ZDRAV­KO ČOLIĆ O SVOM ŽIVOTNOM PU­TU

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj - Raz­go­va­ra­la: Ma­ja Car Fo­to­gra­fi­je: pri­vat­ni al­bum

Te 1951. u obi­te­lji Čolić, do­ma­ći­ce Sta­ne i po­li­cij­skog ofi­ci­ra Vla­de, ro­dio se dje­čak ko­jem su u že­lji da bu­de zdrav na­dje­nu­li ime Zdrav­ko. U tom tre­nut­ku, tvr­de as­tro­lo­zi, pla­ne­ti su se “uro­ti­li” da mu za­cr­ta­ju us­pješ­nu ka­ri­je­ru, a uz ma­lo Bož­je vo­lje, ka­ko to i sam vo­li do­da­ti, ro­đe­na je jed­na od naj­ve­ćih glaz­be­nih zvi­jez­da pros­to­ra ko­ji da­nas po­pu­lar­no zo­ve­mo re­gi­jom. Ka­riz­ma­ti­čan, jed­nos­ta­van, zgo­dan, pa­me­tan i šar­man­tan, pu­nio je sta­di­one, al­bu­me pro­da­vao u sto­ti­na­ma ti­su­ća pri­mje­ra­ka, stvo­rio hi­to­ve ko­ji se zduš­no pje­va­ju i da­nas. Ta­ko će bi­ti i 20. lis­to­pa­da ka­da Zdrav­ko Čolić nas­tu­pa u za­gre­bač­koj Are­ni po­vo­dom če­ga smo po­raz­go­va­ra­li o proš­lim i da­naš­njim vre­me­ni­ma, no­vim ide­olo­gi­ja­ma i sta­rim pri­ja­te­lji­ma, glaz­bi i re­cep­tu za op­s­ta­nak na sce­ni. O elik­si­ru mla­dos­ti i us­pje­hu kod že­na os­no­va ko­jeg le­ži u to­me da ih Čolić po­štu­je i tre­ti­ra kao kra­lji­ce. Po­t­vr­di­li smo uži­vo i do­sa­daš­nji mit da naj­bo­lje zvu­či ona­ko na po­la me­tra, bez mi­kro­fo­na.

