U Veloj Luci bio je neprepoznatljiv. Kad bi pitali: ‘Di tu živi Oliver’, rekao bi: ‘Ne zna

Ali kad se opuštalo i zabavaljalo, e tu je Oliver bio Oliver, prisjeća se Pero. Nastavlja kako Oliver nikad nije kalkulirao i kako mu nikakav interes nije bio u glavi. - On je bio jedinstven čovik. Kad bi otiša u Vela Luku, ne biste ga mogli prepoznati s bradom i kapom na glavi. Turisti bi pitali: ‘Di tu živi Oliver’, a on bi reka: ‘Ne znam, tu negdi’ i smija se ka malo dite. Bio je velik zafrkant. Velik čovik. Nije se htio isticati od ostalih. Imao je božanski glas i talent, ali se uvik trudio da se ne izdigne iznad nikog – kaže Pero. Na putovanjima Oliveru bi jako nedostajali obitelj i kuća. Svako malo bi spomenuo Vesnu, juhicu, sinove, unuke... - Rekao mi je: ‘Jedva čekam kad ostarim da odem u Vela Luku, sidnem ispod masline i bacim udicu’. Upravo se to dogodilo. Ide u Vela Luku, ali, nažalost, ne zato da baci udicu... Zadnji put čuli su se prije otprilike dva mjeseca, kad je Oliver išao u bolnicu na terapije. - I opet mi je priča viceve. Reka mi je da su mu narasle uši – kaže Pero. Iako je bio svjestan ozbiljnosti svoje bolesti, Oliver je uvijek htio nasmijati sve oko sebe. Kao da ih je želio umiriti, da ne misle kako ga boli, da mu je teško. Htio je veselje oko sebe. - I u toj teškoj bolesti nije ga napustio vedar duh – zaključio je Pero. Oliver je često kave ispijao u kultnom splitskom kafiću Semafor, nedaleko od njegova stana u Slavićevoj. Tamo se okupljalo njegovo društvo, gazda kafića Željan Radman, kao i veteran Splitskog festivala, pjevač Đorđi Peruzović. - Oliver se uvik volija družit s dicom. Tako se družija i s mojim sinom Ivicom, koji je poslije postao voditelj Semafora – kaže nam gazda Radman. U Semaforu smo zatekli Oliverova prijatelja od malih nogu, veterana Spliskog festivala Peruzovića. - Doduše, sedam godina je mlađi od mene, ali smo živjeli u istoj ulici, u Omiškoj u Splitu. To je ulica di su živili i Zdravka Krstulović, Boris Dvornik... Ja sam bio na prvom katu, a preko puta mene u prizemlju je živio Oliver. To je bilo negdje ‘62., ‘63. On je bija dite. Ja ga gledam, lito je bilo, vrućina, prži sve, u prizemlju na pragu svira i piva. Ima je nekih 12, 13 godina. Ima je debele očale. Ja sam ga zva Peppino Di Capri, poznati talijanski pjevač, uvik je on to spominja. Oliver je odmalena bio iznimno talentiran – govori nam Đorđi. Nastavlja kako o Oliverovu talentu ne treba puno govoriti. - To svi znamo, to svi govore, da je vrhunski u svakom pogledu. No on je bio bezgranično duhovit čovik. Kad bismo se sreli u Slavićevoj di je živija, stali bi i popričali. Takve baze je ima. I ja sam zna bit duhovit. To bi trajalo po sat vremena, zafrkancija. Jeda put ja mu kažem: ‘Zašto nosiš očale, skinija si dioptriju kod Gabrića, kao i ja’. On kaže: ‘Niko me ne bi prepozna bez očala, to mi je zaštitni znak’. Onda su došle neke cure, pitale mogu li se slikat, ajde slikali se, ja mu govorim: ‘Tija sam te nešto pitat, ali sam zaboravija šta sam tija pitat’. On meni kaže: ‘Najgore ti je kad zaboraviš šta si zaboravija. To ti je onda kraj’ – smije se Đorđi. Pjevač je indirektno pomogao Oliverovoj karijeri jer bio je među najslušanijim pjevačima kad je 1972. pjevao ‘Di si bija kad je grmilo’, pa onda i 1973. ‘Gala, gala’. - Teo Trumbić zvao me da je napravio neku pjesmu za mene. Rekao sam mu: ‘Ma slušaj, već sam obeća Stipici Kalogjeri pjesmu ‘Ponoćno sunce’. Nezgodno mi je odbit Stipicu i uzet tvoju. A on kaže dođi i poslušaj, vrhunska je pisma. Ja dođem, kad ono ‘Ća će mi Copacabana’. Ja kažem: ‘Oliver bi to izvanredno piva, uzmi njega’. Ma kaže Stipica, neće direktor festivala Mirošević ni da čuje za njega jer je 1967. piva ‘Picaferaja’ pa je nešto loše piva. I sam Oliver je to reka, da je sve kompletno uništija. I onda sam otiša kod Miroševića i reka: ‘Slušaj mene, uzmi Tea i Olivera’. I uzeja ga je. I to ga je lansiralo. Da sam ja piva ‘Copacabanu’, možda ne bi bilo ništa. Ja sam bija skroz zadovoljan svojom, a on svojom pismom jer je pobijedija – zaključio je Đorđi.