Svi kon­zer­va­tiv­ci i na­ci­ona­lis­ti ko­ji iz­a­zi­va­ju po­dje­le fa­šis­tič­ki su la­ž­ljiv­ci

U svi­je­tu po­bjed­ni­ka i gu­bit­ni­ka glo­ba­li­za­ci­je gdje se stva­ri opas­no za­oš­tra­va­ju, a iden­ti­tet pos­ta­je pre­su­dan, ci­je­la je bu­duć­nost na koc­ki

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Raz­go­va­rao Bra­ni­mir Po­fuk bra­ni­mir.po­fuk@ve­cer­nji.net

Ni­zo­zem­skog pis­ca i ese­jis­ta Ro­ba Ri­eme­na naj­češ­će na­zi­va­ju fi­lo­zo­fom kul­tu­re. Za­hva­lju­ju­ći iz­da­vač­koj kući Tim press, hr­vat­skim su či­ta­te­lji­ma dos­tup­ne sve nje­go­ve knji­ge: Plem­s­tvo du­ha, Vje­či­ti po­vra­tak fa­šiz­ma, Ško­la ži­vo­ta, a od­ne­dav­no i naj­no­vi­ja Po­vra­tak Eu­ro­pe, s pod­nas­lo­vom Nje­ne su­ze, dje­la i sno­vi. Na po­čet­ku te knji­ge Ri­emen vi­di ima­gi­nar­nu kra­ljev­nu Eu­ro­pu ka­ko se po­ku­ša­va vratiti na kon­ti­nent ko­ji no­si nje­no ime. Na­la­zi je u ho­te­lu neg­dje bli­zu gra­ni­ce, ka­mo je sti­gla, po­put mnoš­tva iz­bje­gli­ca, bez do­ku­me­na­ta. No, taj pro­blem još je i rje­šiv. Nje­na mno­go ve­ća ne­sre­ća je u to­me što ne­ma ni nov­ca. Upra­vo pro­či­ta­na no­va knji­ga po­tak­nu­la me je da za ne­dav­nog krat­kog pri­vat­nog bo­rav­ka u Am­s­ter­da­mu po­tra­žim Ro­ba Ri­eme­na. I pri­je ne­go mi je to re­kao nje­gov hr­vat­ski iz­da­vač, znao sam da je ri­ječ o ne­mo­gu­ćoj mi­si­ji. Ri­emen, na­ime, ži­vi u gra­du sto ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nom od Am­s­ter­da­ma, a ve­ći­nu vre­me­na iona­ko pro­vo­di na pu­to­va­nji­ma po svi­je­tu za­uzet pro­s­vje­ti­telj­skom mi­si­jom svog me­đu­na­rod­nog Ins­ti­tu­ta Nexus. Ipak, de­se­tak mi­nu­ta na­kon mog po­zi­va, od g. Ha­ši­ma Bah­ti­ja­ri­ja, vlas­ni­ka ku­će Tim press, sti­gla je po­ru­ka: “Ima­te sre­će, Ri­emen je danas u Am­s­ter­da­mu i oče­ku­je vaš po­ziv.”

Va­ša no­va knji­ga ba­vi se Eu­ro­pom, po­tra­gom za nje­nom sr­ži, du­hom i kul­tu­rom. Ko­ji je vaš po­gled na da­naš­nje ne­vo­lje u ko­ji­ma se Eu­ro­pa, oči­to, na­la­zi.

