MOMIČOLO OTAŠEVIĆ O DJETINJSTVU I OČINSTVU

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj -

Omi­lje­nog cr­no­gor­skog glum­ca Mom­či­la Ota­še­vi­ća tre­nu­tač­no gle­da­mo u se­ri­ji “Na gra­ni­ci” No­ve TV. Na­kon “Zo­re du­bro­vač­ke”, “Kud puk­lo da puk­lo” i “Čis­te lju­ba­vi” ovo je Ota­še­vi­ću če­t­vr­ta ulo­ga u hrvatskim serijama. Za Ekran je go­vo­rio o ka­za­liš­nim i te­le­vi­zij­skim ro­la­ma, ali i ulo­zi no­vo­pe­če­nog oca ma­le Ma­še ko­joj je slo­žio i ko­li­jev­ku.

Ro­đe­ni ste u Ce­ti­nju i za se­be ka­že­te da ste u mla­dos­ti bi­li “bun­tov­ni ti­nej­džer”. Ka­ko se to ma­ni­fes­ti­ra­lo, jes­te li iz­os­ta­ja­li iz ško­le i ra­di­li ne­po­dop­šti­ne?

Bje­ža­nje s nas­ta­ve ni­je mi bi­lo pre­vi­še za­nim­lji­vo. Even­tu­al­no bih pres­pa­vao prvi sat jer ni­sam mo­gao us­ta­ti, bi­lo mi je pre­ra­no. Za­nim­lji­vo je, re­ci­mo, bi­lo “ukras­ti” ro­di­te­lji­ma auto. To su na­ši oče­vi ra­di­li svo­jim oče­vi­ma, pri­ča­li na­ma o to­me, a on­da se to na­ma či­ni­lo kao su­per ide­ja. Kad ka­žem na­ma, mis­lim na svo­ju eki­pu iz Uli­ce Ni­ko­le Le­ki­ća. “Po­su­di­li” bi­smo ta­ko ne­či­ji auto iz su­sjed­stva, pro­vo­za­li se malo i vra­ti­li ga na mjes­to na ko­jem je bio par­ki­ran, u mi­li­me­tar. Pret­hod­no bi­smo oz­na­či­li mjes­to na ko­jem je bio par­ki­ran, od­nos­no ka­ko su toč­no ko­ta­či bi­li, po­lo­žaj vo­la­na i u ko­joj je br­zi­ni auto bio. Da nas slu­čaj­no ne bi “pro­va­li­li”.

Kad ste od­lu­či­li upi­sa­ti aka­de­mi­ju? Ču­la sam da ste po­ku­ša­li stu­di­ra­ti i po­li­tič­ke zna­nos­ti i pra­vo, što baš i ni­su slič­na za­ni­ma­nja. Što vas je na kra­ju pri­vuk­lo glu­mi?

Odu­vi­jek me priv­la­či­la glu­ma, ali upi­sao sam pra­vo u Pod­go­ri­ci, za sva­ki slu­čaj. On­da sam pao pri­jam­ni za po­li­tič­ke zna­nos­ti u Ri­mu, ali sam imao sprem­ne pa­pi­re za upis tu­riz­ma na Kr­fu, no za­tim sam go­di­nu da­na ži­vio u Ri­mu i upi­sao ar­hi­tek­tu­ru, ali i glu­mu na Ce­ti­nju. Ni sam ne znam što se toč­no do­ga­đa­lo u mo­joj gla­vi, na ne­ki na­čin sam, ne znam za­što, bje­žao od glu­me. I, evo, ni­sam us­pio po­bje­ći. Da­nas sam ja­ko sre­tan što se sve ta­ko do­go­di­lo. Ra­dim ono što vo­lim i uži­vam u ži­vo­tu.

Jes­te li ima­li pot­po­ru obi­te­lji kad ste se od­lu­či­li za glu­mu?

Je­sam, na­rav­no. Za sve u ži­vo­tu imao sam nji­ho­vu po­dr­šku i to mi je uvi­jek pu­no zna­či­lo. Obi­telj je te­melj sve­ga.

Ka­kav ste bi­li stu­dent?

Bio sam od­li­čan stu­dent, jed­ne go­di­ne čak i naj­bo­lji na FDU, s pro­sje­kom 9,6, či­ni mi se. Ja­ko sam ra­no do­bio šan­su, već na kra­ju pr­ve go­di­ne, ta­ko da sam do kra­ja stu­di­ja us­pio sni­mi­ti tri fil­ma, šez­de­set epi­zo­da se­ri­ja i odi­gra­ti de­set ulo­ga u ka­za­li­štu. Uz sve to mo­rao sam se ja­ko tru­di­ti na aka­de­mi­ji, a i imao sam sre­će da mi je pro­fe­sor iz­a­šao u su­sret i do­pus­tio da ra­dim. Vra­tio sam mu re­dom, ra­dom, dis­ci­pli­nom, do­brim ocje­na­ma i do­brim ulo­ga­ma.

