Ka­da populisti podbace na­rod će trčati natrag pre­ma EU

Kri­za na vr­hun­cu Lo­ša je vi­jest da su i Fran­cu­ska i Ita­li­ja su­oče­ne s iz­gle­di­ma stu­pa­nja na vlast po­pu­lis­ta ti­je­kom ove go­di­ne, a po­s­lje­di­ce bilo ko­je od te dvi­je so­lu­ci­je do­is­ta bi na­go­vi­jes­ti­le kraj Europ­ske uni­je

Poslovni Dnevnik - - KOMENTARI & ANALIZE -

Još jed­na go­di­na, još jed­na pri­jet­nja za pre­živ­lja­va­nje Europ­ske uni­je. Do­bra vi­jest je da se či­ni ka­ko se može iz­a­ći na kraj i s naj­ve­ćim iz­gre­dom ko­ji se do­go­dio 2016. go­di­ne, gla­sa­njem Bri­ta­ni­je za na­pu­šta­nje EU. S dru­ge stra­ne, lo­ša je vi­jest da su i Fran­cu­ska i Ita­li­ja su­oče­ne s iz­gle­di­ma stu­pa­nja na vlast po­pu­lis­ta ti­je­kom ove go­di­ne. Po­s­lje­di­ce bilo ko­je od te dvi­je so­lu­ci­je do­is­ta bi na­go­vi­jes­ti­le kraj EU.

EU je u po­s­ljed­nje vri­je­me pos­ta­la glav­nom me­tom po­pu­lis­ta. Taj se fe­no­men po­naj­pri­je po­ja­vio u Grč­koj, kad je lje­vi­čar­ska stran­ka Syri­za stu­pi­la na vlast u si­ječ­nju 2015. Ali Syri­za ni­je po­ku­ša­va­la po­vu­ći Grč­ku iz EU; umjes­to to­ga, tra­ži­la je po­volj­ni­ju na­god­bu s vje­rov­ni­ci­ma te zem­lje ko­ji su grč­kim gra­đa­ni­ma na­met­nu­li fra­pant­ne stro­ge mje­re šted­nje.

Syri­zin pris­tup uve­li­ke je odra­ža­vao vo­lju na­ro­da. Na li­panj­skom re­fe­ren­du­mu 2015. go­di­ne, gla­sa­či su u pot­pu­nos­ti od­bi­li na­god­bu ko­ju su pred­lo­ži­li grč­ki vje­rov­ni­ci a ko­ja je po­dra­zu­mi­je­va­la još stro­ži­je mje­re šted­nje. Ipak, pri­hvat uglav­nom ne­iz­mi­je­nje­ne na­god­be sa­mo ne­ko­li­ko da­na kas­ni­je do­bio je pot­po­ru ve­li­kih raz­mje­ra. Grč­ki gla­sa­či uvi­dje­li su da bo­lji uvje­ti ni­su vri­jed­ni gu­bit­ka člans­tva u euro­zo­ni.

Ne­sum­nji­vo, ni­su svi sma­tra­li da je člans­tvo u EU vri­jed­no žr­tve. No, uvri­je­že­na kri­ti­ka EU bi­la je pro­že­ta oz­ra­čjem prak­tič­nos­ti, ko­je se uve­li­ke usre­do­to­či­lo na ono što je Uni­ja uči­ni­la, oso­bi­to u eko­nom­skoj sfe­ri. Eto za­što je tak­va kri­ti­ka bi­la naj­glas­ni­ja u zem­lja­ma naj­vi­še za­hva­će­nim kri­zom eura, ili u oni­ma su­oče­nim sa stro­gim mje­ra­ma šted­nje, ili oni­ma ko­je su se ne­dav­no osje­ća­le iz­os­tav­lje­ne u tr­go­vin­skim spo­ra­zu­mi­ma.

Pro­tiv stra­na­ca i ma­nji­na

To više ni­je tako. Po­pu­li­zam des­nog kri­la uzeo je za­mah u snaž­nim gos­po­dar­stvi­ma (Aus­tri­ja) i u zem­lja­ma u ko­ji­ma su do­bro­bi­ti člans­tva u EU opip­lji­ve (Ma­đar­ska i Polj­ska). Fran­cu­ska ni­kad ni­je bi­la su­oče­na sa stro­gim mje­ra­ma šted­nje ko­je je na­met­nu­la EU; čak je i pred­sjed­nik Europ­ske ko­mi­si­je Je­anCla­ude Jun­c­ker priz­nao da se pra­vi­la pro­ra­ču­na EU ne mo­gu na­met­nu­ti Fran­cu­skoj, “za­to što se ra­di o Fran­cu­skoj.”

