Po­li­ti­ka os­ta­je naj­bo­lji lijek za krhkost gos­po­dar­stva

Po­gled sa stra­ne Mo­guć­nos­ti Za raz­li­ku od nor­mal­nih vre­me­na, učin­ci fi­skal­ne po­li­ti­ke da­nas ne bi bi­li ogra­ni­če­ni su­vi­še vi­so­kim ka­mat­nim sto­pa­ma, ne­adek­vat­nom pri­vat­nom po­traž­njom, stro­gim ogra­ni­če­nji­ma ka­pa­ci­te­ta, ili pre­tje­ra­nom in­fla­ci­jom

Poslovni Dnevnik - - SVIJET -

Dok su vo­đe sku­pi­ne G7 ras­prav­lja­li u IseShi­mi u Ja­pa­nu, krhkost glo­bal­nog gos­po­dar­stva na­met­nu­lo se kao pi­ta­nje od naj­ve­će važ­nos­ti. Me­đu­tim, umjes­to usre­do­to­če­nos­ti na ra­to­ve va­lu­ta, vo­đe naj­ve­ćih ra­zvi­je­nih gos­po­dar­sta­va tre­ba­le bi ras­prav­lja­ti o fi­skal­noj po­li­ti­ci, ko­ja bi u sa­daš­njim okol­nos­ti­ma bi­la moć­ni­je oruž­je ne­go mo­ne­tar­na po­li­ti­ka ve­za­no uz po­ti­ca­nje gos­po­dar­ske ak­tiv­nos­ti. Na­po­s­ljet­ku, da­nas, za raz­li­ku od nor­mal­nih vre­me­na, učin­ci fi­skal­ne po­li­ti­ke ne bi bi­li ogra­ni­če­ni su­vi­še vi­so­kim ka­mat­nim sto­pa­ma, ne­adek­vat­nom pri­vat­nom po­traž­njom, stro­gim ogra­ni­če­nji­ma ka­pa­ci­te­ta, ili pre­tje­ra­nom in­fla­ci­jom.

Eko­no­mis­ti od­ba­cu­ju fi­skal­nu po­li­ti­ku pr­vens­tve­no us­li­jed nje­ne “po­li­tič­ke ogra­ni­če­nos­ti”. Ali to ni­je va­lja­ni raz­log za odus­ta­ja­nje od nje. Na­pro­tiv, ako po­li­tič­ki na­pre­dak pov­la­či za so­bom pro­ble­ma­tič­ne fi­skal­ne po­li­ti­ke, kao što je slu­čaj u da­naš­nje vri­je­me, eko­no­mis­ti ima­ju još ve­ći raz­log za iz­ra­ža­va­nje svo­je za­bri­nu­tos­ti.

Vr­hu­nac ak­ti­vis­tič­ke fi­skal­ne po­li­ti­ke bio je pri­je po­la sto­lje­ća. Ve­ći­na ra­zvi­je­nih ze­ma­lja usvo­ji­la je kon­tra­cik­lič­ki pris­tup, obuz­da­va­nje po­troš­nje ili po­ve­ća­va­nje po­re­za ti­je­kom raz­dob­lja eko­nom­ske eks­pan­zi­je i do­no­še­nje sti­mu­la­tiv­nih po­li­ti­ka ti­je­kom re­ce­si­ja. Iz­re­ka “sad smo svi Kej­n­zi­jan­ci”, ko­ja se pri­pi­su­je Mil­to­nu Fri­ed­ma­nu 1965. i Ric­har­du Nixo­nu 1971. do­bro pri­ka­zu­je duh vre­me­na po pi­ta­nju eko­no­mi­je.

Me­đu­tim, na­kon 2000., ne­ki su po­če­li s pro­vo­đe­njem pro­cik­lič­ne pro­ra­čun­ske po­li­ti­ke. U vri­je­me eko­nom­skog pro­cva­ta, pro­ve­li su fi­skal­ni sti­mu­lus, či­me su do­dat­no po­ja­ča­li uz­let. U vri­je­me gos­po­dar­ske re­ce­si­je, pro­vo­di­li su stro­ge fi­skal­ne mje­re šted­nje ko­je su po­gor­ša­le re­ce­si­ju. Me­đu oniFi­skal­na ma ko­ji su dje­lo­va­li pro­cik­lič­no bi­li su ne­ki ame­rič­ki po­li­ti­ča­ri. Po­čet­kom ovog sto­lje­ća, pred­sjed­nik Ge­or­ge W. Bush pro­koc­kao je ogrom­ne fi­skal­ne su­fi­ci­te ko­je je nas­li­je­dio od Bil­la Clin­to­na, pro­vo­de­ći ve­li­ke po­rez­ne re­zo­ve i br­zi po­rast po­troš­nje u raz­dob­lju od 2003. do 2007., dok se gos­po­dar­stvo pri­bli­ža­va­lo svom vr­hun­cu.

