ŽAO MI JE ŠTO TI NIKAD NISAM REKLA ‘VOLIM TE’

Samo jednom u životu napisala sam pjesmu. Velika, nesretna ljubav. I pročitala sam je Rajku. Telefonom. Jer me baš nazvao, u to neko gluho doba, tek da popričamo. Sekundu-dvije ništa nije komentirao. Nakon tišine koja mi se činila vrlo dugom nije kritizirao stihove, samo me upitao: “Bože, što se to tebi dogodilo?”. I opet tišina. Ponudio je da se nađemo, da me utješi, da mi bude rame za plakanje. To nije bilo jedini put da sam osjetila njegovu toplinu, ali je bilo prvi put. Tad sam shvatila da tog čovjeka želim u svom životu. I imala sam ga do kraja.

Rajka sam upoznala početkom ‘90-ih. Nismo se odmah zbližili, prijateljstvo se stvaralo polako. Volio je djecu, pa smo jednom, dok sam bila u poodmakloj trudnoći, trebali napraviti intervju. Razgovarali smo na Ribnjaku, no Rajku nije bilo do intervjua. Mnogo mu je važnije bilo osjećam li se dobro nego što će reći za novine. Pa me nutkao vodom, kolačima..., radovao se novom životu. Kad je moj Luka trčkarao naokolo, već smo bili prijatelji. I još jedan u serijalu naših intervjua radili smo u Esplanadi. Rajko je poveo suprugu Snježanu a ja sina. Njih dvojica su se zaigrali i Rajku je ta “muška igra” bila važnija od bilo kojeg teksta u novinama. “Dat će ti Snježana intervju”, rekao je i nastavio se igrati. Odveo je mog sina u suvenirnicu i pokupovao mu igračke. Nikad mi nije govorio o privatnom životu, ali tad kao da se emotivno slomio. Rekao mi je da u mom Luki vidi svog Tina. I da je tu fazu njegova odrastanja preskočio. Boli tvoj odlazak. I koliko god sam te nazivala ‘srećo, ljubavi, dragi’..., to je bilo prijateljski, iz ljubavi prema tebi kao čovjeku. Govorila sam ti da si najbolji, ali sad mi je žao što ti baš nikad nisam rekla i - “volim te”.