Na­kon Pu­le, evo vas i u Za­gre­bu u sklo­pu tur­ne­je “Ono ma­lo sre­će” ko­jom pro­mo­vi­ra­te is­to­ime­ni, pet­na­es­ti al­bum u ka­ri­je­ri. Ne vo­lim tje­ra­ti glaz­be­ni­ke da iz­dva­ja­ju al­bu­me, ali po če­mu je ovaj mo­žda dru­ga­či­ji od pret­hod­nih? – U pi­ta­nju je pop-al­bum sas­tav­ljen od pje­sa­ma ko­je su u tom mo­men­tu, što bi­smo rek­li mi Bo­san­ci, bi­le na tac­ni pa smo od njih na­pra­vi­li pi­tu. I da­lje su­ra­đu­jem sa stan­dard­nim auto­ri­ma i velikim pri­ja­te­lji­ma kao što je to Nik­ša Bra­toš u ulo­zi pro­du­cen­ta. U taj al­bum ušao sam na tra­di­ci­ona­lan na­čin, sa sr­cem i bez zna­nja ho­će li na nje­mu bi­ti ne­ki manji ili veći hit što je pos­li­je to­li­ko go­di­na pje­va­nja da­nas čak i ne­bit­no. Da­nas vo­li­mo ima­ti pje­sme ko­je pu­bli­ka pre­poz­na­je kao svo­je. Pje­sme kao da su ma­lo la­ga­ni­je, a jed­nu pot­pi­su­je i Gi­bon­ni? – Ta­ko je. To je jed­na mo­ja ba­la­da, glaz­be­no nas­ta­la na ne­kim iz­miš­lje­nim ri­je­či­ma ka­ko ja to i ina­če ra­dim. Nik­ša Bra­toš ju je pus­tio Gi­bon­ni­ju, svi­dje­la mu se i do­bio je in­s­pi­ra­ci­ju za pje­smu “Ku­ća pu­na na­ro­da“o čo­vje­ku otvo­re­na sr­ca i do­bre vo­lje. U zad­nje se vri­je­me dos­ta i dru­ži­mo pa je ta pje­sma i re­zul­tat to­ga. Na nje­go­vu kon­cer­tu u Be­ogra­du za­jed­no smo pje­va­li Ar­se­no­vu i Bre­gi­nu pje­smu “Lo­še vi­no“, nas­ta­vi­li se dru­ži­ti u Za­gre­bu, Kor­ču­li, Ve­loj Lu­ci... i na­pi­sao je ri­je­či na mo­ju glaz­bu. Sni­mi­li smo za nju i li­jep spot u Du­brov­ni­ku, pri­je Sv. Vla­he, u praz­nom gra­du, a to mi je tek bi­lo dra­go jer ja­ko vo­lim Du­brov­nik. To je grad u ko­jem sam go­di­na­ma lje­to­vao. Uglav­nom, pje­sme s ovog al­bu­ma ne pu­ca­ju na ko­mer­ci­jal­ni us­pjeh, ali no­se po­ru­ku i na­la­ze svoj put do lju­di. Za nas du­go­pru­ga­še sva­ki je al­bum po­tre­ban jer, ako pos­to­ji ka­ri­je­ra i ako je ne­što već ve­za­no za proš­lost, mo­ra pos­to­ja­ti i ne­što u sa­daš­njos­ti da bi lju­di prepoznali i ovo što je bi­lo ne­kad ranije, a vu­če i mla­du pu­bli­ku. Taj ge­ne­ra­cij­ski spoj je­di­no je zbog če­ga je vri­jed­no ovo i ra­di­ti. Lo­va se za­ra­di i po­tro­ši, ali pu­bli­ka i taj svi­jet ko­ji vo­li to što ra­dim, oni su raz­log zbog ko­jeg i da­lje pje­vam.

Do sa­da ste opje­va­li i Na­ta­šu i Kris­ti­nu i Iva­nu... ba­rem de­se­tak že­na, ali na ovom al­bu­mu ne­ma ni­jed­ne pje­sme po­sve­će­ne ne­koj že­ni. Obo­ža­va­te­lji­ce bi mo­gle za­mje­ri­ti? – A nisam ko­li­ko i Ar­sen De­dić ko­ji je znao re­ći “sve sam ih opje­vao”’! I ne znam ho­ću li ga ika­da ski­nu­ti s tro­na po pje­sma­ma ko­ji­ma smo opje­va­li mno­ga žen­ska ime­na. I da, is­ti­na je da na ovom al­bu­mu ne­ma žen­skih ime­na, ali obo­ža­va­te­lji­ce to si­gur­no ne­će za­mje­ri­ti jer ne zna­či da ih ne­će bi­ti već na idu­ćem al­bu­mu. Iako u tim pje­sma­ma ne­ma osob­nih pri­ča, ako je li­je­pa i tekst sa­dr­ža­jan, ne pre­zam od tih “žen­skih” stva­ri. Od njih mi je naj­dra­ža “Zbo­gom, Ivana“. Jed­na ma­la pje­sma Kor­ne­li­ja Ko­va­ča i Go­ra­na Bre­go­vi­ća s al­bu­ma “Ma­lo po­ja­čaj ra­dio”. Ima no­vo­val­ni pri­zvuk 80-ih i Gra­ce Jo­nes, ima ne­kog gu­šta u nje­nom aran­žma­nu, ali je vi­še klup­ska ne­go kon­cert­na pa je ni­ka­da ne iz­vo­dim. Što pri­pre­ma­te za Are­nu 20. lis­to­pa­da? – Uho­dan pro­gram na­lik kon­cer­tu u Pu­li. Oko šest no­vih stva­ri i ne­iz­bje­žan po­vra­tak me­đu sta­re hi­to­ve po­put “Kad si zvi­jez­da se­le mo­ja“, “Pje­vam da­nju, pje­vam no­ću“, “Ti si mi u kr­vi“bez ko­jih na­pros­to ne mo­že­mo. Pje­vač sam s gla­som ko­jem vi­še od­go­va­ra­ju la­ga­ne pje­sme i ba­la­de, ali vi­še vo­lim br­ze i ve­se­le pje­sme jer bo­lje idu s mo­jim tem­pe­ra­men­tom, a i svi­ma na­ma u da­naš­njim vre­me­ni­ma upra­vo one i tre­ba­ju. Kod ovog kon­cer­ta od iz­bo­ra pje­sma važ­ni­ja je ne­ka no­va sti­mu­la­ci­ja ko­ju osje­ćam.

