Sra­mo­ta je i opas­nost da dje­ca u 21. sto­lje­ću spol­ni od­goj stje­ču na uli­ci

Ne mo­gu za­mis­li­ti stvar­no pa­met­nu re­for­mu edu­ka­ci­je, jer vre­me­na su pre­br­za, tvr­di poz­na­ti znans­tve­nik

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Ire­na Kus­tu­ra ZAGREB

Opre­siv­ni sus­tav, pa i za­tu­ca­nost i glu­post, mo­že ja­ko do­bro iz­vjež­ba­ti mla­de lju­de na ak­tiv­nost iz po­bu­ne, ka­že Mi­ros­lav Rad­man

Sa svjet­ski poz­na­tim i us­pješ­nim znans­tve­ni­kom Mi­ros­la­vom Rad­ma­nom raz­go­va­ra­li smo ne­ko­li­ko da­na na­kon nje­go­va do­la­ska u Hr­vat­sku i ve­li­kog pro­s­vje­da po­dr­ške ku­ri­ku­lar­noj re­for­mi. Za­ni­ma­lo nas je je li po nje­go­vu miš­lje­nju pro­s­vjed znak da su gra­đa­ni pos­ta­li svjes­ni važ­nos­ti obra­zo­va­nja ili je ku­ri­ku­lar­na re­for­ma sa­mo po­vod da iz­ra­ze ne­za­do­volj­stvo Vla­dom, po­li­tič­kom si­tu­aci­jom, sta­njem u dr­ža­vi? – Ne­mam po­dat­ke za od­go­vor, ali se na­dam da je to znak zre­los­ti gra­đa­na na či­ju ma­ni­fes­ta­ci­ju ni­smo na­vik­li. Ne mis­lim da ve­ći­na uvi­jek ima pra­vo, jer is­ti­na ni­je stvar gla­sa­nja. Na­ime, kad već ima­mo de­mo­kra­ci­ju, važ­no je da lju­di ko­ji de­le­gi­ra­ju (a ne otu­đu­ju) svo­ja pra­va gla­sa­njem po­ka­žu da i da­lje vla­da­ju svo­jim pra­vi­ma, i da im je sud­bi­na nji­ho­ve dje­ce pri­ori­tet važ­ni­ji od rje­ša­va­nja krat­ko­roč­nih pro­ble­ma Vla­de, ko­ji ina­če ni­su tri­vi­jal­ni. No­be­lo­vac Al­bert Szent Ge­or­gyi li­je­po je re­kao: “Bu­duć­nost će nam bi­ti kak­ve su nam ško­le da­nas. Ak­ti­vis­ti kva­li­te­te ško­lo­va­nja ak­ti­vis­ti su bo­lje bu­duć­nos­ti.” Ka­ko do­ći do te kva­li­te­te, dru­ga je stvar. Osob­no ne vje­ru­jem u eks­pert­ne gru­pe, ko­li­ko god pa­met­ne bi­le, po­go­to­vo ka­da u tim gru­pa­ma ne­ma za­in­te­re­si­ra­ne stran­ke – dje­ce, u ovom slu­ča­ju. Dje­ca zna­ju što im je do­sad­no i ko­ji nas­tav­ni­ci su do­sad­ni, a od do­sa­de ne­ma ve­li­ke ko­ris­ti. Odras­li ni­su kom­pe­tent­ni za rje­ša­va­nje pro­ble­ma dje­ce. Zdra­vi ni­su kom­pe­tent­ni za ra­zu­mi­je­va­nje bo­les­nih. Ni­ti vje­ru­jem u re­cep­te. Ro­di­te­lji naj­bo­lje zna­ju da ne­ma re­cep­ta za us­pje­šan od­goj čak dvo­je, tro­je dje­ce jer su raz­li­či­ti, ima­ju raz­li­či­te ta­len­te, po­tre­be i že­lje.

Što mis­li­te o ku­ri­ku­lar­noj re­for­mi? Sti­glo je ja­ko pu­no pri­mjed­bi struč­nja­ka i ins­ti­tu­ci­ja? Tre­ba li ih ana­li­zi­ra­ti i pri­hva­ti­ti ili...?

