PI­SMO KATICE IZ VARAZDINA

Zo­vem se Ka­ti­ca, imam 49 go­di­na, u bra­ku sam i imam tro­je već odras­le dje­ce. Mo­je su ne­vo­lje za­po­če­le pri­je tri go­di­ne.

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Ključ Nade -

Uda­la sam se ja­ko mla­da. Su­prug Da­vor i ja u bra­ku smo ima­li us­po­na i pa­do­va, kao i svi, no pri­je pet go­di­na pri­mi­je­ti­la sam da je on mis­li­ma da­le­ko iz­van ku­će. Mis­li­la sam da to ima ve­ze s pos­lom, no jed­nom pri­li­kom ka­da se tu­ši­rao, sti­gla mu je po­ru­ka žen­ske oso­be pod ime­nom Mar­ta. Otvo­ri­la sam je i pro­či­ta­la: nje­zin je sa­dr­žaj bio lju­bav­nog ka­rak­te­ra, s na­gla­skom na ju­čer nam je bi­lo pre­kras­no. Uhva­ti­la me pa­ni­ka jer mi je to bi­lo pr­vi put u ži­vo­tu da sam ne­što tak­vo do­ži­vje­la. Os­ta­vi­la sam mo­bi­tel i pra­vi­la se da ni­šta ni­sam vi­dje­la, no pa­ti­la sam u se­bi. Ina­če ra­dim u ban­ci pa sam okru­že­na broj­nim ko­le­ga­ma i ko­le­gi­ca­ma. Ta­ko­đer ta­mo su i dvi­je mo­je ras­tav­lje­ne pri­ja­te­lji­ce, sto­ga sam s nj­ji­ma pro­vo­di­la mno­go vre­me­na. Mno­ge smo ve­če­ri os­ta­ja­le do­kas­na i us­pr­kos mo­joj že­lji da ga uči­nim za­bri­nu­tim, to se ni­je do­go­di­lo, imao je bo­lje druš­tvo od me­ne.

Tuž­na zbog tak­ve obi­telj­ske si­tu­aci­je, is­pi­ja­la sam ka­vu s ko­le­gom s pos­la Kris­ti­ja­nom ko­ji me je po­zvao na ve­če­ru, i pris­ta­la sam. Od te ve­če­ri na­še se pri­ja­telj­stvo pre­tvo­ri­lo u ne­što vi­še zbog če­ga sam ima­la griž­nju sa­vi­jes­ti, no po­mis­li­la bih na mu­ža ko­ji je ra­dio is­te stva­ri pa sam se i ja pre­pus­ti­la. No jed­ne ve­če­ri na vra­ti­ma Kris­ti­ja­no­va sta­na po­ja­vi­la se nje­go­va biv­ša že­na ko­ja me na­zva­la mo­jim ime­nom i pri­je­ti­la mi da će to is­pri­ča­ti mo­me su­pru­gu. Iz­ne­na­di­lo što sve zna o me­ni, a što se ti­če raz­go­vo­ra s Da­vo­rom ni­sam ima­la ni­šta pro­tiv. Da­pa­če, htje­la sam da se i on osje­ća po­put me­ne, pre­va­re­nim. I za­is­ta je po­tra­ži­la mo­ga su­pru­ga i sve mu is­pri­ča­la. Ta­da su za­po­če­le sva­đe, rek­la sam da znam za nje­go­ve po­ru­ke. Na­kon to­ga na­pe­tost me­đu na­ma ni­je je­nja­va­la. Bu­du­ći da je stan bio nje­gov, od­lu­či­la sam pre­da­ti pa­pi­re za ras­ta­vu i po­tra­ži­ti stan. No Kris­ti­ja­no­va me že­na ni­je os­tav­lja­la na mi­ru, do­la­zi­lo mi je na po­sao i pri­je­ti­la mi. On i ja smo se pres­ta­li vi­đa­ti iz­van pos­la, no i da­lje smo za­jed­no ra­di­li i ni­smo se mo­gli, ba­rem ne pos­lov­no, iz­bje­ga­va­ti. Od dru­gih sam ču­la da je ona nje­ga os­ta­vi­la zbog dru­go­ga, da mu je uze­la sve što je mo­gla, i zbi­lja mi ni­je bi­lo jas­no što još ho­će od nje­ga i za­što joj je još uvi­jek sta­lo s ki­me će iz­la­zi­ti. Pri­ja­te­lji­ce su mi go­vo­ri­le da je ja­ko neo­bič­na i da uvi­jek do­bi­je sve što po­že­li. I da­lje je ni­sam shva­ća­la.

