Stranačke barakude pojest će stručnjake bačene u po­li­tič­ke vo­de

Bez pardona Slič­nost Ti­ho­mir Ore­ško­vić i Bo­ris Jo­kić ne­upit­ni su struč­nja­ci u svom po­dru­čju dje­lo­va­nja, ali bez po­li­tič­ke sna­ge, obo­ji­ca su ta­oci svje­to­na­zor­ski du­bo­ko po­di­je­lje­nog hr­vat­skog druš­tva

Poslovni Dnevnik - - SVIJET -

Spre­ga struč­nos­ti i po­li­ti­ke, za­či­nje­na omi­lje­nom hr­vat­skom ri­je­čju re­for­ma, či­ni se na kra­ju nam ni­je do­ni­je­la ni­šta do­bro. Pri­vid­ni rast gos­po­dar­stva na kli­ma­vim no­ga­ma i pri­va­ti­za­ci­ja dr­žav­ne imo­vi­ne ko­ja se mo­gla odra­di­ti i pu­no pri­je i pu­no bolje sum­ma sum­ma­rum je go­to­vo po­la go­di­ne “struč­ne vlas­ti”.

Me­đu­tim, ne­vje­šti eks­pe­ri­ment u ko­jem se Hr­vat­ska naš­la iz­nje­drio je i dva fe­no­me­na ko­ja ima­ju pu­no vi­še slič­nos­ti ne­go raz­li­ke, a od­li­čan su pri­mjer ka­ko se struč­nja­ci ko­ji že­le vla­da­ti tre­ba­ju i ne tre­ba­ju po­na­ša­ti u jav­nom pros­to­ru je­dan je pre­mi­jer Ti­ho­mir Ore­ško­vić, a dru­gi vo­di­telj u os­tav­ci eks­pert­nog ti­ma za ku­ri­ku­lar­nu re­for­mu obra­zo­va­nja Bo­ris Jo­kić.

Da, me­đu nji­ma je pu­no vi­še slič­nos­ti ne­go što se to na pr­vu či­ni. Je­dan i dru­gi (ba­rem dek­la­ra­tiv­no) že­le re­for­me ko­je će osi­gu­ra­ti bu­duć­nost na­šoj dje­ci, je­dan i dru­gi su ne­upit­ni struč­nja­ci u svom po­dru­čju dje­lo­va­nja, ali bez po­li­tič­ke sna­ge, i je­dan i dru­gi su ta­oci svje­to­na­zor­ski du­bo­ko po­di­je­lje­nog druš­tva... Na­rav­no, u ovom tre­nut­ku na­iz­gled se na­la­ze na su­prot­nim stra­na­ma, ali ako se ma­lo bolje raz­mis­li i je­dan i dru­gi ne­ka­ko vi­še vo­le gle­da­ti u bu­duć­nost ne­go se os­vr­ta­ti na proš­lost. I to je do­bro, ili bi ba­rem tre­ba­lo bi­ti.

Okre­ta­nje me­di­ji­ma

Me­đu­tim, ka­ko to već bu­de sa struč­nja­ci­ma, za­dub­lje­ni u svo­je po­lje struč­nos­ti za­ne­ma­ri­li su svi­jet oko se­be. Dvo­jac ne­upit­no is­pre­ple­te­ne sud­bi­ne od po­čet­ka se nes­pret­no po­ku­ša­va uz­di­ći iz hr­vat­ske po­li­tič­ke ka­lju­že, ali to­nu sve dub­lje u nju. U tim nas­to­ja­njim Jo­kić je, ia­ko či­ni se ima ma­nje po­li­tič­kih as­pi­ra­ci­ja, is­pao vje­šti­ji. Od pr­vog da­na do­la­ska Ti­ho­mo­ra Ore­ško­vi­će i nje­go­vog obra­ća­nja Sa­bo­ru u ko­jem je “slu­čaj­no” naj­a­vio za­us­tav­lja­nje re­for­me škol­s­tva, Jo­kić se vr­lo vje­što okre­nuo me­di­ji­ma, na­mjer­no ili ne­na­mjer­no svjes­tan da bez po­dr­ške jav­nos­ti od­la­zi ka­ko je i do­šao, u ti­ši­ni.

U to­me je us­pio i na glav­nom za­gre­bač­kom tr­gu 40.000 lju­di iz­ra­zi­lo mu je po­dr­šku. Jo­kić je do­bio po­li­tič­ki ka­pi­tal ko­je­ga se ne bi pos­ti­dje­li ni po­je­di­ni zas­tup­ni­ci u Sa­bo­ru ko­ji ta­mo sje­de za­hva­lju­ju­ći čud­nim ko­ali­ci­ja­ma i da­le­ko ma­njem bro­ju pre­fe­ren­ci­jal­nih gla­so­va. Do­bio je po­li­tič­ki ka­pi­tal ko­ji bi u ovom tre­nut­ku Ore­ško­vi­ću ja­ko do­bro do­šao. Opet je to pa­ra­doks struč­nja­ka u po­li­tič­koj are­ni. Jo­kić bez po­li­tič­kih že­lja ima

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.