Su­rad­nik ko­ji ga je oso­bi­to po­dr­ža­vao bio je pred­sjed­nik ame­rič­kog Fe­da Alan Gre­en­s­pan, ko­ji je na bi­za­ran na­čin sma­trao da su­fi­cit pred­stav­lja pri­jet­nju. Ti­je­kom tog is­tog raz­dob­lja za­mje­nik pred­sjed­ni­ka Dick Che­ney na­vod­no je iz­ja­vio da je biv­ši pred­sjed­nik Ro­nald Re­agan do­ka­zao da “de­fi­ci­ti ni­su važ­ni.”

Re­pu­bli­kan­ci pro­tiv Oba­me

Op­te­re­će­ni du­go­vi­ma, ame­rič­ki vo­đe osje­ća­li su se ma­nje spo­sob­nim za po­vo­đe­nje pri­je­ko po­treb­nog fi­skal­nog sti­mu­lu­sa u vri­je­me po­jav­lji­va­nja Ve­li­ke re­ce­si­je 2007. De­mo­kra­ti su shva­ća­li nje­go­vu nuž­nost, no re­pu­bli­kan­ci su baš u kri­vo vri­je­me od­lu­či­li da su de­fi­ci­ti na­po­s­ljet­ku ipak lo­ši.

U si­ječ­nju 2009., dok je gos­po­dar­stvo to­nu­lo, re­pu­bli­kan­ci su gla­sa­li pro­tiv pla­na fi­skal­nog sti­mu­lu­sa pred­sjed­ni­ka Ba­rac­ka Oba­me. Sre­ćom, ta je po­li­ti­ka pro­ve­de­na una­toč to­me, što je naj­vi­še pri­do­ni­je­lo pre­okre­ta­nju slo­bod­nog pa­da.

Me­đu­tim, kad su re­pu­bli­kan­ci pre­uze­li Zas­tup­nič­ki dom 2010., us­pje­li su blo­ki­ra­ti Oba­mi­ne dalj­nje po­ku­ša­je sti­mu­la­ci­je još uvi­jek sla­baš­nog gos­po­dar­stva.

Za­tim, tu je i pri­mjer pos­t­mi­le­nij­skog okre­ta­nja pre­ma pro­cik­lič­noj fi­skal­noj po­li­ti­ci: Grč­ka. Po­put Bu­sha, ta je zem­lja ima­la pre­ko­mjer­ne pro­ra­čun­ske de­fi­ci­te ti­je­kom gos­po­dar­ske eks­pan­zi­je, od 2003. do 2008. Ta­da, 2010., su­oče­na s duž­nič­kom kri­zom ogrom­nih raz­mje­ra, Grč­ka se pre­da­la svo­jim europ­skim vje­rov­ni­ci­ma i usvo­ji­la stro­ge mje­re šted­nje, ko­je su po­gor­ša­le gos­po­dar­sku kon­trak­ci­ju. Po­s­lje­dič­no, umjes­to po­nov­nog us­pos­tav­lja­nja odr­ži­vog duž­nič­kog op­te­re­će­nja kao što je bi­lo na­mje­ra­va­no, ta je po­li­ti­ka uz­ro­ko­va­la br­zi po­rast omje­ra du­ga pre­ma BDPu.

Eu­rop­ske zem­lje uglav­nom te­me­lje svo­je pro­ra­čun­ske pla­no­ve na ne­po­treb­no pris­tra­nim služ­be­nim prog­no­za­ma, ko­je ih mo­gu na­ves­ti na pro­cik­lič­nu po­li­ti­ku. Pret­hod­no 2008., sve čla­ni­ce euro­zo­ne, ne sa­mo Grč­ka, “neo­če­ki­va­no” su kat­kad pre­ma­ši­le gra­ni­cu za pro­ra­čun­ske de­fi­ci­te na ra­zi­ni od 3% BDPa. Ta­ko­đer, na­kon 2008., she­ma pro­cik­lič­ne fi­skal­ne kon­trak­ci­je, ko­ja vo­di do pa­da do­hot­ka i po­ve­ća­nja omje­ra du­ga pre­ma BDPu, odi­gra­la se ne sa­mo u Grč­koj, već ta­ko­đer u Ir­skoj, Ita­li­ji, Por­tu­ga­lu i Špa­njol­skoj

Nje­mač­ka fiskalna čes­ti­tost

Ni­je iz­ne­na­đu­ju­će da je Nje­mač­ka vo­de­ći šam­pi­on po pi­ta­nju stro­gih mje­ra šted­nje. Ni­jem­ci su se ne­volj­ko slo­ži­li, na sa­mi­tu G20 odr­ža­nom u trav­nju 2009. u Lon­do­nu, da će Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, Ki­na i os­ta­le naj­z­na­čaj­ni­je zem­lje pro­ši­ri­ti po­traž­nju ka­ko bi po­mo­gle u iz­vla­če­nju svi­je­ta iz re­ce­si­je. No, us­li­jed iz­bi­ja­nja grč­ke kri­ze kra­jem te go­di­ne, Ni­jem­ci su se vra­ti­li svo­jim du­bo­ko uko­ri­je­nje­nim uvje­re­nji­ma o fi­skal­noj čes­ti­tos­ti.