I dok sam jed­no­ga da­na sa­ma sje­di­la u ka­fi­ću u bli­zi­ni ban­ke, sti­gla je ona i po­če­la me vri­je­đa­ti. Uz­vra­ti­la sam joj jed­na­kom mje­rom, a on­da je ona kre­nu­la pre­ma me­ni opa­li­ti mi ša­mar. Ne znam ni sa­ma ka­ko, no iz­bje­gla sam ga, ali sam sku­pi­la sna­ge i nju uda­ri­la da je pa­la. Dok se us­ta­ja­la, za­pri­je­ti­la mi je da ću za­ža­li­ti dan kad sam se ro­di­la. Ni­sam je shva­ća­la oz­bilj­no, no na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci po­če­la sam pro­živ­lja­va­ti pa­kao. Ni­sam bi­la spo­sob­na ra­di­ti, osje­ća­la sam gu­še­nje u pr­si­ma, straš­ne gla­vo­bo­lje. Na tre­nut­ke mi se či­ni­lo da su mi to po­s­ljed­nji da­ni u ži­vo­tu. Na­zi­va­li su me s pos­la i go­vo­ri­li mi da ako ta­ko nas­ta­vim da ću do­bi­ti ot­kaz. Je­dva sam ra­di­la, pres­ta­la sam jes­ti, a ta­ko ni­sam mo­gla ni raz­miš­lja­ti o pos­lu. No, či­ni se u zad­nji čas, po­sje­ti­la me ses­tra i ka­da me je tak­vu vi­dje­la, obe­ća­la mi je da će me spa­si­ti. Ni­sam je ra­zu­mje­la. Ta­da mi je objas­ni­la da je upoz­na­la vi­dov­nja­ka Da­ri­ja ko­ji je ja­ko po­mo­gao nje­nim pri­ja­te­lji­ca­ma i njoj sa­moj ka­da su već mis­li­le da im ne­ma spa­sa. Da­la mi je broj, i ni­sam mo­gla ni­šta dru­go ne­go ga na­zva­ti. Da­ri­jo mi pri­čao di­je­lo­ve mo­ga ži­vo­ta kao da ga je sa mnom pro­živ­lja­vao. Na­rav­no da sam pi­ta­la ses­tru je li mu ona ne­što is­pri­ča­la što je za­ni­je­ka­la. Osje­ti­la sam da ga mo­ram po­sje­ti­ti, ali sam mo­ra­la če­ka­ti na svoj ter­min. Čim sam sti­gla kod nje­ga, Da­ri­jo mi je opi­sao Kris­ti­ja­no­vu že­nu i re­kao mi da je ona od­go­vor­na za sve u mom ži­vo­tu što je kre­nu­lo niz­br­do. Na upit mo­že li mi po­mo­ći od­go­vo­rio je po­t­vrd­no te pred­lo­žio mi da nas­ta­vim ži­vje­ti sa svo­jim su­pru­gom. Rek­la sam da je to ne­mo­gu­će na što se on sa­mo na­smi­jao. Znao je da ga vo­lim i da bi me to naj­vi­še usre­ći­lo, no jed­nos­tav­no ni­sam mo­gla vje­ro­va­ti da bi moj su­prug imao išta vi­še sa mnom.

Ne­du­go na­kon su­sre­ta s Da­ri­jom moj se ži­vot vra­tio na sta­ro. Ži­vim u sret­nom bra­ku sa svo­jim su­pru­gom Da­vo­rom, ne­mam ni zdrav­s­tve­nih pro­ble­ma – ne osje­ćam gu­še­nje ni gla­vo­bo­lje, a uži­vam i ra­de­ći svoj po­sao. Sto­ga ti se ovim pi­smom, Da­ri­jo, za­hva­lju­jem i na­dam se da će ga obja­vi­ti jer ima mno­go onih ko­ji­ma si po­mo­gao.

spon­zo­ri­ra­ni sa­dr­žaj

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.