Vi­dje­li smo vas u ne­ko­li­ko hr­vat­skih se­ri­ja, ta­ko vas i sad gle­da­mo u se­ri­ji “Na gra­ni­ci” No­ve TV. Što mis­li­te, ko­ja va­ša glu­mač­ka kva­li­te­ta priv­la­či re­ži­se­re da vas re­do­vi­to zo­vu?

Valj­da baš taj red, rad i dis­ci­pli­na. Kad na to do­da­mo i malo ta­len­ta, do­bi­je­mo for­mu­lu za kon­ti­nu­iran rad, a mis­lim da je kon­ti­nu­itet za glum­ca ja­ko va­žan.

Mla­di ste, ali iza vas je pu­no pro­je­ka­ta, što ka­za­liš­nih, što te­le­vi­zij­skih, što film­skih. Ko­ju bis­te ulo­gu po­seb­no iz- dvo­ji­li i za­što?

Uvi­jek te­ško pi­ta­nje, ni­kad ne mo­gu odvo­ji­ti jed­nu. Da­nas mi se či­ni da su to Ivo Le­di­nić iz “Ek­vi­no­ci­ja”, Mic­he­le iz “Fi­lo­me­ne Mar­tu­ra­no” te Mi­li­vo­je iz fil­ma “Led”. Za sve sam tri ulo­ge i osvo­jio na­gra­de. Za­što? Mi­li­vo­je jer je to moja pr­va glav­na ulo­ga na fil­mu, Mi­ke­le jer sam na­pre­do­vao glu­mač­ki i otvo­rio se­bi ne­ki no­vi svi­jet i Ivo Le­di­nić opet zbog ne­kog glu­mač­kog na­pret­ka.

Kak­ve li­ko­ve naj­vi­še vo­li­te tu­ma­či­ti?

Naj­vi­še vo­lim tu­ma­či­ti li­ko­ve ko­ji su “da­le­ko” od me­ne pri­vat­no, li­ko­ve ko­ji su mi iz­a­zov­ni i za ko­je se do­bro mo­ram po­tru­di­ti. Vo­lim ko­me­di­ju, a vo­lim i tra­ge­di­ju, me­đu­tim mis­lim da je te­že lju­de na­smi­ja­ti pa mi je ko­me­di­ja iz­a­zov­ni­ja.

Ko­ji vam pro­jekt je os­tao u po­seb­nom sje­ća­nju i za­što?

“Kud puk­lo da puk­lo”. Zbog at­mo­sfe­re na tom sni­ma­nju, zbog glu­mač­ke i teh­nič­ke eki­pe, zbog Žum­ber­ka na kom smo sni­ma­li, Dra­ge­ca i nje­go­va dži­pa “Ua­za“ko­ji je “po­su­dio” Da­mi­ru za se­ri­ju. I na­rav­no, zbog us­pje­ha te se­ri­je.

Glu­mi­te i u ka­za­li­štu, iza vas je već niz res­pek­ta­bil­nih ulo­ga. Stig­ne­te li se po­sve­ti­ti i po­zor­ni­ci s ob­zi­rom na čes­te te­le­vi­zij­ske an­ga­žma­ne?

Tre­nu­tač­no ni­sam član an­sam­bla ni­jed­nog ka­za­li­šta. Igram pred­sta­ve u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, Grad­skom po­zo­ri­štu u Pod­go­ri­ci, Cen­tru za kul­tu­ru Ti­vat i Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­ogra­du. Naj­vi­še vo­lim kazalište, ali vo­lim i ka­me­ru; sve je to “tu neg­dje”, na kra­ju kra­je­va glu­ma je glu­ma, a ja vo­lim glu­mu.

Tko vas fas­ci­ni­ra od ko­le­ga, ima­te li glu­mač­ke uzo­re?

Ne­mam glu­mač­ke uzo­re; uzo­ri su mi ro­di­te­lji i po­koj­ne ba­be i dje­do­vi. Ima pu­no glu­ma­ca i glu­mi­ca ko­ji­ma se di­vim, ali je to po­du­ži po­pis.