Res­pek­ta­bil­na je broj­ka 50 ko­ja se od­no­si na to pri­je ko­li­ko ste go­di­na odr­ža­li svoj prvi nas­tup. Ka­da bis­te sa­da s od­ma­kom re­zi­mi­ra­li svo­jih ne­ko­li­ko de­set­lje­ća ka­ri­je­re, vi­di­te li re­cept po ko­jem se pos­ta­je i os­ta­je zvi­jez­da va­šeg ka­li­bra? – Pri­je je to 50 go­di­na od pr­vog ho­no­ra­ra. Dak­le, moj po­koj­ni pri­ja­telj Ne­dim i ja, ta­da gim­na­zi­jal­ci, upu­ti­li smo se prema ne­koj vi­ken­di­ci u Bo­ku Ko­tor­sku.

Uze­li sen­dvi­če i sto­pom sti­gli od Sa­ra­je­va do Ba­oši­ća i ta­mo Ne­dim spa­zi na ban­de­ri oglas za na­tje­ca­nje pjevača ama­te­ra. To je bi­la pri­li­ka da me na­go­vo­ri da se ta­mo po­ja­vim. Uhva­tio sam gi­ta­ru i ot­pje­vao “Lady Ma­don­nu“od The Be­atle­sa. A ka­ko sam u tom mjestu pro­veo i dva-tri pret­hod­na lje­ta, a na­la­zio se ta­mo i dom za nez­bri­nu­tu dje­cu, na na­tje­ca­nju su me prepoznali i ti dom­ci i taj svi­jet ko­ji je ta­mo ži­vio i nas­ta­lo je tak­vo na­vi­ja­nje da sam mo­rao po­bi­je­di­ti. Ali po­bje­da je zna­či­la od­la­zak u ta­daš­nji Ti­to­grad na dalj­nje na­tje­ca­nje, a ka­ko sam ja iz Sa­ra­je­va, nisam na to imao pra­vo. Ne zna­ju­ći što će sa mnom, da skra­tim pri­ču, je­di­no rje­še­nje bi­la je dru­ga na­gra­da s nov­ča­nim iz­no­som pr­ve. I od tog ho­no­ra­ra Ne­dim i ja vra­ti­li smo se do Her­ceg No­vog auto­bu­som pa odan­de vla­kom otiš­li u Du­brov­nik na ko­la­če, pa na ko­ba­si­ce i ki­se­li ku­pus i po­tom vla­kom na­trag do Sa­ra­je­va. Su­tra­dan je os­ta­lo još lo­ve za ma­ren­du ko­jom smo po­čas­ti­li škol­sku ra­ju. Is­to­pi­la se lo­va za čas, ali to mi je mo­žda pre­okre­nu­lo ži­vot. Go­di­nu kas­ni­je sam već s Am­ba­sa­do­ri­ma pjevao po lo­kal­nim za­ba­va­ma po Sa­ra­je­vu, da bi­smo se po­ja­vi­li na Šla­ge­ru se­zo­nu s “Pla­čem za tvo­jim us­na­ma“gdje me za­pa­zio Kor­ne­li­je Ko­vač i pos­li­je Da­de To­pi­ća po­zvao u Kor­ni gru­pu. Tu sam ostao krat­ko te se vra­tio u Sa­ra­je­vo gdje je 1972. s pje­smom “Si­noć ni­si bi­la tu“po­če­la mo­ja fes­ti­val­ska ka­ri­je­ra. Dru­gi je dan i za­gre­bač­ki Ve­čer­njak pi­sao: Po­ja­vi­lo se no­vo ime – Zdrav­ko Čolić. Zna­či, sve je stvar sud­bi­ne i ne­ma pra­vog re­cep­ta za us­pjeh? – Ma tko je o to­me ta­da raz­miš­ljao. Oti­šao bih u Du­brov­nik, okre­nuo še­šir na ces­tu i ra­dio za­ba­vu od svo­jeg nas­tu­pa. Ni­kad nisam oče­ki­vao da ću se pro­fe­si­onal­no ba­vi­ti glaz­bom. Bio sam od­li­čan đak i od­li­čan stu­dent s nat­pro­sječ­nim us­pje­hom. Ba­vio sam se spor­tom uz ko­ji sam volio i glaz­bu, ali to je bi­la vi­še ne­ka strast, ne­ki ho­bi. Kad mi je otac ku­pio gi­ta­ru od dalj­njeg ro­đa­ka ko­ji ih je iz­ra­đi­vao, k na­ma je na na­go­vor mo­jeg oca tri pu­ta tjed­no do­la­zio či­ka Ivan Ba­rić, moj profesor no­ta i gi­ta­re, Dal­ma­ti­nac ko­ji je prvi uočio mo­ju ener­gi­ju. Bi­la je to stal­na bor­ba iz­me­đu no­go­me­ta i svi­ra­nja gi­ta­re, dok u jed­nom mo­men­tu, kad je bi­la jed­na važ­na utak­mi­ca, ja nisam ostao na tek­mi, ne­go sam do­šao ku­ći či­ka Iva­nu na po­du­ku. Mis­lim da je sve to što se do­go­di­lo sud­bi­na. Stva­ri su se na­pros­to ra­zvi­ja­le slu­čaj­no. Pos­li­je pr­vih na­gra­da po­če­lo se za­ra­đi­va­ti i doš­li su ti­raž­ni al­bu­mi i do­ho­dov­nost. Ne du­hov­nost! Ša­lim se, na­rav­no. Uglav­nom, ci­je­lu svo­ju pri­ču ve­žem sa sud­bi­nom i ne­kim Bož­jim ru­ka­ma, vje­ro­va­li mi u njih ili ne, ta­ko da re­cep­ta ge­ne­ral­no ne­ma.