Glav­na pret­pos­tav­ka mo­je po­tra­ge za kra­ljev­nom Eu­ro­pom je či­nje­ni­ca da EU ne pred­stav­lja Eu­ro­pu. EU je kra­ti­ca za eko­nom­sku, a ne eu­rop­sku uni­ju. Ne­što što je ute­me­lje­no sa­mo na eko­nom­skom in­te­re­su mo­ra pro­pas­ti jer, da bi tra­ja­lo, po­treb­no je ne­što više. Da bis­te uje­di­ni­li raz­no­li­ko mnoš­tvo lju­di sa svim nji­ho­vim raz­li­či­tos­ti­ma, tre­ba vam ide­al ci­vi­li­za­ci­je. To pred­stav­lja kra­ljev­na Eu­ro­pa. Bo­ra­ve­ći u švi­car­skom Grand ho­te­lu Wal­d­ha­us, ne­ka­daš­njem okup- lja­li­štu eu­rop­ske kul­tur­ne eli­te, shva­tio sam da sa­da ta­mo ži­ve još sa­mo nostalgija i kon­zer­va­ti­vi­zam ka­kav danas pro­mi­če des­ni­ca u ve­ći­ni europ­skih ze­ma­lja. Nji­hov je ar­gu­ment ve­li­ka laž jer druš­tvo se ne mo­že te­me­lji­ti na nos­tal­gi­ji. Ta nji­ho­va za­mrz­nu­ta slika Eu­ro­pe ni­ka­da ni­je ni pos­to­ja­la. Ide­al­na ci­vi­li­za­ci­ja uvi­jek uzi­ma u ob­zir ono što se do­ga­đa u druš­tvu i upra­vo za­to tvr­dim da se po­li­tič­ki kon­zer­va­ti­vi­zam te­me­lji na la­ži. Ta laž za­ne­ma­ru­je či­nje­ni­cu da po­tra­ga za is­ti­nom i lje­po­tom ne mo­že biti odvo­je­na od po­tra­ge za pra­ved­noš­ću, a u druš­tvu u ko­jem ne­ma prav­de, lje­po­ta je sa­mo es­te­tič­ka for­ma i laž. Kao što je laž i ta nostalgija des­nih stra­na­ka ko­jom se slu­že da bi po­da­lje dr­ža­li sve što je raz­li­či­to. Ve­li­ko ot­kri­će mog in­te­lek­tu­al­nog ju­na­ka Tho­ma­sa Man­na na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta bi­lo je upra­vo to da se po­tra­ga za lje­po­tom ne mo­že odi­je­li­ti od po­tra­ge za is­ti­nom i prav­dom. Ta­ko­đer, ka­da ras­prav­lja­mo o to­me što je pris­toj­no druš­tvo, o dos­to­jans­tvu sva­kog čo­vje­ka i o ide­ali­ma kr­š­ćans­tva i ju­da­iz­ma, jed­na­ko kao i pro­s­vje­ti­telj­stva i hu­ma­niz­ma, mo­ra­mo shva­ti­ti da te stva­ri ni­su fik­si­ra­ne jed­nom za svag­da. Si­gur­no ne bis­te bi­li sret­ni da kao že­na mo­ra­te ži­vje­ti u svi­je­tu i vre­me­nu Ja­ne Aus­ten, a kao ho­mo­sek­su­alac ne bis­te že­lje­li ži­vje­ti ni u naj­bli­žoj proš­los­ti. Dak­le, po­tra­ga za vri­jed­nos­ti­ma ne­što je što tra­je i ni­ka­da ne za­vr­ša­va, vre­me­na se mi­je­nja­ju i stva­ri se ne mogu za­us­ta­vi­ti u jed­noj toč­ci. Pre­os­ta­je nam spoz­na­ja da je život po­tra­ga i da se druš­tvo u toj po­tra­zi ne mo­že i ne smi­je te­me­lji­ti sa­mo na in­te­re­su, ne­go na vri­jed­nos­ti­ma ko­je mo­ra­ju biti uni­ver­zal­ne, uvi­jek jed­na­ko važ­ne svi­ma.

Ka­ko će Eu­ro­pa ri­je­ši­ti svoj pro­blem s is­la­mom?

