TITI ZA OZDRAVLJENJE ČITAVE DR­ŽA­VE ELU ZEM­LJU

24sata - - NEWS -

U jed­noj stva­ri se da­nas mo­ra­mo slo­ži­ti s na­šim po­li­ti­ča­ri­ma. Pri­je po­čet­ka po­lu­fi­nal­ne utak­mi­ce pre­mi­jer An­drej Plen­ko­vić re­kao je: “Tak­va ve­li­ka pro­mo­ci­ja Hr­vat­ske kak­vu do­živ­lja­va­mo zad­njih ne­ko­li­ko tje­da­na i zad­njih da­na, a na­da­mo se i na dan fi­na­la, jed­nos­tav­no je ne­us­po­re­di­va s bi­lo čim”. Bio je pot­pu­no u pra­vu. Od sa­mih po­če­ta­ka stva­ra­nje hr­vat­ske dr­ža­ve, kad je rat bjes­nio a tre­ći­na zem­lje bi­la oku­pi­ra­na, upra­vo su spor­ta­ši svo­jim us­pje­si­ma utje­ca­li da svi­jet ču­je za Hrvatsku. Či­ni­li su to u pr­vim go­di­na­ma ko­šar­ka­ši pre­dvo­đe­ni po­koj­nim Dra­že­nom Pe­tro­vi­ćem, za­tim ne­po­nov­lji­vi Go­ran Iva­ni­še­vić, ru­ko­me­ta­ši­ce i ru­ko­me­ta­ši, va­ter­po­lis­ti i broj­ni dru­gi is­ti­ca­ni i ma­nje is­ti­ca­ni ju­na­ci i ju­na­ki­nje ve­li­kih i ma­lih spor­to­va. Sva­ko nji­ho­vo po­jav­lji­va­nje na na­tje­ca­nji­ma di­ljem svi­je­ta, sva­ka nji­ho­va po­bje­da ili me­da­lja otva­ra­li su oči svi­je­tu da tu neg­dje usred Eu­ro­pe pos­to­ji ma­la zem­lja ko­ja ima fan­tas­tič­ne spor­ta­še, ali či­ji sta­nov­ni­ci ži­ve u sva­kod­nev­nim rat­nim ra­za­ra­nji­ma. U no­go­met­nim na­tje­ca­nji­ma, kao naj­po­pu­lar­ni­jem svjet­skom spor­tu, na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja je pra­vo na služ­be­ne nas­tu­pe do­bi­la pri­lič­no kas­no, u je­sen 1994., ali su nje­ni us­pje­si odje­ki­va­li naj­ja­če. Eu­ro 1996. u En­gle­skoj pred­sta­vio nas je na ve­li­koj sce­ni, a već 1998. os­tva­ri­li smo ono što je, do si­noć, bio naš no­go­met­ni vr­hu­nac - bron­cu na Svjet­skom pr­vens­tvu u Fran­cu­skoj. Svi oni sta­ri­ji od 25 go­di­na sje­ća­ju se ne­vi­đe­ne eufo­ri­je ko­ja je tih da­na vla­da­la Hr­vat­skom, sje­ća­ju se po­no­sa i - na­de. Na­de da će se taj fan­tas­tič­ni no­go­met­ni us­pjeh pre­li­ti i na os­ta­le seg­men­te druš­tva, da će­mo u tim po­rat­nim go­di­na­ma ima­ti dr­žav­ni­ke efi­kas­ne po­put lje­vi­ce Da­vo­ra Šu­ke­ra, mi­nis­tre vi­zi­ona­re ko­ji pro­na­la­ze rje­še­nja lu­cid­na po­put Asa­no­vi­će­vih asis­ten­ci­ja, bi­ro­kra­ci­ju hi­tru po­put Jar­ni­je­vih pro­bo­ja, pra­vo­su­đe ko­je šti­ti gra­đa­ne kao što je obram­be­ni be­dem Bi­lić - Šti­mac - Ši­mić ču­vao gol Dra­že­na La­di­ća. Na­ža­lost, taj sa­vr­še­ni no­go­met­ni va­tre­ni me­ha­ni­zam ni­je se pres­li­kao na dr­ža­vu. Slje­de­ćih 20 go­di­na na­ša zem­lja je gr­ca­la u raz­no­raz­nim pro­ble­mi­ma za ko­je su bi­li “zas­luž­ni” ne­ki dru­gi igra­či, ko­ji su u raz­nim stra­nač­kim dre­so­vi­ma da­va­li ve­li­ka obe­ća­nja ali na “te­re­nu” uglav­nom ni­su po­ka­zi­va­li ni­šta. Osim fan­tas­tič­ne spo­sob­nos­ti da zem­lju gu­ra­ju dub­lje u po­nor. No­go­met­na na­da stvo­re­na 1998. s vre­me­nom se pre­tvo­ri­la sa­mo u nos­tal­gič­no sje­ća­nje lju­di ra­zo­ča­ra­nih u ono što se dr­ža­va pre­tvo­ri­la. No Hrvatska je sa­da opet u no­go­met­noj eufo­ri­ji, a nje­ni su ju­na­ci ne­ki dru­gi deč­ki, čak bo­lji ne­go oni ču­ve­ni iz 1998. I oko ovih ju­na­ka mo­ta­ju se po­li­ti­ča­ri ko­ji le­te na kri­li­ma eufo­ri­je ko­ju su Da­li­će­vi deč­ki stvo­ri­li bes­po­šted­nom, fan­tas­tič­nom bor­bom na te­re­nu. I da, ova pro­mo­ci­ja ko­ju je Hrvatska do­bi­la, stvo­ri­la je no­vu pri­li­ku da mo­žda, mo­žda, ovaj put oni ko­ji ne­što od­lu­ču­ju u ovoj zem­lji us­pi­ju pres­li­ka­ti taj no­go­met­ni rad­nič­ki, po­bjed­nič­ki duh u tkivo dr­ža­ve. Ovaj fan­tas­ti­čan us­pjeh ko­ji je gra­đa­ne Hr­vat­ske za­ra­zio op­ti­miz­mom mo­gao bi bi­ti no­va na­da za ozdravljenje dr­ža­ve. No­go­met­nim rječ­ni­kom, sto­pos­tot­na šan­sa, ko­ja se ni­po­što ne smi­je pro­pus­ti­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.