S jed­nim od naj­po­pu­lar­ni­jih europ­skih glu­ma­ca da­naš­nji­ce Mad­som Mik­kel­se­nom ko­jeg, me­đu os­ta­lim, pam­ti­mo kao ne­ga­tiv­ca u fil­mu o Ja­me­su Bon­du “Ca­si­no Roya­le” te ulo­zi dr. Han­ni­ba­la Lec­te­ra u NBC-je­voj se­ri­ji “Han­ni­bal” Brya­na Ful­le­ra sni­mi­li ste rek­la­mu u Dan­skoj. Kak­vo je to bi­lo is­kus­tvo?

To je bi­lo jed­no sjaj­no is­kus­tvo, rek­la­mu od dvi­je-tri mi­nu­te sni­ma­li smo se­dam da­na, us­po­red­be ra­di: za se­dam da­na sni­ma­nja se­ri­je mo­gu sni­mi­ti i do sto sce­na. Eto, re­ci­mo, Mads je je­dan od onih ko­ji­ma se di­vim. Kao i svi ve­li­ki glumci, a i lju­di, jed­nos­ta­van je, pris­tu­pa­čan, pro­fe­si­ona­lan i ve­li­ki rad­nik. Sni­ma­nje te rek­la­me bi­lo je div­no is­kus­tvo. Poz­nans­tvo s Mad­som, sni­ma­nje u Ko­pen­ha­ge­nu, teh­ni­ka i na­čin sni­ma­nja... Imao sam pri­vi­le­gij raz­mi­je­ni­ti re­pli­ku s Mad­som, pa ma­kar i u rek­la­mi.

Kra­jem trav­nja 2018. go­di­ne vjen­ča­li ste se u taj­nos­ti u Ko­to­ru u Cr­noj Go­ri s de­vet go­di­na sta­ri­jom ko­le­gi­com Je­le­nom Per­čin. Raz­li­ka u go­di­na­ma ne pred­stav­lja vam pro­blem?

Ako sam se vjen­čao, što mis­li­te – pred­stav­lja li mi raz­li­ka u go­di­na­ma pro­blem?

Su­pru­ga vas ne mo­že do­volj­no na­hva­li­ti; u in­ter­v­ju­ima go­vo­ri ka­ko ste oso­ba na ko­ju se ne mo­že na­lju­ti­ti. No mo­že li vas ipak ne­što iz­ba­ci­ti iz tak­ta?

Na­rav­no da pos­to­je stva­ri ko­je me mo­gu iz­ba­ci­ti iz tak­ta. Naj­češ­će

VO­LIM GLUMITI U TRAGEDIJAMA, ALI LJU­DE JE TE­ŽE NA­SMI­JA­TI NE­GO RASPLAKATI

su to neo­d­go­je­nost, ne­kul­tu­ra, bez­o­braz­luk, neo­d­go­vor­nost, laž...

Ne­dav­no ste pos­ta­li otac, ka­ko se sna­la­zi­te u toj ulo­zi?

Mis­lim da se sjaj­no sna­la­zim. Eto, to mi je naj­dra­ža ulo­ga u ži­vo­tu do­sad. Uži­vam u sva­kom da­nu, sa­tu, mi­nu­tu pro­ve­de­nom s kćer­ki­com – s obi­te­lji.

Ko­li­ko bis­te dje­ce že­lje­li ima­ti? Jes­te li vi odras­li s bra­tom ili ses­trom?

Imam dvi­je go­di­ne mla­đu ses­tru i mis­lim da ne pos­to­ji ljep­ša i dra­go­cje­ni­ja stvar od odras­ta­nja s njom. Uvi­jek smo se do­bro sla­ga­li i ja­ko smo ve­za­ni jed­no za dru­go.

Us­pi­je­va­te li pro­ves­ti do­volj­no vre­me­na s kće­ri s ob­zi­rom na oba­ve­ze na sni­ma­nju?

Us­pi­jem. Sve se u ži­vo­tu da pos­lo­ži­ti ako to do­volj­no že­li­mo!

Ko­je pos­lo­ve oko ma­le­ne ipak stig­ne­te oba­vi­ti?

Stig­nem oba­vi­ti sve što tre­ba. I mo­ji su ro­di­te­lji sti­za­li sve oko me­ne, sad mo­ram ja oko svo­je kće­ri. Ako bu­dem upo­la do­bar otac u od­no­su na to ka­kav je moj otac bio za me­ne, bit ću naj­bo­lji ta­ta na svi­je­tu.

Sas­ta­vi­li ste joj i ko­li­jev­ku – spret­ni ste i s ru­ka­ma ili je bi­lo pro­ble­ma?

Uz svog oca na­učio sam pu­no to­ga. Vo­lim ra­di­ti s ala­tom sve i sva­šta, vo­lim kle­sa­ti ka­men, iz­li­je­va­ti plo­ču ili te­me­lje, vo­lim va­re­nje, vo­lim mo­tor­nu še­gu, vo­lim mno­go to­ga. Otac me mno­go če­mu na­učio, ta­ko da je sas­tav­lja­nje kre­ve­ti­ća bi­lo ma­čji ka­šalj.

