No­va vlast te­ško shva­ća ulo­gu me­di­ja u de­mo­krat­skom druš­tvu

Ana­li­za Man­dat Za smje­nu pred­sjed­ni­ce Vi­je­ća za elek­tro­nič­ke me­di­je Mir­ja­ne Ra­kić ni­je pre­do­čen ni­je­dan do­kaz o pos­to­ja­nju za­ko­nom de­fi­ni­ra­nog raz­lo­ga za raz­rje­še­nje

Poslovni Dnevnik - - SVIJET -

Re­cent­na do­ga­đa­nja na na­šoj me­dij­skoj sce­ni jas­no uka­zu­ju da no­va vlast, bla­go re­če­no, ima oz­bilj­nih pro­ble­ma s po­ima­njem de­mo­kra­ci­je op­će­ni­to, a po­se­bi­ce ulo­gom me­di­ja i no­vi­na­ra u de­mo­krat­skom druš­tvu.

Kad je svo­je­dob­no čel­nik naj­ve­će, ta­da opor­be­ne, stran­ke To­mis­lav Ka­ra­mar­ko iz­ja­vio da će, kad oni pre­uz­mu vlast, (pa­ra­fra­zi­ram) svat­ko u svo­joj ku­ći mo­ći mis­li­ti što ho­će, ali na jav­noj sce­ni si­gur­no ne, te da će svat­ko mo­ra­ti po­što­va­ti vri­jed­nos­ti na ko­ji­ma se te­me­lji hr­vat­ska dr­ža­va (me­đu ini­ma po­li­tič­ku dok­tri­nu dr. Fra­nje Tuđ­ma­na i ve­li­ko dje­lo Goj­ka Šu­ška), do­bro­na­mjer­ni su to mo­gli oka­rak­te­ri­zi­ra­ti kao ne­pro­miš­lje­ni fa­ux pas, kak­vih u na­šem po­li­tič­kom di­skur­su po­čes­to ima­mo pri­li­ku ču­ti.

Ra­zvoj do­ga­đa­ja, na­ža­lost, i naj­do­bro­na­mjer­ni­ji­ma je po­ka­zao da na­ve­de­ni Ka­ra­mar­ko­vi sta­vo­vi ima­ju, za­pra­vo, pro­gra­mat­ski ka­rak­ter.

Sa­na­der kao iz­nim­ka

Po­naj­pri­je, no­vi mi­nis­tar kul­tu­re eks­pres­no je uki­nuo Po­vje­rens­tvo za neprofitne me­di­je, uz la­pi­dar­no i ne­uvjer­lji­vo obraz­lo­že­nje o na­vod­noj ne­tran­s­pa­rent­nos­ti do­dje­le nov­ča­nih sred­sta­va po­je­di­nim me­di­ji­ma. Ne­pro­fi­ta­bil­ni me­di­ji su iz­nim­no važ­ni za plu­ra­li­zam, kva­li­te­tu in­for­mi­ra­nja i de­mo­kra­tič­nost jav­nog di­skur­sa i za­to go­to­vo sve de­mo­krat­ske zem­lje na raz­li­či­te na­či­ne (pa i do­dje­lom nov­ča­nih sred­sta­va) po­ma­žu nji­hov op­s­ta­nak i ra­zvoj, suk­lad­no pre­ciz­no ut­vr­đe­nim kri­te­ri­ji­ma.

Sto­ga uki­da­nje Po­vje­rens­tva bez ikak­ve pret­hod­ne jav­ne i struč­ne ras­pra­ve o tom iz­nim­no važ­nom me­dij­skom seg­men­tu i kri­te­ri­ji­ma za mo­gu­ću dr­žav­nu pot­po­ru tak­vim me­di­ji­ma, os­tav­lja go­rak okus po­li­tič­kog obra­ču­na s no­vi­na­ri­ma ne­pro­fit­nih me­di­ja, ko­je vlast sma­tra (s pra­vom ili ne) svo­jim ide­olo­škim pro­tiv­ni­ci­ma, što­vi­še ne­pri­ja­te­lji­ma.

