Mek­sič­ki ro­man “Ja, Je­su­sa” vječ­ni je li­te­rar­ni spo­me­nik že­na­ma sa so­ci­jal­nog dna

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - De­nis Derk

Ro­man “Ja, Je­su­sa“mek­sič­ke plod­ne no­vi­nar­ke i knji­žev­ni­ce Ele­ne Po­ni­atow­ske, či­je je ro­dos­lov­no sta­blo raz­gra­na­to u sva­kom smis­lu, me­đu pr­vim je nas­lo­vi­ma no­ve hr­vat­ske iz­da­vač­ke ku­će Iris Il­lyri­ca. Knji­gu je sa špa­njol­skog pre­ve­la is­kus­na Željka Lo­vren­čić, ure­di­la ju je Iva­na Gla­vaš Ba­ki­ja, a hr­vat­ski či­ta­te­lji do­bi­li su na plad­nju žen­ski ro­man o mek­sič­koj ne­ti­pič­noj fe­mi­nis­ti­ci ko­ja je, do­du­še, bi­la to­tal­no ne­ško­lo­va­na, ali se su­ve­re­no sna­la­zi­la u mu­škom gru­bom i ne­ra­fi­ni­ra­nom svi­je­tu. Auto­ri­ca je svoj glav­ni lik (ro­man je i na­pi­san u is­po­vjed­nom pr­vom li­cu) na­zva­la Je­su­sa Pa­lan­ca­res (ne bez sim­bo­li­ke, jer je Je­su­sa žen­ska ina­či­ca ime­na Isus), a ni­je ga pot­pu­no iz­ma­šta­la. Ri­ječ je o stvar­noj oso­bi ko­ja je mek­sič­koj no­vi­nar­ki Po­ni­atow­skoj go­di­na­ma ot­kri­va­la taj­ne svog bur­nog pro­le­ter­skog ži­vo­ta i pre­živ­lja­va­nja u opas­nim go­di­na­ma Mek­sič­ke re­vo­lu­ci­je, a on­da i u pos­tre­vo­lu­ci­onar­nim vre­me­ni­ma ši­re­nja glav­nog mek­sič­kog gra­da. Sto­ga je tu ri­ječ o svo­je­vr­s­noj kom­bi­na­ci­ji osvi­je­šte­ne ali ne­do­ci­ra­ju­će ras­ne pu­bli­cis­ti­ke s li­te­ra­tu­rom ko­ja ima svo­ja autoh­to­na, ni­čim ome­đe­na pra­vi­la. Ne­op­te­re­ću­ju­ća do­ku­men­ta­ris­ti­ka is­pre­pli­će se s osob­nim ži­vo­tom bun­tov­ne i ži­la­ve Mek­si­kan­ke ko­ju život ni­je ma­zio, ko­ja ni­je naš­la uto­či­šte u kri­lu Ka­to­lič­ke cr­k­ve (kao broj­ni dru­gi Mek­si­kan­ci) i ko­joj su bliž­nji iz obitelji la­kon­ski, bez pu­no pri­če, od­la­zi­li na onaj dru­gi svi­jet. Na­rav­no, ne­uka, ali ka­riz­ma­tič­na Je­su­sa ba­vi se i spi­ri­tis­tič­kom i is­cje­li­telj­skom prak­som, re­la­tiv­no lako pre­la­zi u onos­tra­no jer je po­god­ni me­dij i ima svog ja­kog za­štit­ni­ka ko­ji joj po­ma­že ne u ma­te­ri­jal­nom, ne­go u du­hov­nom i zdrav­s­tve­nom smis­lu. Kao i broj­ni dru­gi auto­ri, i to na­po­se iz u nas pre­ma­lo poz­na­tog mek­sič­ko-ku­ban­skog li­te­rar­nog ba­ze­na, i knji­ga “Ja Je­su­sa” ne bje­ži od erot­ske neo­buz­da­nos­ti, mo­ral­ne kraj­nje ras­po­ja­sa­nos­ti ko­ja se uopće ne op­te­re­ću­je re­li­gij­skim dog­ma­ma o bra­ku i dje­ci, ali i od, za na­še ci­vi­li­za­cij­ske nor­me, pri­lič­no su­ro­vog po­na­ša­nja pre­ma dje­ci. La­pi­dar­no is­pri­ča­na pri­ča o si­ro­maš­noj Mek­si­kan­ki ko­ja ne­mi­lo­srd­no ras­krin­ka­va i slav­ne mek­sič­ke re­vo­lu­ci­onar­ne ge­ne­ra­le, a on­da i sa­mu re­vo­lu­ci­ju, ali i po­to­nje mek­sič­ke