Kćer ste na­zva­li Ma­ša. Iz po­što­va­nja pre­ma ne­koj Ma­ši ili vam se jed­nos­tav­no svi­đa ime?

Jed­nos­tav­no je od­lu­ka pa­la na ime Ma­ša. Svi­đa nam se.

Obič­no ro­di­te­lji glumci ne že­le da im se i dje­ca ba­ve tom pro­fe­si­jom. Ako Ma­ša jed­nog da­na po­že­li glumiti, što će­te joj re­ći?

Me­ne su mo­ji ro­di­te­lji po­dr­ža­li u sve­mu i uvi­jek go­vo­ri­li da je naj­važ­ni­je da ra­dim ono što vo­lim. Bi­li su u pra­vu. Dr­žat ću se nji­ho­vih sa­vje­ta.

Ka­ko se opu­šta­te, što vo­li­te ra­di­ti?

Vo­lim se iz­le­ža­va­ti, ljen­ča­ri­ti, gle­da­ti fil­mo­ve i se­ri­je, što du­lje os­ta­ti u kre­ve­tu. Even­tu­al­no oti­ći u ne­ku šet­nju, park ili šu­mu. Kad sam u Cr­noj Go­ri, vo­lim oti­ći na Lov­ćen, pla­ni­nu iz­nad svo­ga gra­da Ce­ti­nja i na­do­mak mo­jih Nje­gu­ša. Vo­lim di­sa­ti taj čist zrak, gle­da­ti Bo­ku i od­ma­ra­ti du­šu i ti­je­lo.

Ko­ju ste knji­gu zad­nju pro­či­ta­li?

“Čo­vjek po ime­nu Uve” Fre­de­ri­ka Bac­k­ma­na.

Ide­te li u ki­no čes­to, što ste zad­nje gle­da­li?

Či­ni mi se da već du­go ni­sam sti­gao oti­ći u ki­no, mis­lim da sam po­s­ljed­nji put gle­dao “The Re­ve­nant”.

Ka­ko odr­ža­va­te fi­gu­ru, stig­ne­te li u te­re­ta­nu ili vi­še vo­li­te ak­tiv­nos­ti po­put tr­ča­nja?

Uglav­nom kre­ćem s tre­nin­gom od po­ne­djelj­ka, evo, ovo je 23. po­ne­dje­ljak po re­du da ja “kre­ćem”, sa­mo ni­ka­ko da kre­nem, na­dam se da ću po­če­ti idu­ćeg po­ne­djelj­ka. Mo­ram.

Zbog pos­la pu­no pu­tu­je­te, ka­ko vam od­go­va­ra ta­kav no­mad­ski na­čin ži­vo­ta?

Od­go­va­ra mi, uvi­jek mi je i od­go­va­rao ova­kav na­čin ži­vo­ta. To je jed­nos­tav­no ta­ko kad se ba­vi­te glu­mom. Imam sre­ću i pri­vi­le­gij da ra­dim na ne­ko­li­ko tr­ži­šta ši­rom re­gi­je ta­ko da je ovo je­di­ni na­čin. A i od­go­va­ra mi kom­bi­ni­ra­ti sni­ma­nje i pred­sta­ve. Do­zi­ram se­bi ka­me­ru i da­ske.

Ku­ha­te li? Jes­te li “spe­ci­ja­li­zi­ra­li” ne­ki cr­no­gor­ski re­cept ko­ji spre­ma­te?

Po­ne­kad, kad imam vo­lje i vre­me­na. Znam pri­pre­mi­ti ne­ko­li­ko je­la, a spe­ci­ja­li­zi­rao sam od­le­ža­li ram­s­tek, na­rav­no sred­nje pe­čen.

Ko­je vam je omi­lje­no mjes­to u Za­gre­bu?

Gor­nji grad, Tu­ška­nac, Mak­si­mir...

Stig­ne­te li iz­la­zi­ti u za­gre­bač­ki noć­ni ži­vot? Ako da, ko­me u ru­ke tad pre­pu­šta­te kćer­ki­cu?

Sve rje­đe iz­la­zim, po­ve­žem ne­ko­li­ko da­na kad mi do­đu pri­ja­te­lji s Ce­ti­nja. Sad mi je već dra­že oti­ći na do­bar kon­cert ne­go u ne­ki iz­la­zak. Ako iz­la­zim, on­da je to ne­ka ži­va svir­ka ili Ka­tran.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.