I da­nas oni ko­ji pam­te Ju­gos­la­vi­ju, ka­da ih pi­ta­te ko­ji su bi­li nje­ni naj­ve­ći bren­do­vi, ka­žu Ti­to pa Čolić. Ka­kav je vaš stav o bren­du broj je­dan? – Volio sam dru­ga Tita i od to­ga ne bježim. Pjevao sam mu če­ti­ri pu­ta. Sje­ćam se, bio sam tek mje­sec i pol u voj­s­ci ka­da su me zva­li da mu pje­vam na do­če­ku No­ve 1979. go­di­ne. Bi­le su sa mnom i Lo­ki­ce i ci­je­li kon­glo­me­rat lju­di iz biv­še Ju­ge, od Slo­ve­ni­je do Ma­ke­do­ni­je. Tu sam mu, iz­me­đu os­ta­log, prvi put ot­pje­vao i “Dru­že Ti­to, mi ti se ku­ne­mo“, pje­smu sa za­gre­bač­kog fes­ti­va­la re­vo­lu­ci­onar­ne glaz­be iz 1977. go­di­ne, i ja­ko mu se do­pa­lo. U tom špa­li­ru u ko­jem smo kas­ni­je sta­ja­li da nam svi­ma čes­ti­ta No­vu go­di­nu, po­lju­bio sam ga ona­ko u voj­nič­koj uni­for­mi, a on mi ka­že: “Voj­ni­če, lako je te­bi”, u smis­lu s dje­voj­ka­ma ple­šeš i pje­vaš na Bri­ju­ni­ma, a u voj­s­ci si. Mo­že­mo da­nas mis­li­ti što že­li­mo, ali ta­da je Ti­to bio po­jam. Sve je to bi­lo dio jed­nog vre­me­na, jed­ne kul­tu­re i jed­ne dr­ža­ve ko­ja vi­še ne pos­to­ji. Vri­je­me dru­ga­či­jih pje­sa­ma, dru­ga­či­jeg za­jed­niš­tva i vri­je­me so­ci­ja­liz­ma ko­je os­tav­lja­mo ta­mo gdje i pri­pa­da. Čo­li­ći su iz Her­ce­go­vi­ne. Je li bi­lo me­đu nji­ma pjevača, odak­le ste po­vuk­li gen za glaz­bu? – Prvi sam pje­vač, iako se u se­li­ma u Her­ce­go­vi­ni pje­va­la gan­ga. Volio sam si­je­la na ko­ji­ma su se lju­di skup­lja­li, a ja sam kao ma­li po­ku­ša­vao imi­ti­ra­ti te her­ce­go­vač­ke gan­ge i uz uja­ke ra­zvi­jao glas. Ali mu­zi­kal­ni su bi­li i ma­ma i ta­ta, a svo­je je odi­gra­la i u Sa­ra­je­vu vr­lo do­mi­nant­na sev­da­lin­ka. Slu­šao sam te li­je­pe bo­san­ske pje­sme de­cent­nih, li­je­po umi­ve­nih tek­s­to­va i kroz njih do­bio pr­ve in­for­ma­ci­je o li­je­poj har­mo­ni­ji. Ima jed­na div­na pri­ča. Ži­vje­li smo, na­ime, u Sa­ra­je­vu u za­jed­nič­kom sta­nu kod obi­te­lji Sa­mar­džić, po onom sis­te­mu u biv­šoj dr­ža­vi “po­di­je­li da ovi lju­di ko­ji su ima­li ma­lo vi­še da­ju oni­ma ko­ji ne­ma­ju”. I ta gos­po­đa Sa­mar­džić ima­la je ra­dio, a ja bih joj ku­cao na vra­ta i zvao je: “Do­po­đa, otvo­ri vra­ta!“, a ona me obo­ža­va­la, iako mo­ju obi­telj, na­rav­no, ni­je jer smo upa­li na nji­ho­vo jer je dr­ža­va ta­ko od­lu­či­la. Bio sam umi­ljat pa bi me pus­ti­la k se­bi da slu­šam ra­dio, a ja bih sta­vio uho na apa­rat i uži­vao mis­le­ći da je ma­li or­kes­tar u toj ku­ti­ji. To me sve obli­ko­va­lo.

