So­li­dar­nost – vi­ši oblik lju­ba­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

so­be, po­tak­nut ras­pra­va­ma i ide­ja­ma ne­tom za­vr­še­nog Eku­men­skog sa­bo­ra, od­lu­čio sam po­če­ti is­tra­ži­va­ti sve po­vi­jes­no poz­na­te re­li­gi­je, pa u ok­vi­ru to­ga mo­žda pro­na­ći od­go­vor i na dav­no pos­tav­lje­na pi­ta­nja – ka­že Ćor­lu­kić. Autor, dak­le, ana­li­zi­ra­ju­ći sve­te knji­ge mo­no­te­is­tič­kih re­li­gi­ja, ali i bu­diz­ma i hin­du­iz­ma, kao i vr­lo sta­rih na mi­to­lo­gi­ja­ma zas­no­va­nih re­li­gi­ja te tu­ma­če­ći ih dos­tig­nu­ći­ma na­še su­vre­me­ne zna­nos­ti, do­no­si suvremenu sin­te­zu so­ci­olo­ško-psi­ho­lo­ške mis­li čo­vje­čans­tva. Go­vo­ri­mo ov­dje o Eins­te­ino­voj kvant­noj me­ha­ni­ci i naj­no­vi­jim dos­tig­nu­ći­ma ge­ne­ti­ke i mo­le­ku­lar­ne bi­olo­gi­je. Na taj na­čin, autor pri­ka­zu­je po­vi­jest ljud­skih tež­nji, kao i mno­ge su­vre­me­ne so­ci­oli­ške i psi­ho­lo­ške di­le­me. U tu­ma­če­nji­ma raz­nih fe­no­me­na i di­le­ma ljud­ske du­še po­ku­ša­va do­ni­je­ti rje­še­nja i raz­rje­še­nja u omje­ru ve­ćem ne­go ga će­mo na­ći u mno­gim knji­ga­ma su­vre­me­ne psi­ho­ana­li­ze. Za­jed­nič­ka nit ko­ja po­ve­zu­je auto­ro­ve te­me sa­dr­ža­na je već u po­sve­ti knji­ge ide­ji Uje­di­nje­nih na­ro­da, od­nos­no svi­ma na­ma po­treb­nom za­jed­niš­tvu u raz­li­či­tos­ti. Ana­li­zom ide­ja sa­dr­ža­nih u sve­tim knji­ga­ma autor nam su­ge­ri­ra za­klju­čak da sve re­li­gi­je u bi­ti zas­tu­pa­ju is­te po­ru­ke. Raz­li­či­te is­ti­ne ko­je obič­no sma­tra­mo oš­tro su­prot­stav­lje­ni­ma, po auto­ro­vu miš­lje­nju sa­mo su as­pek­ti is­te is­ti­ne, sto­ji u naj­a­vi knji­ge. Kon­tek­s­tu­ali­zi­ra­ju­ći do­ga­đa­je opi­sa­ne u sve­tim knji­ga­ma s da­naš­njim znans­tve­nim dos­tig­nu­ći­ma, za­klju­čio je ka­ko je ve­ći­na do­ga­đa­ja u nji­ma opi­san na ra­zu­man na­čin. Zna­či, ri­ječ je o nas­to­ja­nju da se bi­blij­ske poj­mo­ve “Bog” i “lju­bav pre­ma bliž­nje­mu” de­fi­ni­ra na