Opet, ne znam. Bio sam u Fran­cu­skoj mje­sec da­na. Što sam sti­gao vi­dje­ti na in­ter­ne­tu, dek­la­ra­tiv­ni su tek­s­to­vi o prin­ci­pi­ma i for­ma­ma, a ne o prak­tič­nom sa­dr­ža­ju re­for­me. Ne mo­gu ni­ti za­mis­li­ti stvar­no pa­met­nu re­for­mu za edu­ka­ci­ju u 21. sto­lje­ću. U sta­ra spo­ra vre­me­na mo­žda se mo­glo slo­ži­ti ne­što ko­ris­no, ali sa­da ka­da zna­nje ras­te eks­po­nen­ci­jal­no, čak i do­bra re­for­ma zas­ta­ri čim stu­pi na sna­gu. Osim to­ga, ne vje­ru­jem u sa­daš­nje re­cep­te za us­pjeh: ko­mu­ni­ka­ci­ja, umre­že­nje, glo­ba­li­za­ci­ja, su­rad­nja itd. Ko­li­ko su Tes­la, Eins­te­in ili Stra­di­va­ri bi­li umre­že­ni? Vje­ro­jat­no ma­nje od dru­gih. Osob­no vje­ru­jem da je stra­te­gi­ja pro­ce­sa ko­ji je do­veo do kons­truk­ci­je na­šeg moz­ga – a to je evo­lu­ci­ja – naj­e­fi­kas­ni­ja me­to­da za rje­ša­va­nje bi­lo ko­jih pro­ble­ma. A evo­lu­ci­ja je stva­ra­nje raz­no­vr­s­nos­ti “gra­na­njem“, in­di­vi­du­ali­zi­ra­njem, tj. ne-ko­mu­ni­ka­ci­jom, ne-mi­je­ša­njem. Ge­net­ske i kul­tur­ne ba­ri­je­re su do­ve­le do bi­olo­ške i kul­tur­ne raz­no­vr­s­nos­ti ko­ja je je­di­na ga­ran­ci­ja da će se u bu­duć­nos­ti neg­dje na­ći rje­še­nje.

Kak­vo je hr­vat­sko obra­zo­va­nje po va­šem miš­lje­nju? Ko­je su mu pred­nos­ti, a ko­ji ne­dos­ta­ci?

Pred­nos­ti su sjaj­ni nas­tav­ni­ci i uči­te­lji, a ne­dos­ta­ci su lo­ši uči­te­lji. No, dok su u ma­nji­ni, i lo­ši nas­tav­ni­ci odi­gra­ju svo­ju ulo­gu, jer iz­a­zi­va­ju kod mla­dih po­bu­nu pro­tiv me­di­okri­tet­stva, što pred­stav­lja iz­vjes­nu i zna­čaj­nu pred­nost na­su­prot ne­iz­dr­ž­lji­voj la­ko­ći sve­ga. U for­ma­tiv­nim go­di­na­ma, dje­ci je po­treb­na i “vre­ća za uda­ra­nje”, što su naj­češ­će ro­di­te­lji.

S jed­ne stra­ne ima­mo uče­ni­ke ko­ji na me­đu­na­rod­nim is­tra­ži- va­nji­ma, pri­mje­ri­ce PISA tes­ti­ra­nju, pos­ti­žu is­pod­pro­sječ­ne re­zul­ta­te, a s dru­ge uče­ni­ke ko­ji su pr­va­ci svi­je­ta u in­for­ma­ti­ci. Što to go­vo­ri?

E, to me­ni pu­no go­vo­ri. Pr­vo da je nez­re­lo tra­ži­ti op­će edu­ka­cij­ske re­cep­te. Dru­go, da opre­siv­ni sus­tav, pa i za­tu­ca­nost i glu­post, mo­že ja­ko do­bro iz­vjež­ba­ti mla­de lju­de na ak­tiv­nost iz po­bu­ne pro­tiv mir­ne do­sa­de. Ali to se ti­če sa­mo ma­nji­ne. To se­lek­ci­oni­ra naj­bo­lje i naj­hra­bri­je, što ni­je fer pre­ma os­tat­ku đa­ka ko­ji is­to ta­ko ima­ju svo­je ta­len­te ko­ji ne­će do­ći do iz­ra­ža­ja. A druš­tvo, da bi pros­pe­ri­ra­lo, tre­ba sve svo­je ta­len­te.

Naš obra­zov­ni sus­tav dao je mno­ge, vr­hun­ske, svjet­ske znans­tve­ni­ke. Mo­že li, kao što se po­s­ljed­nje vri­je­me go­vo­ri, to­li­ko loš sus­tav obra­zo­va­ti tak­ve struč­nja­ke?