Životni plan bio vam je za­vr­ši­ti eko­no­mi­ju, što ste i os­tva­ri­li, i ba­vi­ti se oz­bilj­nim pos­lom, dok je glaz­ba tre­ba­la bi­ti ho­bi. Ta­mo 80-ih na ne­ko­li­ko go­di­na do­is­ta ste pres­ta­li pje­va­ti i pos­ta­li ste biz­ni­smen, toč­ni­je ma­li po­du­zet­nik, a u glaz­bu vas je vra­tio Go­ran Bre­go­vić? – Te 1985. če­ti­ri sam go­di­ne ži­vio u Za­gre­bu, kas­ni­je i u Spli­tu, i zbi­lja nisam pjevao. Na­ime, ta­da sam se vra­tio iz Ame­ri­ke i je­dan moj or­tak Bo­ris iz Za­gre­ba pred­lo­žio mi je biz­nis sa stro­je­vi­ma ko­ji su pro­izvo­di­li plas­tič­ne di­je­lo­ve i ba­ke­lit za PTT pro­gram. I ja­ko smo li­je­po funk­ci­oni­ra­li. Pred sam rat pri­klju­či­li smo se Dal­mi iz Spli­ta i pre­ko ne­kih, pa i po­li­tič­kih kru­go­va, doš­li do pros­to­ra u oko­li­ci So­li­na u ko­jem smo mo­gli za­pos­li­ti lju­de i sve je to bi­lo dos­ta na­pred­no za to vri­je­me. Ali eto, us­li­je­dio je rat i Bre­go­vić me dos­lov­no vra­tio u glaz­bu. Uvi­jek se smi­jem ka­ko mi je re­kao: “Tih ma­lih po­du­zet­ni­ka ima mi­li­jun, ali ne­ma mi­li­jun pjevača. Ako si ro­đen kao pje­vač, on­da pje­vaj”. Odi­gra­la je tu ulo­gu i ne­ka vr­sta za­si­će­nos­ti jer ja ipak su­bjek­tiv­no nisam pri­pa­dao tom pos­lov­nom svi­je­tu te sam se vra­tio li­je­pim kon­cer­ti­ma i ono­me što zbi­lja vo­lim. I ta­ko do da­nas. Jes­te li vi i Bre­ga i da­nas ja­ra­ni?