lo­gi­čan, zdra­vo­ra­zum­ski na­čin te po­ka­že da su tri sve­te knji­ge jed­na knji­ga u nas­tav­ci­ma. Dak­le, u knji­zi autor po­ve­zu­je bi­blij­ski na­vod u ko­jem na Moj­si­je­vo upor­no in­zis­ti­ra­nje da mu ka­že ime, Bog od­go­va­ra: E h j e h a š e r e h j e h. (2M. 3,14). To je iz­go­vo­re­no na he­brej­skom je­zi­ku, i to u pr­vom li­cu jed­ni­ne, što je lo­gič­no. Me­đu­tim, mi to ne mo­že­mo pre­ves­ti u pr­vom li­cu a da bu­de pot­pu­no ra­zum­lji­vo. Dos­lo­van pri­je­vod bio bi: “Je­sam ko­ji je­sam”, no i tu vr­lo ne­jas­nu re­če­ni­cu obič­no pre­vo­de ne­dos­lov­no kao: “Ja sam ko­ji je­sam”, ili “Ja sam ko­ji sam”, što je je­zič­ki pro­ble­ma­tič­no, ali i još ne­jas­ni­je. Me­đu­tim, ako is­tu re- če­ni­cu na­pi­še­mo na he­brej­skom je­zi­ku, ali u tre­ćem li­cu jed­ni­ne: Ja­hveh ašer ja­hveh, ka­ko je to Moj­si­je re­kao os­ta­li­ma, na putu smo ne sa­mo ra­zum­lji­va pri­je­vo­da, ne­go ta­ko­đer i pri­bli­ža­va­nja shva­ća­nju te­melj­nog bi­blij­skog Bož­jeg “ime­na”: Ja­hveh. Ri­ječ ja­hveh do­la­zi od gla­go­la ha­jah, što zna­či bi­ti, od­nos­no pos­to­ja­ti. No is­toz­nač­na je i ime­ni­ca “pos­to­ja­nje”, ko­joj je zna­če­nje pot­pu­no ra­zum­lji­vo. Sto­ga re­če­ni­ci ko­jom je Bog re­kao Moj­si­ju svo­je “ime” u pr­vom li­cu jed­ni­ne, u hr­vat­skom naj­pri­bliž­ni­je od­go­va­ra pri­je­vo­du: Pos­to­ja­nje ko­ji sam Pos­to­ja­nje. To upu­ću­je na to da je Bog Pos­to­ja­nje, od­nos­no Ja­hveh, sam po se­bi, Vječ­no Pos­to­ja­nje, bez po­čet­ka, Izvo­ri­šte sve­ga što pos­to­ji. Ja­hveh, zna­či Pos­to­ja­nje, te­melj­ni je na­ziv, a s ob­zi­rom na to da Ži­do­vi to ni­su mo­gli poj­mi­ti kao pra­vo ime, oni su to pri­hva­ti­li kao ne­kak­vo taj­no, sve­to ime za Bo­ga ko­je­ga su se ta­ko straš­no bo­ja­li, pa ga u skla­du s ti­me ni­ka­da ni­su iz­go­va­ra­li, a kad su ga baš mo­ra­li na­pi­sa­ti, pi­sa­li su ga poz­na­tim te­tra­gra­mom JHVH, a sa­mo­glas­ni­ke za­pra­vo ni­su u svo­me pi­smu ni ima­li.