Slu­šam i či­tam što o to­me go­vo­re des­ni ra­di­ka­li i pi­tam se što će biti slje­de­ći ko­rak. Zar svi ti lju­di ko­ji ži­ve u nos­tal­gi­ji za proš­loš­ću do­is­ta ne ču­ju je­ke iz te is­te proš­los­ti? Zar u na­či­nu na ko­ji danas go­vo­re o mus­li­ma­ni­ma ne ču­ju je­ku go­vo­ra o to­me ka­ko Ži­do­vi­ma ni­je mjesto u na­šem druš­tvu? Ili Ro­mi­ma, crn­ci­ma, Fran­cu­zi­ma, En­gle­zi­ma...? Po­sri­je­di je za­pra­vo dru­ga­či­ji su­kob, ne­iz­bje­žan su­dar dva­ju po­gle­da na svi­jet. Na jed­noj stra­ni je svi­jet vi­so­ke teh­no­lo­gi­je i ka­pi­ta­liz­ma u ko­jem svi go­vo­re en­gle­ski, svi­jet po­bjed­ni­ka i do­bit­ni­ka u ko­jem na mjes­tu du­hov­nih vri­jed­nos­ti zja­pi ve­li­ka praz­ni­na, jer sve je teh­no­lo­gi­ja, eko­no­mi­ja i no­vac. Svi go­vo­re is­to, svi se obla­če is­to i vje­ru­ju u fan­ta­zi­ju da sve mogu po­pra­vi­ti. Na dru­goj stra­ni je svi­jet gu­bit­ni­ka glo­ba­li­za­ci­je, lju­di ko­ji ne go­vo­re teč­no en­gle­ski i ne sna­la­ze se s teh­no­lo­gi­jom, ko­ji os­ta­ju bez pos­la i či­ji svi­jet iš­če­za­va. Nes­ta­je ci­je­la sred­nja kla­sa, a ne­za­pos­le­ni lju­di, pre­pu­šte­ni sa­mo se­bi, osim što tra­že po­sao, žu­de za iden­ti­te­tom. Kao od­go­vor nu­di im se ta opas­na laž des­nih stra­na­ka. Na pre­da­va­nju odr­ža­nom 1940. u Los An­ge­le­su Tho­mas Mann je re­kao: “Ako fa­ši­zam ika­da do­đe u Ame­ri­ku, bu­di­te si­gur­ni da će do­ći u ime slo­bo­de.” Jer fa­ši­zam uvi­jek do­la­zi u ime slo­bo­de, a nu­di se pod eti­ke­ta­ma kon­zer­va­ti­viz­ma i na­ci­ona­liz­ma. Oni lju­di­ma pro­da­ju ide­ju da im se iden­ti­tet te­me­lji is­klju­či­vo na pu­kom slu­ča­ju ko­ji je zas­lu­žan što su ro­đe­ni kao pri­pad­ni­ci ovog ili onog na­ro­da ili ne­ke dru­ge za­jed­ni­ce. Ov­dje si ro­đen, ovo je tvoj na­rod, vje­ra, ple­me i iden­ti­tet. I taj trik uvi­jek upa­li.

Či­me mu se vi su­prot­stav­lja­te?

Po­ti­čem lju­de da pro­mis­le i pos­ta­ve si ne­ka pi­ta­nja. Je­sam li to stvar­no ja? Je li moj na­ci­onal­ni iden­ti­tet stvar­no sve? Ima li išta iz­van njega? Oso­bi­to je za­nim­lji­vo što je tak­vo usko­grud­no de­fi­ni­ra­nje iden­ti­te­ta u pot­pu­noj su­prot­nos­ti s te­melj­nom po­ru­kom svih ve­li­kih re­li­gi­ja ko­je lju­de odre­đu­ju da­le­ko iz­van tih gra­ni­ca. Za­to je i po­zi­va­nje na­ci­ona­lis­ta na re­li­gi­ju ta­ko­đer ve­li­ka i opas­na laž ko­ja se ko­ris­ti za vr­lo opas­na dje­la.

Što je on­da te­melj eu­rop­skog iden­ti­te­ta?

Jed­na od glav­nih stva­ri ko­ju su europ­ski hu­ma­nis­ti uvi­jek go­vo­ri­li i zas­tu­pa­li jest uvje­re­nje da sa­mu

‘Ako fa­ši­zam ika­da do­đe u Ame­ri­ku, bu­di­te si­gur­ni da će do­ći u ime slo­bo­de.’ Zar se u na­či­nu na ko­ji se danas go­vo­ri o mus­li­ma­ni­ma ne ču­je je­ka go­vo­ra o Ži­do­vi­ma Aka­dem­ski je svi­jet ko­rum­pi­ran. Umjes­to obra­zo­va­njem, sve­uči­li­šta se ba­ve pro­da­jom svo­jih pro­izvo­da, a stu­den­ti su sa­mo kup­ci. Sve je sve­de­no na bro­je­ve