– Ma­nje se dru­ži­mo, ali ono što ima­mo no­si­mo u se­bi i, kad se vi­di­mo, sve je kao ne­kad. Bi­lo kad da me zo­ve kao gos­ta na kon­cert, na­pu­štam sve svo­je obve­ze i do­la­zim. Ima­mo do­bru su­rad­nju još iz sa­ra­jev­skih da­na. Bav­lje­nje glaz­bom je kao tr­ča­nje ma­ra­to­na. Oni ko­ji to ra­de krat­ko sve za­bo­ra­ve već pre­ko­su­tra. Du­go­pru­ga­ši po­put nas pam­te mi­li­jun do­ga­đa­ja ko­ji nas ve­žu i to se ne za­bo­rav­lja. Jav­ni po­sao sam je po se­bi te­žak. Svo­jim kće­ri­ma ni­ka­da ne bih po­že­lio da se ti­me ba­ve. Po­go­to­vo kao že­ne. Ipak, ako net­ko ima Bož­ji dar za to, mis­lim da je ta­da u pi­ta­nju sud­bi­na ko­ju tre­ba po­što­va­ti i ra­di­ti to dok god ima smis­la. Tu je hr­pa odri­ca­nja, ali i fan­tas­ti­čan dar dru­že­nja i du­hov­ni pris­tup lju­di­ma, div­na ener­gi­ja ko­ja se pre­no­si i to vas dr­ži.

Kad već spo­mi­nje­mo Bre­gu, vi ste dvije le­gen­de i dva zgod­na fra­je­ra ko­ja su po­pu­la­ri­zi­ra­la bi­je­lo odi­je­lo. Ko­jem bo­lje sto­ji? – Ja mis­lim da je tu Bre­ga po­bjed­nik! On je od to­ga na­pra­vio imidž. Lje­ti ga i ja po­ne­kad još odje­nem, ali po na­vi­ci bi­ram tam­na odi­je­la. U spo­me­nu­tom pe­ri­odu u ko­jem se nis­te ba­vi­li glaz­bom je­di­na oso­ba s ko­jom ste se dru­ži­li iz glaz­be­nog svi­je­ta bio je Ar­sen De­dić. – Ta nje­go­va in­te­li­gen­ci­ja, du­ho­vi­tost i ci­ni­zam bi­li su sjaj­ni. Ga­bi, on, ta­da ma­li Ma­ti­ja i ja otiš­li bi­smo na ru­čak, po­sje­ći­vao sam ih i sa svo­jom ta­daš­njom dje­voj­kom u nji­ho­voj ku­ći u Ši­be­ni­ku. Bio je di­van umjet­nik, vo­di­li smo li­je­pe raz­go­vo­re i ima­li do­bar du­hov­ni kon­takt. Ni­je to bi­lo ten­den­ci­oz­no. Bi­lo je div­no. Bio je ve­lik.

Svo­je­vre­me­no ste sni­ma­li za nje­mač­ko tr­ži­šte, pos­to­jao je plan za grad­nju va­še ino­zem­ne ka­ri­je­re, ali nis­te mo­gli oti­ći. Bis­te li se ipak od­se­li­li da ste zna­li da nas če­ka rat? – Ne bih. To bi zna­či­lo bje­ža­nje od sa­mog se­be. Na­pra­vio bih sve is­to kao što sam i na­pra­vio. Po­sao čo­vjek uvi­jek mo­že pro­mi­je­ni­ti, ali ne mo­že pro­mi­je- ni­ti svoj ži­vot, svo­je pri­ja­te­lje, svo­je ro­di­te­lje, a to je ne­što što mi je naj­važ­ni­je.