Ap­so­lut­no da. Do­bro je da uče­ni­ci bu­du iz­lo­že­ni lo­šim i iz­vr­s­nim nas­tav­ni­ci­ma. Pu­no će na­uči­ti od te kom­bi­na­ci­je. Ali ipak su izvan­red­ni uči­te­lji sja­jan uzor i mo­ti­va­ci­ja za mla­de. Iz jed­ne bu­dim­pe­štan­ske gim­na­zi­je po­čet­kom 20. sto­lje­ća iz­aš­lo je se­dam no­be­lo­va­ca. Tre­ba­lo bi vi­dje­ti što je bi­lo ta­ko po­seb­no u toj gim­na­zi­ji. Kla­dim se na ma­li broj (mo­žda sa­mo je­dan) iz­van­red­nih pro­fe­so­ra. Dak­le, tre­ba­lo bi se usre­do­to­či­ti na kva­li­te­tu nas­tav­ni­ka.

U kom seg­men­tu na­še obra­zo­va­nje tre­ba mi­je­nja­ti. Ka­ko ga uči­ni­ti mo­der­ni­jim?

Po sje­ća­nju na vlas­ti­to dje­tinj­stvo, mis­lim da je sa­mo­po­uz­da­nje, od­sut­nost stra­ha, pr­vi uvjet us­pješ­nog i sret­nog ško­lo­va­nja. A sa­mo­po­uz­da­nje se ne da­je i ne dek­la­ri­ra, već do­la­zi osob­nim us­pje­hom ili uži­va­njem u ne­koj ak­tiv­nos­ti. Za­po­čeo bih ško­lo­va­nje svo­jih unu­ka ta­ko da što pri­je sa­mi mo­gu pro­na­ći svoj spe­ci­fič­ni ta­lent ta­ko što će se is­ku­ša­ti u broj­nim ak­tiv­nos­ti­ma, kao u ne­koj vr­sti de­gus­ta­ci­je pro­fe­si­ja. Kad ot­kri­ju če­mu se naj­vi­še ve­se­le, on­da bih im do­pus­tio da se uglav­nom ti­me ba­ve: sport, umjet­nost, ma­te­ma­ti­ka, as­tro­no­mi­ja, re­to­ri­ka… Ka­da pos­ta­nu maj­sto­ri u ak­tiv­nos­ti svog iz­bo­ra i ta­len­ta, ste­ći će sa­mo­po­uz­da­nje i zre­lost pa će se stvar­no za­ni­ma­ti ka­ko funk­ci­oni­ra­ju os­ta­la maj­stor­stva. Ta­ko bi ima­li naj­bo­lju šan­su da bu­du po­nos­ni, za­do­volj­ni, si­gur­ni u se­be – sret­ni.

Ko­li­ko je u tom pro­ce­su važ­na edu­ka­ci­ja nas­tav­ni­ka i nji­hov stan­dard? Mo­gu li pot­pla­će­ni i druš­tve­no de­gra­di­ra­ni lju­di bi­ti mo­ti­vi­ra­ni da da­ju mak­si­mum od se­be?

Edu­ka­ci­ja nas­tav­ni­ka po­če­tak je pro­mje­na u edu­ka­ci­ji. Druš­tvo ko­je ne vred­nu­je nas­tav­ni­ke i zna­nje ša­lje po­ru­ku mla­di­ma ka­ko im to ni­je važ­no za ži­vot jer od zna­nja ne­će mo­ći pris­toj­no ži­vje­ti. Zna­nje i vje­šti­na se tre­ba­ju vred­no­va­ti i ci­je­ni­ti da bi druš­tvo pros­pe­ri­ra­lo. Za­pad­na ci­vi­li­za­ci­ja to vi­še ne ra­di. Pos­ta­li smo fi­nan­cij­ska ci­vi­li­za­ci­ja, pa za­to ima sve ma­nje sve bo­ga­ti­jih, a sve vi­še sve si­ro­maš­ni­jih i ne­ma nov­ca za ško­le i zdrav­lje.

De­set­lje­ći­ma ži­vi­te u Fran­cu­skoj. Ta­mo su se obra­zo­va­la i va­ša dje­ca. Ka­kav je fran­cu­ski obra­zov­ni sus­tav?