Dje­lo­va­nje bez ra­zu­ma

Taj se te­tra­gram, če­tve­ros­lov, naj­vi­še pu­ta spo­mi­nje u Bi­bli­ji. Toč­no 6823 pu­ta. Za­tim, Ku­ran, ta­ko, ne pro­po­vi­je­da ništa no­vo, ne­go je to sa­mo opo­me­na. Po­seb­no je po­glav­lje na­mi­je­nje­no stra­ho­vi­tim za­blu­da­ma u su­vre­me­nom ra­zvo­ju čo­vje­čans­tva. U Prog­no­zi bu­duć­nos­ti, po­glav­lju na kra­ju knji­ge, uvo­de­ći su­vre­me­ni po­jam “de­ter­mi­nis­tič­ki ka­os”, ali i mo­ral i sa­vjest os­tav­lja čo­vje­čans­tvu mo­guć­nost da sam oda­be­re put: ka­tas­tro­fa ili sa­vr­šens­tvo, ka­ko već gla­si i pod­nas­lov knji­ge. Čo­vjek je ov­dje za­miš­ljen kao bi­će ko­je je ka­dro stvo­ri­ti sta­bil­nu za­jed­ni­cu. No, to iz ne­kog raz­lo­ga ne či­ni. – Stvo­re­no je bi­olo­ško bi­će ko­je je uz bi­olo­ške pro­gra­me za pre­živ­lja­va­nje ops­krb­lje­no ra­zu­mom i slo­bod­nom vo­ljom, ta­ko da mo­že or­ga­ni­zi­ra­ti sta­bil­nu za­jed­ni­cu. Do sa­da se po­ka­za­lo u ve­li­koj mje­ri ne­us­pješ­nim. U slu­ča­ju sa­mo­uni­šte­nja os­ta­je po­nav­lja­nje s os­ta­ci­ma pre­ži­vje­lih. Ako pak do­đe do uni­šte­nja sve­mir­skom ka­tas­tro­fom, bez pre­ži­vje­lih, pa to je ri­zik ko­ji mo­ra­mo pri­hva­ti­ti i po­ku­ša­ti se vla­da­ti u skla­du s ra­zu­mom – opi­su­je Fi­lip Ćor­lu­kić svo­je vi­đe­nje mo­gu­će sud­bi­ne čo­vje­čans­tva. Čo­vjek, pre­ma nje­mu, ne tre­ba tra­ži­ti ništa no­vo, već sa­mo po­što­va­ti, od­nos­no shva­ti­ti i pri­mi­je­ni­ti ono što je na­pi­sa­no u sve­tim knji­ga­ma. Kao pri­mjer ra­zum­no us­tro­je­nog druš­tva Ćor­lu­kić na­vo­di dr­ža­vu So­fi­ju. To po Ćor­lu­ki­ću idealno druš­tvo bi­lo bi sta­bil­no druš­tvo obi­lja gdje ne bi bi­lo kru­te po­dje­le na pro­izvo­đa­če i po­tro­ša­če pa ta­ko ni po­tre­be za ne­kak­vim tr­žiš­nim gos­po­dar­stvom. No, od­mah autor na­vo­di i raz­log za­što tak­vo sa­vr­še­no druš­tvo u prak­si ni­je mo­gu­će, a to je po­rast sta­nov­niš­tva. Re­sur­si se pri to­me ne mi­je­nja­ju pa to ne­mi­nov­no do­vo­di i do po­ja­ve pro­ble­ma ko­ji se mo­ra­ju rje­ša­va­ti. Dje­lo­va­nje bez nad­zo­ra ra­zu­ma uvi­jek će osu­di­ti na pro­past i ta­ko sa­vr­še­nu dr­ža­vu. Na­vo­de­ći broj­ne sta­tis­ti­ke i stav­lja­ju­ći ih u kon­tekst naj­češ­ćih obilježja da­naš­nji­ce, Ćor­lu­kić za­klju­ču­je ka­ko se upra­vo tak­vo što do­go­di­lo da­naš­njem čo­vje­čans­tvu. No, ni­je sve iz­gub­lje­no. – Uklju­či­va­njem vlas­ti­tog ra­zu­ma ko­jim smo ob­da­re­ni i ra­zum­nim po­ti­ski­va­njem emo­ci­ja, ko­je smo ve­li­kom di­je­lom nas­li­je­di­li iz pred­ljud­ske fa­ze ra­zvo­ju, sve je mo­gu­će – ka­že.

Tek­s­to­vi sve­tih knji­ga ov­dje se tu­ma­če dos­tig­nu­ći­ma na­še su­vre­me­ne zna­nos­ti

Ži­vot­no dje­lo Fi­li­pa Ćor­lu­ki­ća Ovo op­sež­no dje­lo nas­ta­lo je na te­me­lju 40-go­diš­njih kom­pa­ra­tiv­nih is­tra­ži­va­nja svih poz­na­tih re­li­gi­ja. Bi­bli­ju je po­čeo pro­uča­va­ti kao gim­na­zi­ja­lac u se­lu Vr­ho­vi kod Der­ven­te, ka­mo se s obi­te­lji sklo­nio na­kon što je pro­šao stra­ho­te Ble­ibur­ga. Autor je po stru­ci fi­zi­čar

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.