TV Ru­ža Mi­re Pa­ra //

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj - Mi­re Pa­ra

Dino Rađa ne­dav­no je, si­gur­no ste već ču­li, prim­ljen u NBA Ku­ću slav­nih. Taj član hr­vat­skog Dre­am Te­ama iz Bar­ce­lo­ne, osva­jač dvi­je olim­pij­ske me­da­lje, svjet­ski pr­vak, vi­šes­tru­ki klup­ski pr­vak Eu­ro­pe te us­pje­šan NBA igrač, a da­nas pred­sjed­nik Struč­nog sa­vje­ta u ko­šar­ka­škom sa­ve­zu, je­dan je od 13 ve­li­ka­na ko­ji su prim­lje­ni u Ku­ću slav­nih u Sprin­g­fi­el­du. Ot­pri­li­ke u is­to to vri­je­me na Wor­ld Wi­de We­bu is­pli­vao je još je­dan Ra­đin ta­lent – onaj spi­sa­telj­ski! Na­ime, ono što Rađa či­ni s riječima, a to će vam po­s­vje­do­či­ti svat­ko tko je ba­rem je­dan­put klik­nuo na nje­go­vu služ­be­nu Fa­ce­bo­ok-stra­ni­cu ko­ju, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih spor­ta­ša, vo­di osob­no, a ne ne­ki so­ci­al me­dia me­na­džer, mo­že se mir­ne du­še us­po­re­di­ti s onim što je u svo­je naj­bo­lje da­ne či­nio s ko­šar­ka­škom loptom u Bos­to­nu. Zbog če­ga je, uos­ta­lom, i za­vr­šio u toj Ko­šar­ka­škoj ku­ći slav­nih, a on­da – proš­le ne­dje­lje – i kod Alek­san­dra Stan­ko­vi­ća u emi­si­ji ko­ja na­ziv di­je­li s ter­mi­nom pri­ka­zi­va­nja. S ob­zi­rom na to da već ne­ko vri­je­me uži­vam u nje­go­vim krat­kim pri­ča­ma o Dra­že­nu Pe­tro­vi­ću, Ku­ko­ču, Stoj­ku Vran­ko­vi­ću i, što ja znam, Su­bo­ti­ću ko­ji mu je kas­ni­je bio i tre­ner, a ko­ji­ma nas kroz smi­jeh i su­ze vra­ća u naj­slav­ni­je da­ne ko­šar­ke, iz­nim­no sam se obra­do­vao i ovom nje­go­vu gos­to­va­nju. Ono što ni­sam uzeo u ob­zir – smet­nuo sam to s uma jer već du­go ne pratim Ne­dje­ljom u 2 – jest da Stan­ko­vić ima taj ri­je­dak vo­di­telj­ski ta­lent da una­toč iz­vr­s­nom gos­tu emi­si­ju uči­ni te­ško gled­lji­vom. Ni­je du­go tre­ba­lo da me na to pod­sje­ti... --Elem, na­kon krat­kog uvo­da o ula­sku u Ku­ću slav­nih, Stan­ko­vić je Ra­đu pi­tao o nje­go­vim osje­ća­ji­ma ve­za­nim uz to što mu maj­ka i je­dan od naj­bo­ljih pri­ja­te­lja Mi­lo­rad Bi­bić Mo­sor to, na­ža­lost, ni­su do­ži- vje­li. Na tak­vo pi­ta­nje, jas­no, za­pla­ka­la bi i sti­je­na pa je is­to uči­nio i ve­li­ki emo­ti­vac Dino Rađa. I tu, bez­be­li, ne­ma ni­šta spor­no. Pi­ta­nje je ko­rek­t­no, mo­žda malo pre­ra­no pos­tav­lje­no, ali osim to­ga ne­mam ni­kak­vih za­mjer­ki. Ono što je, me­đu­tim, kraj­nje pro­ble­ma­tič­no i pro­tiv če­ga snaž­no pro­tes­ti­ram jest da ga od­mah na­kon to­ga, dok Dino još uvi­jek bri­še su­ze od sjećanja na maj­ku, tra­ži da pro­ko­men­ti­ra ne­što ta­ko glu­po i uvred­lji­vo kao što je nak­la­pa­nje ne­kih bes­pos­li­ča­ra ko­ji po sep­tič­kim ja­ma­ma is­pod čla­na­ka na por­ta­li­ma nas­to­je os­po­ri­ti nje­gov ve­li­čans­tve­ni us­pjeh stav­lja­ju­ći ga u kon­tekst to­ga da To­ni Ku­koč još uvi­jek, eto, ni­je prim­ljen. Na stra­nu to što Ra­đi­no pri­ma­nje u Ku­ću slav­nih ne­ma ni­kak­ve ve­ze s ne­či­jim ne­pri­ma­njem, ni­je ni­ko­me za­uzeo mjes­to, ve­li­ka je to ku­ća, i na stra­nu to što će i Ku­koč za­si­gur­no bi­ti prim­ljen, tak­vo pi­ta­nje jed­nos­tav­no ni­je vri­jed­no pos­tav­lja­nja. Po­go­to­vo ne u ta­ko osjet­lji­vom i sjet­nom tre­nut­ku...