Na­čin na ko­ji je žur­no smi­je­njen rav­na­telj HRTa zor­no do­ka­zu­je da na­ši po­li­ti­ča­ri (i vla­da­ju­ći i opor­be­ni) i na­kon 25 go­di­na i svih ras­pra­va ti­je­kom tih go­di­na o HRTu kao neo­vis­nom jav­nom ser­vi­su još ne shva­ća­ju sta­tus i funk­ci­ju jav­ne ra­di­ote­le­vi­zi­je u de­mo­krat­skom druš­tvu, već je na­da­lje tre­ti­ra­ju kao svo­je­vr­s­ni “rat­ni pli­jen”. Svi iz­bor­ni po­bjed­ni­ci (uklju­ču­ju­ći i “li­je­ve” vla­de) do­sad su s HRTa uk­la­nja­li ru­ko­vod­ne i ured­nič­ke eki­pe ko­je su bi­le ina­ugi­ri­ra­ne za vri­je­me pret­hod­ne vlas­ti. Svi­ma je to pos­ta­lo ne­ka­ko nor­mal­no i oče­ki­va­no.

Je­di­na iz­nim­ka od tog pra­vi­la bio je pre­mi­jer Ivo Sa­na­der, ko­ji to ni­je uči­nio. Mno­gi su ta­da, mo­žda po­ma­lo na­iv­no, sma­tra­li da smo naj­zad iz­aš­li iz “za­ča­ra­nog kru­ga” po­li­tič­ko/stra­nač­kog ka­dro­vi­ra­nja na HRTu. Ra­zvoj do­ga­đa­ja ubr­zo nas je de­man­ti­rao.

Po­s­ljed­nja smje­na glav­nog rav­na­te­lja Go­ra­na Rad­ma­na pro­ve­de­na je žur­no, bez oz­bilj­ni­je ras­pra­ve, a Rad­ma­nu ni­je pru­že­na čak ni mo­guć­nost da iz­ne­se svo­ju “obra­nu”. Ta­kav od­nos pre­ma jav­nom ra­di­ote­le­vi­zij­skom ser­vi­su u de­mo­kra­ci­ji je nedopustiv i tak­voj se prak­si tre­ba su­pros­ta­vi­ti.

Po­s­ljed­nji, mo­žda i naj­dras­tič­ni­ji, slu­čaj u “me­dij­skoj sa­gi” no­ve vlas­ti je naj­av­lje­na smje­na pred­sjed­ni­ce Vi­je­ća za elek­tro­nič­ke me­di­je Mir­ja­ne Ra­kić i svih čla­no­va Vi­je­ća. Uz naj­a­vu smje­ne, me­đu­tim, ni­je pre­do­čen ni­je­dan do­kaz o pos­to­ja­nju za­ko­nom de­fi­ni­ra­nog raz­lo­ga za raz­rje­še­nje.

Da bi mo­gli obav­lja­ti svo­je iz­nim­no važ­ne funk­ci­je re­gu­la­to­ra elek­tro­nič­kih me­di­ja, Agen­ci­ja i Vi­je­će za elek­tro­nič­ke me­di­je mo­ra­ju bi­ti ap­so­lut­no sa­mos­tal­ni i neo­vis­ni. Sto­ga je sva­ki po­li­tič­ki ili bi­lo ka­kav dru­gi pri­ti­sak na te ins­ti­tu­ci­je, ili po­je­di­ne čla­no­ve, na­pros­to nedopustiv.

Za­ko­no­da­vac je čla­no­ve Vi­je­ća za­šti­tio od ar­bi­trar­nog pos­tu­pa­nja po­li­ti­ke ta­ko što je, uz os­ta­lo, pre­ciz­no de­fi­ni­rao raz­lo­ge zbog ko­jih je mo­gu­će raz­ri­na je­ši­ti čla­no­ve Vi­je­ća pri­je is­te­ka man­da­ta. Bi­lo kak­vo ar­bi­trar­no tu­ma­če­nje i vo­lun­ta­ris­tič­ka pri­mje­na za­ko­na sa­mo za­to da se pro­ve­de že­lje­na smje­na pred­stav­lja­ju zlo­upo­ra­bu po­li­tič­ke mo­ći i ne­gi­ra­nje te­melj­nih na­če­la vla­da­vi­ne pra­va.

