us­pio. Ču­la sam da su ga odvuk­li čet­ni­ci, da je bio živ i da su ga mu­či­li. Tu mu se gu­bi sva­ki trag. Evo, proš­le su go­di­ne, ču­la sam raz­li­či­te pri­če, ali o si­nu ni da­nas ne znam is­ti­nu - ne­moć­no sli­je­že ra­me­ni­ma Ru­ži­ca. Nje­zi­nu tu­gu i bol u pot­pu­nos­ti ra­zu­mi­ju Lu­ka (78) i Ma­ra Ces­ta­rić (70) iz Gli­ne. Ku­bu­ra ko­ju je nji­hov nes­ta­li sin Želj­ko iz­ra­dio od dr­ve­ta i ci­je­vi ka­ko bi sa su­bor­ci­ma imao či­me bra­ni­ti svo­je se­lo Vi­du­še­vac, je­di­no je što im je od nje­ga os­ta­lo. Želj­ku se sva­ki trag iz­gu­bio u lis­to­pa­du 1991., kad je Vi­du­še­vac pao i kad je sr­bo­čet­nič­ka voj­ska uš­la u mjes­to. Pi­ta­mo Lu­ku ka­ko pre­živ­lja­va sve te go­di­ne bez si­na. Umjes­to od­go­vo­ra, po­kri­va li­ce i je­ca. Sva bol ko­ju je za­tom­lja­vao pu­nih 26 go­di­na iz­aš­la je na po­vr­ši­nu. Kad se sa­brao, to vi­še ni­je bio ve­se­li Lu­ka. Bio je to tu­žan, bo­lom, ogor­če­njem i oča­jem skr­šen i ne­utje­šan otac. - S tim li­je­žem, s tim se us­ta­jem. I eto, slo­mi­li mi živ­ce i zdrav­lje. Ne mo­gu vi­še nor­mal­no funk­ci­oni­ra­ti. Sve za­hva­lju­ju­ći ban­di. Opros­ti­te na iz­ra­zu, ali oku­pa­to­re ne mo­gu dru­ga­či­je na­zva­ti. Oni ko­ji su po­bje­gli u Nje­mač­ku do­bro su proš­li. A mo­jeg Želj­ka, ko­ji ni­je htio ići nig­dje ne­go bra­ni­ti do­mo­vi­nu, vi­še ne­ma­sus­pre­žu­ći su­ze is­kre­no nam priz­na­je Lu­ka. Mi­ra već 26 go­di­na ne­ma ni Vu­ko­var­ka Bron­ka Mag­dić (60). Su­pru­ga Mi­la­na, hr­vat­skog branitelja, po­s­ljed­nji je pu­ta vi­dje­la u ruj­nu 1991. go­di­ne. Na­kon pa­da gra­da i sa­ma je za­vr­ši­la u lo­go­ru iz ko­jeg je, pu­kom slu­čaj­noš­ću, us­pje­la iz­vu­ći ži­vu gla­vu i vra­ti­ti se si­nu i kće­ri ko­ji su za to vri­je­me bi­li kod nje­zi­nog oca u Nje­mač­koj. O su­pru­gu je tek saz­na­la da je kao ra­nje­nik iz vu­ko­var­ske bol­ni­ce odve­zen na Ov­ča­ru. No, nje­go­vih po­s­mrt­nih os­ta­ta­ka ne­ma ni dan da­nas. - Tu noć, 14. ruj­na, ja­ko je pu­no ten­ko­va do­la­zi­lo iz Ne­gos­la­va­ca. Ga­đa­li su po­dru­me i po­gi­nu­le su ci­je­le obi­te­lji. Ne­ko vri­je­me sam se skri­va­la kod su­sje­da, sve dok me ni­su za­ro­bi­li - pri­sje­ća se tih muč­nih tre­nu­ta­ka Bron­ka. Na­kon što je proš­la tor­tu­ru Ve­le­pro­me­ta i Ne­gos­la­va­ca, 26. stu­de­nog za­pu­ti­la se u Nje­mač­ku ocu, ses­tra­ma i svo­joj dje­ci. Smr­ša­vje­la je 10 ki­lo­gra­ma i pot­pu­no po­si­je­di­la. - Dje­ca i rod­bi­na je­dva su me pre­poz­na­li. Na­kon pa­da Vu­ko­va­ra neki Sr­bi poz­na­ni­ci rek­li su mi da je moj Mi­lan na Ov­ča­ri i da će se te­ško iz­vu­ći. Od šo­go­ra sam doz­na­la da je te­ško ra­njen i da je bio u bol­ni­ci. Iz Nje­mač­ke sam te­le­fo­ni­ra­la i sla­la upi­te u Me­đu­na­rod­ni Cr­ve­ni križ. Od­go­va­ra­li su mi da je u bol­ni­ci u No­vom Sa­du, pa u lo­go­ru Sta­ra Gra­di­ška, ali mis­lim da su sve to bi­le la­ži - ne­moć­no ši­re­ći ru­ke go­vo­ri ova tuž­na žena. Kaže da se sa­mo na­da da će su­pru­ga pro­na­ći ka­ko vi­še ne bi mo­ra­la obi­la­zi­ti ma­sov­ne grob­ni­ce i ka­ko bih ga mo­gla dos­toj­no sa­hra­ni­ti. - Još i da­nas se trg­nem kad ugle­dam ne­ko­ga slič­nog nje­mu na kri­ža­nju - kroz su­ze priz­na­je Bron­ka. A mjes­to gdje će do­la­zi­ti za­pa­li­ti svi­je­ću i po­mo­li­ti se na gro­bu oca, već vi­še od dva de­set­lje­ća pri­želj­ku­je i Ba­ri­ca Ćo­rić (60). Na dan na­pa­da na Ba­ćin 1991. go­di­ne oca Lu­ku Or­da­ni­ća prek­li­nja­la je da po­đe s nji­ma na si­gur­no. Od­bio je i os­tao na kuć­nom pragu u Ba­ći­nu bra­ni­ti svo­je se­lo i og­nji­šte. Ni­ka­da ga vi­še ni­je ču­la ni vi­dje­la. - Pri­ča je bi­lo sva­kak­vih, a jed­na od njh je da je moj otac tri da­na mr­tav le­žao is­pred svo­je ku­će i da su ga vi­dje­li ka­ko

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.