Tu ih se mnogo okuplja, a najviše ljeti. Spavaju jedan na drugome. Nemaju puno, ali to što imaju podijele, objašnjava nam sugovornik.

Često zatekne jednu ženu rodom iz Siska čija je sudbina sklop velike nesreće, okrutnih ljudi i nemara zakonodavne vlasti. - Nakon smrti oca njezina braća su je prevarila i izbacila iz obiteljske tvrtke. Završila je dva fakulteta, ali njezina dobrota ju je ‘pokopala’. Dobiva mirovinu 1500 kuna, koju podijeli s njih sedam. Oni to potroše za tri dana na vino i cigarete. Braća su je odbacila, a alkohol ju je dokrajčio - prepričava nam naš vodič i dodaje kako je društvo odustalo od njih, pa su oni odustali od društva. Njihov dan počinje s nekoliko promila alkohola u krvi jer se nikad ne otrijezne do kraja. Ujutro odu prositi i do pet popodne griju se na tržnicama. Kad se tržnice zatvaraju, - Ima nekoliko vinarija u Zagrebu u kojima nabavljaju najjeftinije vino. Ono od kojeg vas glava zaboli kad samo pomirišete kaže nam M. K. Deke, jastuke i pokrivače uglavnom dobiju od časnih sestra ili pronađu pored smeća. - Ljudi ih najčešće gledaju odbojno, neki ih ismijavaju, a nađe se poneki koji im se smiluje pa im da koju kunu - govori M. K. Treću lokaciju spomenuli smo na početku teksta. U blizini prometne ceste između nekoliko novih stambenih kompleksa ostala je stara zgrada u kojoj su nekad živjeli izbjeglice iz Vukovara. Danas se tamo zavlače oni koji nemaju ništa. U zahodu koji izgleda kao da je nedavno netko unutra bacio granatu, ostalo je tijekom zime samo tridesetak iskorištenih britvica uz ogledalo. U sobama je jednaka temperatura kao vani. Ni jedan prozor nije čitav, a na stolu uz praznu bocu vidi se pepeljara puna opušaka. Pored njega su dva stara madraca. - Većina njih od alkohola i raznih tableta više nije sposobna ni razmišljati. Žive samo da im prođe dan - opisuje govornik. Nije rijetko da ih vidi na tržnicama kako šmrču smrvljene tablete i sakupljaju boce. Prisjeća se jednog razgovora sa starijim muškarcem koji je spavao upravo u toj zgradi. Kad ga je upitao zašto ne ide u sklonište, njegov odgovor ga je šokirao. - Nema mi tamo pomoći. Ovdje ujutro nažicam, popijem i onesvijestim se. Tamo mi ne bi pomogli i na kraju bi me izbacili - rekao mu je prijatelj. U istoj oronuloj sobi spavao je 20-godišnji dečko kojeg su roditelji izbacili radi pretjeranoga konzumiranja droga. - To nije ništa čudno. Ne možete očekivati da će vas ljudi trpjeti zauvijek. Prvo moraju sebi pomoći - objašnjava nam M. K. - To je njihova realnost. Oni ne mogu razmišljati o stvaranju budućnosti jer više nemaju ni nade. Drago mi je samo što je većina ipak otišla u prihvatilišta da se ne smrznu na ovim hladnoćama – završava M. K.