srž ci­vi­li­zi­ra­nog svi­je­ta či­ni po­tra­ga za onim što uje­di­nja­va ci­je­lo čo­vje­čans­tvo. To su naj­ve­ća ot­kri­ća ži­dov­skih pro­ro­ka, Bu­de, Isu­sa, Spi­no­ze, Marxa, Gan­d­hi­ja... ko­li­ko god raz­li­či­to iz­gle­da­mo i mis­li­mo, svi smo ljud­ska bi­ća i svat­ko zas­lu­žu­je po­što­va­nje, a sva­ko druš­tvo mo­ra svi­ma osi­gu­ra­ti život u dos­to­jans­tvu. Ali, što nam se sa­da po­no­vo do­ga­đa? Sve te ide­olo­gi­je ko­je ne ci­je­ne je­dins­tvo ljud­skog ro­da, ko­je po­ku­ša­va­ju odre­di­ti i raz­di­je­li­ti lju­de na nas i njih, na bo­ga­te i si­ro­maš­ne, na li­je­ve i des­ne, na kr­š­ća­ne i mus­li­ma­ne ili ne­ke tre­će, sve je to sta­ra pri­ča na­su­prot osje­ća­ju za ci­vi­li­za­ci­ju. Svi ti kon­zer­va­tiv­ci i na­ci­ona­lis­ti ko­ji iz­a­zi­va­ju i na­gla­ša­va­ju po­dje­le na­pros­to su la­žo­vi. I to fa­šis­tič­ki la­žo­vi, jer zna­mo odak­le do­la­ze. Pa­ra­le­le su pre­oči­te. Oni se mogu vri­je­đa­ti ka­da ih ta­ko na­zi­va­mo i ga­la­mi­ti da je to go­vor mrž­nje, ali to su či­nje­ni­ce.

U ve­ći­ni biv­ših ko­mu­nis­tič­kih dr­ža­va Ka­to­lič­ka cr­k­va uglav­nom dr­ži stra­nu na­ci­ona­lis­ti­ma.

Da, ali ima i pa­pu Fra­nju, ko­ji je svo­je­vr­s­no ču­do. U od­nos­nu na sve ono što se do­ga­đa u svi­je­tu, on je iz­nim­no hra­bar čo­vjek. Ali, to je ta­ko­đer sta­ra pri­ča. Pre­čes­to sve te ins­ti­tu­ci­je, po­put Cr­k­ve, pos­ta­ju or­ga­ni­za­ci­je mo­ći i ni­je ni­kak­vo ču­do da u nji­ma ima lju­di ko­ji že­le za­dr­ža­ti tu moć i zbog to­ga se ne su­prot­stav­lja­ju po­li­tič­kim eli­ta­ma. No, ono što me­ne naj­vi­še fas­ci­ni­ra je­su mla­di lju­di. U Ame­ri­ci ta broj­na mi­le­nij­ska ge­ne­ra­ci­ja naj­ve­ćim di­je­lom po­dr­ža­va Ber­ni­eja San­der­sa, u Ka­na­di gla­sa­ju za Tru­de­aua. Na ža­lost, u Eu­ro­pi nam ne­dos­ta­ju pre­dvod­ni­ci takve po­li­ti­ke. Mi sta­ri­ji već će­mo ne­ka­ko pro­ži­vje­ti go­di­ne ko­je su nam os­ta­le, ali nji­ho­va je ci­je­la bu­duć­nost na koc­ki, a na­pa­da­ju ih sa svih stra­na. S jed­ne je ka­pi­ta­lis­tič­ki teh­no­lo­gi­zi­ra­ni svi­jet ko­jem je do­volj­no da oni budu sret­ni sa svojim elek­tro­nič­kim igrač­ka­ma, a s dru­ge stra­ne su fa­šis­ti. Na tim je mla­di­ma da po­no­vo ot­kri­ju što je to europ­ski hu­ma­ni­zam, da po­nov­no pro­či­ta­ju Ča­rob­ni bri­jeg Tho­ma­sa Man­na i da u pr­vom re­du shva­te ka­ko ih je iz­dao ci­je­li obra­zov­ni sus­tav. Već 1870. go­di­ne Ni­et­z­s­c­he je stu­den­ti­ma po­ru­čio da ih ža­li jer će im sva ci­vi­li­za­ci­ja u ško­la­ma biti odu­ze­ta, a nji­ho­vo obra­zo­va­nje us­mje­re­no sa­mo pre­ma ono­me što ko­ris­ti eko­no­mi­ji i bi­ro­kra­ci­ji. Pra­vo sve­uči­liš­no li­be­ral­no obra­zo­va­nje više ne pos­to­ji. Mla­dim se lju­di­ma is­pi­re mo­zak i či­ni ih se po­dob­ni­ma za me­na­džer­sku kul­tu­ru uprav­lja­nja dr­ža­va­ma. Ne ko­ris­ti­te mo­zak, ne gu­bi­te vri­je­me na knji­žev­nost, fi­lo­zo­fi­ju, li­kov­nu i glaz­be­nu umjet­nost, bu­di­te glu­pa­ni kak­vi su na­ma naj­ko­ris­ni­ji. Iz­ne­na­đu­je me u ko­li­koj mje­ri mla­di u Eu­ro­pi pri­hva­ća­ju sve te la­ži i be­smis­li­ce.