Is­pr­va se Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond po­veo tvrd­njom grč­kih vje­rov­ni­ka da će stro­ge mje­re šted­nje funk­ci­oni­ra­ti. Me­đu­tim, u si­ječ­nju 2013., ta­daš­nji glav­ni eko­no­mist MMFa, Oli­vi­er Blan­c­hard, obja­vio je rad u ko­jem je za­klju­čio da su fi­skal­ni mul­ti­pli­ka­to­ri bi­li znat­no vi­ši ne­go što je MMF pret­hod­no dr­žao te da su sto­ga pro­gra­mi stro­gih mje­ra šted­nje u zem­lja­ma pe­ri­fe­ri­je euro­zo­ne ko­je su bi­le op­te­re­će­ne pro­ble­mi­ma mo­žda bi­le pre­tje­ra­ni.

Da­nas, Chris­ti­ne La­gar­de Glav­na di­rek­to­ri­ca MMFa, priz­na­je da je, za pos­ti­za­nje odr­ži­vog omje­ra du­ga pre­ma BDPu, Grč­koj po­treb­no vi­še duž­nič­kih olak­ši­ca, a ne zah­tjev za su­fi­ci­tom od 3,5% BDPa.

Ja­pan, do­ma­ćin sas­tan­ka sku­pi­ne G7, ta­ko­đer je či­nio fi­skal­ne po­gre­ške. U trav­nju 2014., čak i una­toč či­nje­ni­ci da je ja­pan­ska sre­diš­nja ban­ka Bank of Ja­pan pro­ve­la agre­siv­no kvan­ti­ta­tiv­no po­pu­šta­nje u ci­lju po­kre­ta­nja gos­po­dar­skog ras­ta, pre­mi­jer Shin­zo Abe pro­veo je pla­ni­ra­no po­ve­ća­nje sto­pe po­re­za na po­troš­nju s 5% na 8%. kao što su mno­gi pre­dvi­dje­li, Ja­pan je po­nov­no pao u re­ce­si­ju.

Ubr­zo će Abe mo­ra­ti od­lu­či­ti ho­će li još jed­nom po­ve­ća­ti sto­pu po­re­za na po­troš­nju na 10%. Dok ja­pan­ski duž­nos­ni­ci ni­su ne­ra­zum­ni u svo­jim bo­jaz­ni­ma ve­za­no uz ogroman na­ci­onal­ni dug te zem­lje, go­to­vo nul­te ka­mat­ne sto­pe po­ka­zu­ju da kre­dit­na spo­sob­nost da­nas ne pred­stav­lja pro­blem. Ja­pa­nu je po­treb­no snaž­ni­je gos­po­dar­stvo. To jas­no po­ka­zu­je da Ja­pan ne bi tre­bao usvo­ji­ti još jed­no ve­li­ko po­ve­ća­nje sto­pe po­re­za na po­troš­nju. Umjes­to to­ga mo­gao bi kre­nu­ti una­pri­jed odre­đe­ni pu­tem ma­lih go­diš­njih po­ve­ća­nja po­re­za na po­troš­nju ti­je­kom slje­de­ćih 20 go­di­na.

Isko­ris­ti­li go­di­ne pro­cva­ta

Ne­sum­nji­vo, pos­to­je i pri­mje­ri ze­ma­lja ko­je su pro­ve­le kon­tra­cik­lič­nu fi­skal­nu po­li­ti­ku u svo­ju ko­rist na­kon 2000. Ne­ke zem­lje u ra­zvo­ju – uklju­ču­ju­ći Či­le, Bo­cva­nu, In­do­ne­zi­ju, Ma­le­zi­ju, i Juž­nu Ko­re­ju – is­ko­ris­ti­le su go­di­ne pro­cva­ta za os­tva­ri­va­nje pro­ra­čun­skog su­fi­ci­ta, ot­pla­ći­va­nje du­ga i stva­ra­nje pri­ču­va. Sto­ga su ima­le do­volj­no fi­skal­nog pros­to­ra za ubla­ža­va­nje tak­vih po­li­ti­ka kad je nas­tu­pi­la kri­za 2008.2009.

Na­ža­lost, ne­ki ko­ji su uz­mak­nu­li pro­cik­lič­nos­ti ti­je­kom po­s­ljed­njeg de­set­lje­ća od ta­da na­za­du­ju. Taj­land je je­dan pri­mjer to­ga. Dru­gi je Bra­zil, či­ji je pro­pust da is­ko­ris­ti po­nov­ni pro­cvat ro­be ši­ro­ke po­troš­nje u raz­dob­lju od 2010. do 2011. za eli­mi­ni­ra­nje svog pro­ra­čun­skog de­fi­ci­ta zna­čaj­no do­pri­nio zbr­ci u ko­joj se ta zem­lja da­nas na­la­zi.

Za­pra­vo bi po­li­ti­ča­ri­ma di­ljem svi­je­ta do­bro doš­lo da po­nov­no pro­či­ta­ju po­glav­lje o fi­skal­noj po­li­ti­ci u svo­jim uvod­nim udž­be­ni­ci­ma iz ma­kro­eko­no­mi­je. © Pro­ject Syn­di­ca­te, 2016.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.