Ne že­lim se vi­še ni­ka­da ba­vi­ti glaz­bom ili ka­za­li­štem. Sa­mo že­lim sli­ka­ti i da me svi pus­te na mi­ru

Zvi­jez­da se­ri­je “Tu­đi život” Hümeyra Ak­bay još kao 22-go­diš­nja dje­voj­ka bi­la je to­li­ko poz­na­ta glaz­be­ni­ca da ni­je bez za­us­tav­lja­nja mo­gla ho­da­ti Is­tan­bu­lom, pet pu­ta se uda­va­la i maj­ka je jed­nog si­na. U ži­vo­tu se kons­tant­no di­za­la i pa­da­la, a ne­dav­no je p

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sapunice - Ma­ja Car ma­ja.car@ve­cer­nji.net

U hit se­ri­ji “Tu­đi život”, a da to i ne zna­mo, u ulo­zi gos­po­đe Ma­hi­de gle­da­mo is­tin­sku tur­sku glaz­be­nu, film­sku, a od­ne­dav­no i sli­kar­sku zvi­jez­du. Nje­zi­no ime je Hümeyra Ak­bay, a u do­mo­vi­ni je pos­ta­la po­pu­lar­na kao glaz­be­ni­ca još dav­ne 1977. ka­da je iz­a­šao nje­zin pr­vi LP. Da­nas 68-go­diš­nja­ki­nja s ja­kim sta­vom što u ži­vo­tu že­li a što ne, već s dva­de­set i dvi­je go­di­ne bi­la je to­li­ko poz­na­ta da ni­je mo­gla u mi­ru pro­še­ta­ti uli­com. Ne ču­di da da­nas čez­ne za mi­rom, iako kao da je ro­đe­na za po­zor­ni­cu pa je sla­va uvi­jek pro­na­đe. Ta­ko je i sa­da ka­da je zbog ulo­ge u fil­mu “Ako za­bo­ra­vim, šap­ni mi” Çağa­na Ir­ma­ka na­gra­đe­na na Me­đu­na­rod­nom fes­ti­va­lu žen­skog fil­ma “Le­te­ća me­tla” i Fes­ti­va­lu tur­skog fil­ma u Ri­mu. – Ni­sam se na­vik­nu­la na na­gra­de. Na­uči­la sam ži­vje­ti bez po­seb­nih po­hva­la. Me­đu­tim, mo­ram priz­na­ti da mi je dra­go – ka­že glu­mi­ca ko­ja je oz­bilj­ni­ji is­ko­rak u film uči­ni­la u po­s­ljed­njih de­se­tak go­di­na. Što se pak ti­če nje­zi­ne glaz­be­ne ka­ri­je­re, zad­nji al­bum “Uza­lud” sni­mi­la je 1997. i od ta­da je se ri­jet­ko mo­že ču­ti. Jed­na od tak­vih pri­li­ka do­go­di­la se ne­dav­no ka­da je u Is­tan­bu­lu, svo­jem rod­nom gra­du, ot­pje­va­la svoj hit “Tvo­ja lju­bav ni­šta ne vri­je­di” o če­mu ka­že: – To je bi­lo kao kad se su­sret­nu sta­ri lju­bav­ni­ci i shva­te da su ne­dos­ta­ja­li jed­no dru­go­mu. Bi­lo mi je li­je­po. Svi­dje­lo mi se iz­a­ći na po­zor­ni­cu i ču­ti plje­sak, ali to je sve. Ne, ne­ću se nas­ta­vi­ti ba­vi­ti glaz­bom. Vi­še čak ne raz­miš­ljam ni o ka­za­li­štu. Tek po­ne­kad ću odra­di­ti ne­ku se­ri­ju ako se za to uka­že pri­li­ka. Že­lim ži­vje­ti po­vu­če­nim ži­vo­tom. Sa­mo že­lim da me se os­ta­vi na mi­ru. Za sa­da sam se okre­nu­la sli­kar­stvu. Ne znam ko­li­ko ću još du­go ži­vje­ti, ali ne že­lim do­ži­vje­ti da se vi­še ika­da bri­nem jer ne­mam glaz­be­nih ili glu­mač­kih an­ga­žma­na. Ne že­lim bi­ti ovis­na o nji­ma – ve­li Hümeyra. A u nje­zi­noj proš­los­ti do­is­ta je bi­lo lo­ših pe­ri­oda zbog ko­jih s raz­lo­gom že­li da se ni o če­mu vi­še ne mo­ra brinuti. Na­ime, još kao sred­njo­škol­ka os­ta­je bez oca i od­la­zi iz Tur­ske u Lon­don gdje po­ha­đa ško­lu i po­či­nje ot­kri­va­ti glaz­be­ni­cu u se­bi te od­la­zi na Trg Tra­fal­gar i za no­vac na gi­ta­ri iz­vo­di pje­sme ko­je je sa­ma pi­sa­la. Obi­telj joj za­pa­da u fi­nan­cij­ske pro­ble­me pa se vra­ća u Tur­sku i po­či­nje ra­di­ti u lis­tu Ex­press. Jed­ne je ve­če­ri svi­ra­la gi­ta­ru na pos­lu kad ju je pri­mi­je­tio pos­lo­da­vac i već na­kon dva da­na bi­la je u stu­di­ju, ubr­zo je pos­ta­la poz­na­ta, a za­tim po­če­la i glu­mi­ti. Iza nje je pet bra­ko­va ko­ji ni­su po­tra­ja­li jer je uvi­jek ima­la glav­nu ri­ječ, a 1973. ro­di­la je si­na Sa­di­ka.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.