pred­sjed­ni­ke, u se­bi no­si i eks­plo­ziv­nu mje­ša­vi­nu sta­vo­va o mek­sič­koj po­vi­jes­ti iz pr­ve po­lo­vi­ce 20. sto­lje­ća. Je­su­sa je do­is­ta čud­no­va­ta že­na ko­ja stal­no mi­je­nja za­ni­ma­nja, ima ne­vo­lje­nog su­pru­ga, i to re­vo­lu­ci­onar­nog čas­ni­ka ko­ji je ne­ugle­dan, ali ipak otrov za dru­ge že­ne (te po­gi­ba u re­vo­lu­ci­ji), ne že­li ima­ti dje­cu (što je za Mek­si­ko vr­lo za­nim­ljiv stav) te vo­li tu­ći mu­škar­ce ko­ji se pre­ma njoj po­na­ša­ju odveć sek­sis­tič­ki i pa­tro­nat­ski. I tak­va po­ma­lo mu­ško­ba­njas­ta, kao ne­kak­va ro­go­bat­na i ni­ma­lo sek­se­pil­na mek­sič­ka Car­men, stal­no priv­la­či mu­šku pažnju i mo­ra od­bi­ja­ti pros­ce raz­li­či­tih na­mje­ra, ali ni sa že­na­ma ne us­pi­je­va za­dr­ža­ti du­lja pri­ja­telj­stva ni os­tva­ri­ti in­tim­ni­je od­no­se. Je­su­sa ima čvrst ka­rak­ter, ali ne mo­že oču­va­ti go­to­vo pa ni­kak­vu imo­vi­nu, čak ni po­su­đe i odje­ću ni obič­ni ma­drac na ko­jem bi mo­gla la­god­ni­je pre­no­ći­ti. Ipak, me­ka je sr­ca, vo­le je ži­vo­ti­nje, čak i one ko­je nit­ko ne mo­že ukro­ti­ti, a po­seb­nu pri­vr­že­nost pre­ma njoj osje­ća­ju tu­đa dje­ca ko­ji­ma Je­su­sa ne­se­bič­no slu­ži kao za­mjen­ska maj­ka. Ali ni tu Je­su­sa ne­ma ilu­zi­ja. Zna da će je i ti ma­li­ša­ni na­pus­ti­ti čim iole sta­sa­ju za život i na­đu no­vu unos­ni­ju za­štit­ni­cu (ili za­štit­ni­ka). Po­ni­atow­ska, ro­đe­na Pa­ri­žan­ka ko­ja po maj­ci ima mek­sič­ke ko­ri­je­ne (a po ocu pri­pa­da polj­skoj ple­mić­koj i in­te­lek­tu­al­noj eli­ti), auto­ri­ca je ve­li­kog opu­sa za ko­ji je i do­bi­la na­gra­du Cer­van­tes, naj­e­lit­ni­ju li­te­rar­nu na­gra­du špa­njol­skog go­vor­nog po­dru­čja. Nje­ne su re­če­nič­ne kons­truk­ci­je jed­nos­tav­ne, ali brit­ke i vr­lo eko­no­mič­ne. Pu­ne su oš­trih za­pa­ža­nja, ubo­ji­tih pro­cje­na, sli­ko­vi­tih us­po­red­bi. “Ja, Je­su­sa” ro­man je ko­ji pr­šti od ži­vo­ta. To su me­mo­ari že­ne ko­ju je mo­gla iz­nje­dri­ti sa­mo snaž­no pul­si­ra­ju­ća mek­sič­ka kul­tu­ra, pra­vi slo­že­nac raz­li­či­tih ra­sa i na­ro­da i im­pre­siv­na fre­ska pro­ša­ra­na svi­je­tlim i tam­nim bo­ja­ma u ko­joj Bog ima raz­li­či­ta li­ca i pos­ta­je ljud­ski su­vre­me­nik. No, “Ja, Je­su­sa” je i vječ­ni li­te­rar­ni spo­me­nik že­na­ma sa so­ci­jal­nog dna.

“Ja, Je­su­sa” mek­sič­ke au­to­ri­ce Ele­ne Po­ni­atow­ske pr­vi je njen ro­man pre­ve­den na hr­vat­ski je­zik. Sa špa­njol­skog ga je pre­ve­la Željka Lo­vren­čić, ure­di­la Iva­na Gla­vaš Ba­ki­ja, a obja­vi­la no­va iz­da­vač­ka ku­ća Iris Il­lyri­ca. Ci­je­na mu je 119 ku­na

Ri­ik­ka Pul­k­ki­nen Ugled­na je fin­ska auto­ri­ca či­ji je ro­man “Is­ti­na” pre­ve­den na 17 je­zi­ka

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.