Dino se mo­rao na­glo pre­ba­ci­ti s pri­sje­ća­nja na maj­ku i po­če­ti objaš­nja­va­ti da ga ne za­ni­ma što net­ko go­vo­ri te da ne­ma po­tre­bu ko­men­ti­ra­ti tak­ve stva­ri, a ja ni­sam vi­še iz­dr­žao i uga­sio sam TV. Ni­je me, na­ime, za­ni­ma­lo kak­va će još pi­ta­nja Stan­ko­vić po­teg­nu­ti ne bi li po­di­la­zio naj­ni­žim stras­ti­ma odre­đe­nog di­je­la gle­da­te­lja, a na ko­je oči­to ci­lja jer, či­ni mi se, ne zna druk­či­je i bo­lje. Tak­va ra­zi­na ko­mu­ni­ka­ci­je sa svjet­skim šam­pi­onom od ko­je­ga bi­smo mo­gli ču­ti to­li­ko za­nim­lji­vo­ga uis­ti­nu mi se ni­je gle­da­la. Umjes­to to­ga, po­nov­no sam po­sje­tio nje­gov Fa­ce­bo­ok pro­fil i ot­krio da su od nje­go­vih sport­skih cr­ti­ca mo­žda još bo­lja nje­go­va ljud­ska za­pa­ža­nja po­put onog o obi­te­lji Gra­šo te sit­ne ze­zan­ci­je s Mo­so­rom. Jed­nom ga je, pi­še Rađa, šest mje­se­ci za­va­ra­vao da se u SAD-u pro­tiv nje­ga vo­di pos­tu­pak jer je pri­mio ne­ke pok­lo­ne ka­da ga je po­sje­tio na utak­mi­ci. Sva­ko malo bi ga zvao i oba­vje­šta­vao o po­ma­ci­ma u is­tra­zi, a Mo­sor se to­li­ko za­bri­nuo da je čak an­ga­ži­rao i od­vjet­ni­ka u Spli­tu. Dino mu je od­lu­čio priz­na­ti da je sve iz­mis­lio tek ka­da je vi­dio da mu se i su­pru­ga za­bri­nu­la. “Šest mje­se­ci?”, pi­tao ga je Mo­sor u ne­vje­ri­ci. “Šest mje­se­ci ti tra­je ova za­fr­kan­ci­ja?” Na­kon to­ga pru­žio mu je ru­ku i re­kao: “Sva­ka čast!”. Is­to to sam, evo, re­kao i ja za sve te nje­go­ve za­pi­se te po­nov­no pre­ba­cio na Ne­dje­ljom u 2 da vi­dim mo­že li Stan­ko­vić ba­rem u po­s­ljed­nje dvi­je mi­nu­te, ko­li­ko je emi­si­ja još tra­ja­la, pos­ta­vi­ti ne­ko nor­mal­no pi­ta­nje ovom iz­van­se­rij­skom spor­ta­šu, pis­cu i čo­vje­ku, ali ono što sam ta­da čuo bi­lo je upra­vo ono zbog če­ga ina­če ne gle­dam ovu emi­si­ju te zbog če­ga mu kao pr­vom u po­vi­jes­ti ove ko­lum­ne u le­gen­dar­nom Ve­čer­nja­ko­vu Ekra­nu – us­kra­ću­jem TV ru­žu! Alu­di­ra­ju­ći valj­da na onu pri­ču da je Rađa u ve­zi s Pe­trom Gra­šom, a ko­ju je iz ša­le pro­ši­rio upra­vo nji­hov za­jed­nič­ki pri­ja­telj, već ne­ko­li­ko pu­ta spo­me­nu­ti Mo­sor, Stan­ko­vić je Ra­đu pod­sje­tio na to da je ovaj ne­dav­no mo­to­cik­lom bio na pu­to­va­nju sa Si­ni­šom Glu­mi­či­ćem i pi­tao ga – pa­zi­te, mo­lim vas, ovu glu­post – vi­di li u to­me ne­što gay. Rađa je na to od­go­vo­rio ne­ga­tiv­no, a ja bih mu sa­vje­to­vao da is­to uči­ni idu­ći put ka­da ga po­zo­vu u emi­si­ju. Na­ma ko­ji­ma nje­gov pos­ter u ze­le­nom dre­su Bos­ton Cel­tic­sa još uvi­jek sto­ji za­li­jep­ljen na zi­du dje­čač­ke so­be nje­go­va je iz­vr­s­na Fa­ce­bo­ok-stra­ni­ca sa­svim do­vo­ljan iz­vor in­for­ma­ci­ja.

DINO RAĐA JE S RIJEČIMA JED­NA­KO VJEŠT KAO NEKOĆ S LOPTOM

ALEK­SAN­DAR STAN­KO­VIĆ PRVI JE KO­JE­MU JE NAŠ KOLUMNIST OD­LU­ČIO USKRATITI RU­ŽU!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.