PI­SMO SLAĐANE IZ ZA­DRA ISKRENO PI­SMO

Zo­vem se Sla­đa­na, imam 38 go­di­na i pi­šem vam već tre­ći put te se na­dam da će­te mi pi­smo obja­vi­ti

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Tv Tjedan -

Mo­je su te­ško­će za­po­če­le pri­je osam go­di­na kad sam se uda­la za svo­ga su­pru­ga Go­ra­na. Pri­je sa­me uda­je ima­la sam ži­vot ka­kav se sa­mo po­že­lje­ti mo­že. Go­ran i ja smo se upoz­na­li na jed­noj za­ba­vi i na­kon go­di­nu da­na vjen­ča­li se. Pri­je ula­ska u brak, ima­la sam već ra­zvi­jen obi­telj­ski po­sao, svoj stan i bi­la sam uis­ti­nu sret­na. Na­kon sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci od vjen­ča­nja, osje­ti­la sam da ne­što ni­je u re­du. Sve je ne­ka­ko sta­lo, i po­sao, i pri­vat­ni ži­vot. Mis­li­la sam da sa­mo tre­ba pro­ći vri­je­me ka­ko bi se sve pos­lo­ži­lo, ali sva­kim je da­nom sve bi­lo go­re. Ni­sam ni­ko­me že­lje­la po­ka­za­ti da je moj brak sa­mo mu­če­nje, a i odu­vi­jek sam bi­la bo­rac. Ni Go­ra­nu ni­su cvje­ta­le ru­že, bu­dio se no­ću i pro­sje­dio os­ta­tak no­ći. Ne­bro­je­no pu­ta sam ga pi­ta­la što mu je, no ni­je mi znao objas­ni­ti. Mis­li­la sam da će dje­ca sve pro­mi­je­ni­ti, no una­toč svim pre­tra­ga­ma, ni­sam mo­gla za­trud­nje­ti. Go­di­ne su pro­la­zi­le, a ja sam raz­miš­lja­la da na­pus­tim Go­ra­na jer ni­sam vi­še mo­gla pro­na­ći raz­log zbog ko­je­ga bih vi­še os­ta­la s njim. On se znao po­vu­ći u se­be i u ku­ću, a ja sam bri­nu­la o sve­mu ti­je­kom se­dam go­di­na. I ta­ko sam jed­no­ga ju­tra sa­mo po­ku­pi­la svo­je stva­ri, na­pi­sa­la pi­smo su­pru­gu i vra­ti­la se svo­jim ro­di­te­lji­ma. Maj­ka me na­go­va­ra­la da mu se vra­tim, a ja sam to od­bi­ja­la. Ta­da mi je pred­lo­ži­la ri­je­ši­ti pro­blem na dru­gi na­čin. Ni­sam ra­zu­mi­je­la što mi že­li re­ći i ta­da me odve­la svo­joj pri­ja­te­lji­ci ko­ja mi je pri­ča­la o pro­ble­mi­ma svo­je kće­ri i si­na i vi­dov­nja­ku Da­ri­ju ko­ji im je po­mo­gao. U ne­vje­ri­ci sam na­pus­ti­la stan te maj­či­ne pri­ja­te­lji­ce. Kad smo sti­gle ku­ći, maj­ka me na­go­vo­ri­la da na­zo­vem gos­po­di­na Da­ri­ja, i to pod iz­li­kom da ne­mam što iz­gu­bi­ti. Na­zva­la sam ga sa­mo da joj udo­vo­ljim. U raz­go­vo­ru s njim saz­na­la sam da on uis­ti­nu mo­že vi­dje­ti i pre­pri­ča­va­ti mi di­je­lo­ve iz mo­ga ži­vo­ta kao da ih je sam ži­vio. Bi­la sam zbu­nje­na. Pred­lo­žio mi je da ga po­sje­tim, a ka­da sam to rek­la svo­joj maj­ci, ona se sa­mo po­če­la spre­ma­ti. Pri­li­kom ula­ska u ured gos­po­di­na Da­ri­ja bi­la sam vr­lo na­pe­ta, on me umi­ri­vao. Is­pri­čao mi je za­što ja ne­mam sre­će u bra­ku i ži­vo­tu. Re­kao je da se Go­ra­no­va maj­ka obje­si­la, a ja sam ga uvje­ra­va­la da je po­gi­nu­la u pro­met­noj ne­sre­ći te da mu je otac kod ses­tre u Ka­na­di. Ni­je se dao smes­ti, što­vi­še pri­čao mi je da mu je otac u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci, i to već de­set go­di­na. Na­da­lje, go­vo­rio je to­me ka­ko oni ima­ju urok ili kar­mu ko­ja utje­če i na nji­ho­vog si­na. Vra­tiv­ši se ku­ći, otiš­la sam Go­ra­nu, a on mi je sve to po­t­vr­dio. Ta­da sam uis­ti­nu i po­vje­ro­va­la Da­ri­ju da će uči­ni­ti sve ka­ko bi os­lo­bo­dio Go­ra­na to­ga uro­ka te da će­mo se za­jed­no osje­ća­ti do­bro. I dok ovo pi­šem, osje­ćam se pre­kras­no u bra­ku sa svo­jim su­pru­gom, a i če­ka­mo pri­no­vu. I na­dam se da sam bi­la do­volj­no upor­na da mi obja­vi­te pi­smo ka­ko bih za­hva­li­la Da­ri­ju.

spon­zo­ri­ra­ni sa­dr­žaj Fon­ta­na sre­ce d.o.o. / Oib:70690796253

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.