Populisti ni­su usre­do­to­če­ni na ono što EU či­ni, ne­go na ono što ona pred­stav­lja. Umjes­to da se za­pi­ta­ju či­ni li Uni­ja lju­de bo­ga­ti­ji­ma ili si­ro­maš­ni­ji­ma, populisti su više usre­do­to­če­ni na te­melj­ni­je i snaž­ni­je pi­ta­nje: “Tko smo mi?”

U vri­je­me imi­gra­ci­ja ve­li­kih raz­mje­ra, taj po­mak ni­je iz­ne­na­đu­ju­ći. Druš­tva ko­ja su se ti­je­kom du­gog vre­men­skog raz­dob­lja de­fi­ni­ra­la pre­ma za­jed­nič­kom po­ri­jek­lu i kul­tu­ri sad se mo­ra­ju bo­ri­ti s im­pli­ka­ci­ja­ma mul­ti­kul­tu­ral­nos­ti. Sto­ga su se broj­ni pro­ma­tra­či po­pu­lis­tič­kih stra­na­ka, oso­bi­to onih des­ne ori­jen­ta­ci­je, usre­do­to­či­li na sta­vo­ve pre­ma stran­ci­ma i ma­nji­na­ma.

Us­li­jed po­ma­ka pre­ma po­li­ti­ci iden­ti­te­ta – po­dru­čje ko­je ni­je oso­bi­to pod­lož­no kom­pro­mi­si­ma – doš­lo je do po­ma­ka u sta­vo­vi­ma pre­ma de­mo­krat- skim ins­ti­tu­ci­ja­ma. Po­pu­lis­tič­ki vo­đe dje­lu­ju pod pret­pos­tav­kom da vo­lja “na­ro­da” – ka­ko ju de­fi­ni­ra­ju populisti – ne bi tre­ba­la bi­ti spu­ta­na ins­ti­tu­ci­ja­ma. To os­po­ra­va te­melj­nu pret­pos­tav­ku li­be­ral­ne de­mo­kra­ci­je: ov­las­ti ve­ći­ne mo­ra­ju bi­ti ogra­ni­če­ne, oso­bi­to u ci­lju pru­ža­nja za­šti­te ma­nji­na­ma, ve­za­no uz gla­sa­nje i os­ta­lo.

Ogra­ni­če­nja ov­las­ti ve­ći­ne tre­nut­no su obič­no pos­tig­nu­ta pu­tem onon­ga što Ame­ri­kan­ci na­zi­va­ju “kon­tro­la i pro­vje­ra,” što uklju­ču­je pri­mje­ri­ce, neo­vis­no pra­vo­su­đe i kva­li­fi­ci­ra­nu ve­ći­nu u ci­lju iz­mje­ne te­melj­nih ele­me­na­ta po­li­tič­kog sus­ta­va. Tak­va ogra­ni­če­nja obič­no funk­ci­oni­ra­ju, ba­rem op­će­ni­to. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, pri­mje­ri­ce, tri su­ca Vi­so­kog su­da do­ni­je­la su od­lu­ku da sa­mo par­la­ment – a ne vla­da sa­ma – može ak­ti­vi­ra­ti čla­nak 50. Li­sa­bon­skog ugo­vo­ra, to jest for­mal­ni pos­tu­pak na­pu­šta­nja EU.

No, po­pu­lis­tič­ke po­li­ti­ča­re iri­ti­ra­ju ta ogra­ni­če­nja. Ma­đar­ski pre­mi­jer Vik­tor Or­bán ne sa­mo da je otvo­re­no iz­ra­zio svo­ju sklo­nost pre­ma “ne­li­be­ral­noj” de­mo­kra­ci­ji; po­tru­dio se i ras­pus­ti­ti kon­tro­le ov­las­ti svo­je vla­de. Is­to vri­je­di za polj­sku po­pu­lis­tič­ku vla­du, či­ji de fac­to vo­đa, Ja­rosław Kac­zyń­ski, čak nema ni for­mal­nu po­zi­ci­ju u ad­mi­nis­tra­ci­ji.