Ko­je vas emo­ci­je pre­plav­lju­ju ka­da da­nas po­sje­ti­te rod­no Sa­ra­je­vo i ko­li­ko se taj grad raz­li­ku­je od Sa­ra­je­va va­še mla­dos­ti? – Et­nič­ki je dru­ga­či­ja si­tu­aci­ja. Doš­la je i no­va ge­ne­ra­ci­ja, ali to se do­go­di­lo i u gra­do­vi­ma ko­ji mo­žda ni ni­su ima­li ne­ke ve­li­ke ka­tas­tro­fe i ra­za­ra­nja. Ali ostao je taj li­je­pi duh u gra­du. Ta­mo je mo­ja obi­telj i pri­pa­dam tom gra­du. Ja sam Sa­raj­li­ja i Bo­sa­nac gdje god bio i to će ta­ko bi­ti ci­je­li ži­vot. Po­treb­no je mo­žda još ne­ko vri­je­me da se u nje­ga vra­ti ta ne­kad bo­lja ener­gi­ja u kul­tur­nom i du­hov­nom smis­lu.

Dje­lu­je­te mi kao ne­umo­ran čo­vjek. Pri­do­da­mo li to­me da ste preš­li šez­de­se­tu, a iz­gle­da­te sjaj­no, mo­ram vas pi­ta­ti što je vaš elik­sir mla­dos­ti, u če­mu je taj­na. – Iz­gle­dam do­bro ka­ko kad! I ne­ma elik­si­ra. Znam se za­pus­ti­ti pa kad osje­tim da sam lo­še, poč­nem tr­ča­ti i še­ta­ti se, bo­ra­vi­ti u pri­ro­di. Mis­lim da je naj­bo­lje kad čo­vjek po­zi­tiv­no raz­miš­lja jer to se vi­di i na van pa sam se­be ti­me sti­mu­li­ram. I tre­ba vo­lje­ti lju­de ko­ji vas okru­žu­ju. A ima ne­što i u hra­ni. Ne tre­ba jes­ti te­šku hra­nu i pi­ti pu­no vo­de. No ni­je da nisam he­do­nist, baš kao što sma­tram da ko­ja ča­ši­ca kva­li­tet­nog al­ko­ho­la ni­je ni­ka­kav pro­blem.

Va­ša su­pru­ga Alek­san­dra uda­la se za vas kad ste već bi­li zvi­jez­da kak­va ste da­nas. Zna­la je u što se upu­šta. Ka­ko ne­ma­mo pri­li­ku pi­ta­ti nju, pi­ta­mo vas – ko­li­ko je te­ško ili lako bi­ti sa Zdrav­kom Čo­li­ćem u bra­ku? – Ni ja ni ona ni­smo lju­di ko­ji se vo­le pre­vi­še eks­po­ni­ra­ti. Ona se k to­me vi­še ba­vi na­šom obi­te­lji i kće­ri­ma. Ra­zu­mi­je­mo se i ne­ma taj­ni. Svi se mi sla­že­mo na­krat­ko, ali kad su lju­di u oz­bilj­nom bra­ku, mo­ra­ju ima­ti po­vje­re­nje i ne­po­ko­leb­lji­vost. U svo­jem sta­vu ili raz­miš­lja­nju ne smi­je se po­sus­ta­ti zbog sit­ni­ca. Ali te­ško je sa mnom. Sa­ma je iz­a­bra­la.

VOLIO SAM DRU­GA TITA I OD TO­GA NE BJEŽIM. PJEVAO SAM MU ČE­TI­RI PU­TA

Lju­bi­mac že­na već je go­di­na­ma u sret­nom bra­ku, a pred su­pru­gom Alek­san­drom ne­ma taj­ni

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.