Ne­za­bi­lje­žen pri­ti­sak

Važ­no je u tom kon­tek­s­tu pod­sje­ti­ti ka­ko je za­ko­no­da­vac pro­pi­sao man­da­te čla­no­va Vi­je­ća u tra­ja­nju od pet go­di­na. To do­ka­zu­je ka­ko je in­ten­ci­ja bi­la da se man­dat Vi­je­ća ne pok­la­pa s po­li­tič­kim iz­bor­nim cik­lu­si­ma i da se iz­bjeg­ne opas­nost da sva­ka no­va iz­vr­š­na vlast ime­nu­je “svo­je” čla­no­ve Vi­je­ća, što bi bi­la ne­ga­ci­ja neo­vis­nos­ti to­ga ti­je­la.

U za­blu­di su oni ko­ji mis­le da je pred­sjed­ni­cu i čla­no­ve Vi­je­ća mo­gu­će smi­je­ni­ti pu­kim iz­gla­sa­va­njem ne­pri­hva­ća­nja go­diš­njeg iz­vje­šta­ja o ra­du. Ma što ne­ki o to­me mis­li­li, Hr­vat­ski sa­bor (od­nos­no par­la­men­tar­fo­rum ve­ći­na) ni­je sve­mo­guć. Iz­nad nje­ga su Us­tav i za­ko­ni. Sa­bor­ska ve­ći­na ko­ja bi ugro­ža­va­la, ne ma­glo­vi­te i flu­id­ne “vri­jed­nos­ti na ko­ji­ma se te­me­lji hr­vat­ska dr­ža­va”, već te­melj­ne vred­no­te za­pi­sa­ne u hr­vat­skom Us­ta­vu (me­đu ko­ji­ma su i vla­da­vi­na pra­va, sa svi­me što ona nuž­no po­dra­zu­mi­je­va, te za­jam­če­na slo­bo­da iz­ra­ža­va­nja i slo­bo­da me­di­ja) iz­gu­bi­la bi svoj de­mo­krat­ski le­gi­ti­mi­tet.

Na­jav­lje­noj smje­ni čel­ni­ce i čla­no­va Vi­je­ća pret­ho­dio je jav­ni pro­s­vjed pro­tiv od­lu­ke Vi­je­ća da se te­le­vi­zi­ji Z1 za­bra­ni trod­nev­no emi­ti­ra­nje pro­gra­ma zbog go­vo­ra mrž­nje. Pro­s­vje­do­vao je i pot­pred­sjed­nik Hr­vat­skog sa­bo­ra. Sve što se tom pri­go­dom de­ša­va­lo, a što u sva­kom pris­toj­nom čo­vje­ku iz­a­zi­va stid, sa­svim jas­no po­ka­zu­je da se ra­di o do­sad ne­za­bi­lje­že­nom pri­mje­ru iz­rav­nog po­li­tič­kog pri­ti­ska na rad neo­vis­nog me­dij­skog re­gu­la­to­ra, a po­s­lje­dič­no i slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja i slo­bo­du me­di­ja. Nit­ko iz vlas­ti ta do­ga­đa­nja ni­je osu­dio.

No­va Vla­da za­sad se baš i ni­je is­ka­za­la u žur­nos­ti re­for­m­skih i inih pro­mje­na, ali je, za­ču­do, po­ka­za­la agil­nost na po­dru­čju me­di­ja, us­pr­kos to­me što zbog iz­nim­ne slo­že­nos­ti, osjet­lji­vos­ti i zna­ča­ja za de­mo­kra­ci­ju, upra­vo dje­lat­nos­ti jav­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja zah­ti­je­va­ju naj­ve­ći oprez i pro­miš­lje­nost u pos­tu­pa­nju.

Te­ško da bi se na­ši vla­da­ju­ći po­li­ti­ča­ri (is­kus­tvo po­ka­zu­je da to vri­je­di i za opor­be­ne) slo­ži­li s Tho­ma­som Jef­fer­so­nom ko­ji je još 1787. (če­ti­ri go­di­ne pri­je usva­ja­nja zna­me­ni­tog 1. aman­d­ma­na na ame­rič­ki Us­tav) na­pi­sao: “Bu­du­ći da je miš­lje­nje na­ro­da/lju­di te­melj na­šeg sus­ta­va vla­da­vi­ne, oču­va­nje tog pra­va tre­bao bi bi­ti naš pri­mar­ni cilj; i kad bih ja mo­rao od­lu­či­va­ti o to­me tre­ba­mo li ima­ti vla­du bez no­vi­na ili no­vi­ne bez vla­de, ni tre­nut­ka ne bih ok­li­je­vao da iz­a­be­rem ovo dru­go. Ali bih po­dra­zu­mi­je­vao da te no­vi­ne sva­ki čo­vjek mo­že pri­ma­ti i bi­ti spo­so­ban da ih pro­či­ta.”