Pod­li­je­ga­nje po­li­ti­ča­ra

EU po­pu­lis­ti­ma pred­stav­lja znat­nu ko­li­či­nu do­dat­nih ogra­ni­če­nja ko­ja je još te­že za­obi­ći ne­go do­ma­će kon­tro­le. Zbog to­ga se to sma­tra pro­ble­mom.

Me­đu­tim, s dru­ge stra­ne, EU pa­ti od ne­dos­tat­ne ko­li­či­ne de­mo­kra­ci­je: kao što to po­pu­lis­tič­ki vo­đe obič­no is­ti­ču, nje­ni vo­đe u Bruxel­le­su su ne­iza­bra­ni.

U stvar­nos­ti, na­rav­no, de­mo­krat­ski iz­a­bra­ne vla­de i par­la­men­ti pos­tav­lja­ju vo­đe i bi­ro­kra­te (te ne­za­vis­ne su­ce) EU upra­vo u ci­lju pos­tav­lja­nja ogra­ni­če­nja oni­ma ko­ji u odre­đe­nom tre­nut­ku pred­stav­lja­ju ve­ći­nu i bu­du­ćim vla­da­ma. No populisti pre­obli­ku­ju shva­ća­nje ovog sus­ta­va me­đu vlas­ti­tim pris­ta­ša­ma, tvr­de­ći da su ti duž­nos­ni­ci dio “eli­te,” oda­bra­ni od stra­ne svo­jih elit­nih ko­le­ga u ci­lju sp­rje­ča­va­nja vo­lje na­ro­da.

Ma­ins­tre­am po­li­ti­ča­ri, a u još ma­njoj mje­ri duž­nos­ni­ci EU ne mo­gu uči­ni­ti puno ka­ko bi po­bi­li tu pri­ču. Ne­ki na­ci­onal­ni po­li­ti­ča­ri pod­leg­nu pri­ti­sku na­ro­da i usvo­je re­to­ri­ku – pa čak i program – svo­jih po­pu­lis­tič­kih pro­tiv­ni­ka. Ali EU ne može uči­ni­ti ni­šta slič­no, bez učin­ko­vi­tog ubr­za­va­nja vlas­ti­te pro­pas­ti.

Kad je pro­blem bio ono što je uči­ni­la EU, pos­to­ja­lo je mo­gu­će rje­še­nje: EU je mo­gla iz­mi­je­ni­ti smjer­ni­ce ve­za­no uz gos­po­dar­ska pi­ta­nja. I, do­is­ta, EK je de fac­to na­pus­ti­la stro­ge mje­re šted­nje. Ta­ko­đer, no­vi tr­go­vin­ski spo­ra­zum EU s Ka­na­dom za­klju­čen je tek na­kon pom­no raz­ra­đe­nih kom­pro­mi­sa.

Ut­vr­da li­be­ral­ne de­mo­kra­ci­je

Ali EU ne može pro­mi­je­ni­ti ono što ona pred­stav­lja. Ona ne može pri­hva­ti­ti, a oso­bi­to ne može pro­mi­ca­ti po­jam da kon­tro­le i pro­vje­re pred­stav­lja­ju pre­pre­ku na­pret­ku ili da stran­ci pri­je­te europ­skom na­či­nu ži­vo­ta. Ona ne može po­nu­di­ti tak­vu vr­stu ra­di­kal­nih, ne­mo­gu­ćih ili ne­li­be­ral­nih rje­še­nja ko­je populisti ko­ris­te za do­bi­va­nje po­dr­ške. EU mo­ra os­ta­ti bas­ti­onom li­be­ral­ne de­mo­kra­ci­je, sa svim svo­jim ne­sek­si, pa ipak neo­p­hod­nim, pra­vi­li­ma i pro­ce­du­ra­ma.

U tre­nut­nom okru­že­nju, to ogrom­no utje­lov­lje­nje vi­še­ra­zin­ske de­mo­kra­ci­je i otvo­re­nog gos­po­dar­stva ne može kon­ku­ri­ra­ti oho­lim po­pu­lis­tič­kim obe­ća­nji­ma. Me­đu­tim, kad populisti podbace u os­tva­re­nju svo­jih na­mje­ra, na­rod će trčati natrag pre­ma EU. Na­da­mo se sa­mo da će ta­da još uvi­jek pos­to­ja­ti EU ko­ja će ih če­ka­ti. © Pro­ject Syn­di­ca­te, 2017.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.