Pre­tva­ra li se ci­je­la eu­rop­ska kul­tu­ra u in­dus­tri­ju za­ba­ve?

To je jed­na od naj­o­pas­ni­jih stva­ri ko­ja se do­ga­đa, to uvje­ra­va­nje da je kul­tu­ra ne­što sa­svim spo­red­no. Već u “Vje­či­tom po­vrat­ku fa­šiz­ma” pi­sao sam o druš­tvu ki­ča ko­je pro­pi­su­je lju­di­ma ka­ko da izgledaju, ka­ko da se odi­je­va­ju i ko­li­ko nov­ca mo­ra­ju ima­ti. Vi­di­te, ovu knji­ža­ru At­he­na­eum, pre­ko pu­ta ko­je sa­da sje­di­mo, po­kre­nuo je moj pri­ja­telj Jo­han Po­lak s ko­jim sam pri­je 30 go­di­na po­kre­nuo Ins­ti­tut Nexus. Bio je Ži­dov, išao je u raz­red s An­nom Frank i pre­ži­vio je ho­lo­ka­ust. Na­kon ra­ta za­klju­čio je: “Hi­tler je po­ku­šao uni­šti­ti mo­ju kul­tu­ru, a ja ću za­to svoj život po­sve­ti­ti op­s­tan­ku te kul­tu­re.”

Dok pi­še­te o ve­li­kim Ni­jem­ci­ma ko­ji su se odri­ca­li svog na­ci­onal­nog iden­ti­te­ta u ko­rist eu­rop­skog, des­ne po­li­ti­ke in­zis­ti­ra­ju na na­ci­onal­nim kul­tu­ra­ma.

Sam iz­raz na­ci­onal­na kul­tu­ra u se­bi sa­dr­ži pro­tu­rječ­nost ako ri­ječ kul­tu­ra is­prav­no shva­ća­mo u smis­lu iz­re­ke “Cul­tu­ra ani­mi phi­lo­sop­hia est”. Dak­le, ri­ječ je o kul­ti­vi­ra­nju, nje­go­va­nju du­še, ko­ja ni­je ome­đe­na na­ci­jom. Već je Go­et­he ogla­sio kraj na­ci­onal­nih knji­žev­nos­ti i po­če­tak do­ba svjet­ske knji­žev­nos­ti. Za­to su ve­li­ki lju­di po­put Tho­ma­sa Man­na za­klju­či­li da mo­ra­ju pos­ta­ti Eu­rop­lja­ni. Taj je iden­ti­tet nas­ta­jao sto­lje­ći­ma, okru­žen raz­li­či­tim kul­tu­ra­ma, uklju­ču­ju­ći i is­lam, ali bit­no dru­ga­či­ji od onog ko­ji se danas pred­stav­lja. Pri­mjer tog is­la­ma no­va je Alek­san­drij­ska bi­bli­ote­ka. Slič­no je i s kr­š­ćans­tvom: ho­će­mo li ga pro­su­đi­va­ti po kri­žar­skim ra­to­vi­ma, po­gro­mi­ma, an­ti­se­mi­tiz­mu i ho­lo­ka­us­tu ili pre­ma sve­mu do- brom što je dao svi­je­tu? Ho­će­mo li ju­da­izam su­di­ti kroz uni­ver­zal­ne vri­jed­nos­ti ili kroz na­ci­ona­lis­tič­ke ide­olo­gi­je i po­li­ti­ke u nje­go­vu kri­lu? Pre­vi­še je u sve­mu to­me la­ži i za­to je to važ­ni­ja za­da­ća go­vo­ri­ti is­ti­nu.

Mo­že li de­mo­kra­ci­ja funk­ci­oni­ra­ti s neo­bra­zo­va­nim lju­di­ma?