Za­to va­lja pod­sje­ti­ti da su u de­mo­krat­skim po­li­tič­kim sus­ta­vi­ma me­di­ji iz­nim­no važ­ni or­ga­ni tzv. ci­vil­nog druš­tva, od­nos­no sred­stva u funk­ci­ji jav­nos­ti, dak­le gra­đa­na, a ne dr­ža­va, vla­da, po­li­tič­kih stra­na­ka, vo­đa, ili pri­vat­nih in­te­re­sa nji­ho­vih vlas­ni­ka, ili u nji­ma za­pos­le­nih no­vi­na­ra. Sto­ga oni, uvjet­no re­če­no, tre­ba­ju “slu­ži­ti” is­klju­či­vo in­te­re­si­ma, od­nos­no do­bro­bi­ti te jav­nos­ti, a ne ne­kim par­ci­jal­nim grup­nim ili osob­nim in­te­re­si­ma i ci­lje­vi­ma.

Oni na svoj oso­bit i ne­za­mje­njiv na­čin u de­mo­krat­skim druš­tvi­ma, ute­me­lje­ni­ma na po­dje­li vlas­ti i vla­da­vi­ni pra­va, skr­be o jav­nom in­te­re­su i op­ćem do­bru. Ri­je­čju, o sve­mu što je, po nji­ho­voj pro­sud­bi, od jav­nog in­te­re­sa. Na taj na­čin oni obav­lja­ju svo­ju te­melj­nu druš­tve­nu za­da­ću po­sre­do­va­nja gra­đa­ni­ma raz­no­vr­s­nih in­for­ma­ci­ja (či­nje­ni­ca) i ide­ja (miš­lje­nja) iz raz­li­či­tih iz­vo­ra i bez ob­zi­ra na gra­ni­ce, stva­ra­ju­ći ta­ko pret­pos­tav­ke za obli­ko­va­nje edu­ci­ra­ne (kva­li­fi­ci­ra­ne, in­for­mi­ra­ne, kri­tič­ke) jav­nos­ti, kao te­me­lja i be­de­ma sva­ke de­mo­kra­ci­je.

Ugro­ža­va­nje de­mo­kra­ci­je

Ukrat­ko, slo­bod­ni i ne­za­vis­ni me­di­ji glav­no su jam­s­tvo i bra­na da jed­na is­ti­na ne­će pos­ta­ti i je­di­nom Is­ti­nom, a druš­tvo se iz de­mo­krat­skog pre­obra­zi­ti u to­ta­li­tar­no. Sto­ga, ugro­zi­ti slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja no­vi­na­ra i slo­bo­du me­di­ja ne zna­či po­vri­je­di­ti sa­mo ne­ka osob­na (ce­hov­ska) pra­va no­vi­na­ra ko­ja se ti­ču sa­mo njih i nji­ho­ve pro­fe­si­je, već to za­pra­vo zna­či ugro­zi­ti nji­ho­vu, za odr­ža­nje i na­pre­dak sva­ko­ga de­mo­krat­skog druš­tva, pre­sud­nu druš­tve­nu funk­ci­ju (ulo­gu), pa po­s­lje­dič­no i sa­mu de­mo­kra­ci­ju kao oblik vla­da­vi­ne i pret­pos­tav­ku oz­bi­lje­nja svih dru­gih za­jam­če­nih ljud­skih pra­va i slo­bo­da.

Slo­bo­da iz­ra­ža­va­nja, i u tom kon­tek­s­tu slo­bo­da me­di­ja i slo­bo­da no­vi­nar­skog ra­da, pos­to­ji sve dok pos­to­ji jav­nost sprem­na da je bra­ni. Mudra i de­mo­kra­tič­na vlast to­me ne smi­je bi­ti smet­nja.

NO­VA VLA­DA ZA­SAD SE NI­JE IS­KA­ZA­LA U ŽUR­NOS­TI RE­FOR­M­SKIH PRO­MJE­NA, ALI JE PO­KA­ZA­LA AGIL­NOST NA PO­DRU­ČJU ME­DI­JA

VES­NA ALABURIĆ auto­ri­ca broj­nih struč­nih tek­s­to­va o slo­bo­di iz­ra­ža­va­nja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.