Ne. Pret­pos­tav­ka de­mo­kra­ci­je, od So­kra­ta na­da­lje, te­me­lji se na slo­bod­nim mis­le­ćim lju­di­ma ko­ji, pri­hva­ća­ju­ći odre­đe­ne od­go­vor­nos­ti, pos­ta­ju gra­đa­ni. Oda­tle i po­jam gra­đa­ni­na svi­je­ta. Ame­ri­ka danas pla­ća da­nak or­ga­ni­zi­ra­nom za­glup­lji­va­nju ko­je tra­je već više od po­la sto­lje­ća. Glu­post se use­li­la i na naj­ve­ća sve­uči­li­šta. Pri­je go­di­nu dana kla­dio sam se s mno­gim ame­rič­kim pri­ja­te­lji­ma da će Do­nald Trump osvo­ji­ti no­mi­na­ci­ju za pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, a oni su me uvje­ra­va­li da je to ne­mo­gu­će. Sa­da već do­bi­vam mno­go bo­ca vi­na od tih ok­la­da, a mo­ji pri­ja­te­lji uvi­đa­ju da su se pre­vi­še os­la­nja­li na po­li­tič­ke zna­nos­ti umjes­to na psi­ho­lo­gi­ju re­li­gi­je. Jer, tu je ri­ječ o ira­ci­onal­nom po­kre­tu oko laž­nog Me­si­je, ko­ji zna da je laž­ni Me­si­ja i vje­što se ko­ris­ti svim tri­ko­vi­ma ko­ji uz to idu.

Ka­ko se i ka­da do­go­dio taj ra­skid sve­uči­li­šta s hu­ma­niz­mom?

Ne pos­to­ji od­lu­ču­ju­ći tre­nu­tak u ko­jem se to do­go­di­lo. Vra­tit ću se Ni­et­z­s­c­heu ko­ji je imao do­bar uvid u bu­du­ći ra­zvoj do­ga­đa­ja. Sa­mo nje­go­va mi­sao o smr­ti Bo­ga za­pra­vo zna­či kraj du­hov­nih vri­jed­nos­ti i prev­last zna­nos­ti, teh­no­lo­gi­je i ma­te­ri­jal­nog. Po­s­lje­di­ca je i tran­sfor­ma­ci­ja obra­zov­nog sus­ta­va. Već je Her­bert Mar­cu­se, dok je pi­sao o jed­no­di­men­zi­onal­nom čo­vje­ku, bio vr­lo osam­ljen u to­me. Mno­gi su da­naš­nji in­te­lek­tu­al­ci, aka­de­mi­ci i umjet­ni­ci opor­tu­nis­ti ko­ji tra­že priz­na­nje i svo­je mjesto u kru­go­vi­ma mo­ći. Pri­la­go­đa­va­ju se druš­tvu, umjes­to da mu budu kon­tra­pun­kt. Iz­nim­ke su vr­lo ri­jet­ke. Aka­dem­ski je svi­jet ko­rum­pi­ran. Umjes­to obra­zo­va­njem, sve­uči­li­šta se ba­ve pro­da­jom svo­jih pro­izvo­da, a stu­den­ti su sa­mo kup­ci. Jedan od naj­ve­ćih zlo­či­na na­šeg vre­me­na jest u to­me što je po­tra­gu za kva­li­te­tom za­mi­je­ni­la op­sjed­nu­tos­ti kvan­ti­te­tom. Sve je sve­de­no sa­mo na bro­je­ve.

Ali, zar se i de­mo­kra­ci­ja ne te­me­lji upra­vo na bro­ju gla­so­va?

Da, ali ne pra­va i is­tin­ska, ne­go ova ma­sov­na de­mo­kra­ci­ja u ko­joj je uvi­jek sa­dr­ža­na opas­nost no­vih obli­ka ti­ra­ni­je, dik­ta­tu­re i fa­šiz­ma. A to je upra­vo ono što nam danas pri­je­ti.

Mla­dim se lju­di­ma is­pi­re mo­zak. Ne gu­bi­te vri­je­me na knji­žev­nost, fi­lo­zo­fi­ju, bu­di­te glu­pa­ni jer ste nam tak­vi naj­ko­ris­ni­ji. Iz­ne­na­đu­je u ko­li­koj mje­ri mla­di sve to pri­hva­ća­ju

ANTO MAGZAN/ PIXSELL

Pret­pos­tav­ka de­mo­kra­ci­je te­me­lji se na slo­bod­nim mis­le­ćim lju­di­ma ko­ji pri­hva­ća­ju od­go­vor­nos­ti, ka­že Ri­emen Pra­vo, sve­uči­liš­no, li­be­ral­no obra­zo­va­nje više ne pos­to­ji, ka­že Ri­emen

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.