Za ve­ći­nu dje­ce je loš. Za­to ga i že­le pro­mi­je­ni­ti, ali ima­ju mi­li­jun­sku ma­su edu­ka­cij­skih funk­ci­ona­ra ko­ji su se uli­je­ni­li i ne že­le na­por­ne pro­mje­ne. Sva­ka po­ten­ci­jal­na re­for­ma u Fran­cu­skoj za­vr­ši­la je os­tav­kom mi­nis­tra. Fran­cu­ska je ima­la mo­žda naj­bo­lje elit­ne ško­le na svi­je­tu, ali su stva­ra­le vr­hun­ski ško­lo­va­ne uka­lup­lje­ne dr­žav­ne funk­ci­ona­re ko­ji ne smi­ju bi­ti iz­vor iz­ne­na­đe­nja. Fran­cu­ska ne­ma hra­bros­ti inves­ti­ra­ti u iz­ne­na­đe­nja i ri­zi­ke, za­to za­os­ta­je za an­glo­sa­skim, vi­še in­di­vi­du­alis­tič­kim, zem­lja­ma. Ko­je su mu pred­nos­ti i ne­dos­ta­ci u od­no­su na hr­vat­ski? Sli­če vi­še ne­go što bi im to tre­ba­lo bi­ti dra­go: auto­ri­ta­tiv­nost i uka­lup­lje­nost od­go­ja bu­du­ćih bez­o­pas­nih gra­đa­na. No, to sre­ćom stva­ra i iri­ti­ra­ne bun­tov­ni­ke. Že­lio bih dje­ci po­naj­pri­je da pro­đu kroz ško­lo­va­nje sa što ma­nje emo­tiv­nih i in­te­lek­tu­al­nih ošte­će­nja. Ako os­ta­nu zdra­vi, učit će pos­li­je. U Hr­vat­skoj se go­di­na­ma ras­prav­lja o zdrav­s­tve­nom od­go­ju, ali ni­ka­ko da se uve­de jer se o nje­mu ne mo­že pos­ti­ći kon­sen­zus? Is­to ta­ko po­vre­me­no se pos­ta­vi pi­ta­nje vje­ro­na­uka u ško­la­ma? Ka­ko je to ri­je­še­no u Fran­cu­skoj? Kon­sen­zus je re­cept za ne­efi­kas­nost. Zdrav­s­tve­ni od­goj straš­no kas­ni, a ljud­ska bi­olo­gi­ja nam je svi­ma naj­važ­ni­ja. Što je važ­ni­je od ži­vo­ta i zdrav­lja? Vje­ro­na­uk je pri­vat­na stvar. Fran­cu­ska je tu na­pred­na la­ič­ka dr­ža­va sa slo­bo- dom prak­ti­ci­ra­nja vje­re, i sa slo­bo­dom pri­vat­nih vjer­skih ško­la, ali jav­ne ško­le već ci­je­lo sto­lje­će ne­ma­ju vje­ro­na­uk. Ka­kav bi zdrav­s­tve­ni, od­nos­no spol­ni od­goj tre­bao u na­šim ško­la­ma? Li­be­ra­lan, os­no­van na zna­nos­ti o ljud­skoj fi­zi­olo­gi­ji, hor­mo­no­lo­gi­ji i ne­uro­fi­zi­olo­gi­ji. Sra­mo­ta je i opas­no da se spol­ni od­goj stje­če na uli­ci. Kak­va je po­zi­ci­ja na­še zna­nos­ti u svi­je­tu? Sve ni­že pa­da­mo. Sa­da je vid­lji­vost na­še zna­nos­ti u svi­je­tu pu­no sla­bi­ja ne­go pri­je po­la sto­lje­ća. Znans­tve­ni­ci ima­ju ja­dan ži­vot pod bez­duš­nim i glu­pim ad­mi­nis­tra­tiv­nim te­ro­rom či­ji je glav­ni iz­vor EU. Pu­no gnja­va­že za ma­lo nov­ca, pa me­đu so­bom raz­go­va­ra­ju o toj gnja­va­ži, a ne o zna­nos­ti. Što je s va­šim pro­jek­tom MedILS-om? MedILS je ins­ti­tut kak­vog drug­dje ne­ma. Ne ko­pi­ra­mo ni­ko­ga, ni po pro­jek­ti­ma, ni po ins­ti­tu­cij­skoj struk­tu­ri, ni kul­tu­ri. Bi­li smo u Eu­ro­pi pr­vi u pro­mo­vi­ra­nju is­tra­ži­va­nja pro­du­lje­nja zdra­vog ži­vo­ta. Ma­lo­broj­ni smo, ali se ne bo­ji­mo kon­ku­ren­ci­je u is­tra­ži­va­nju bi­olo­gi­je sta­re­nja i bo­les­ti ve­za­nih za sta­re­nje. Me­ni je po­se­ban uži­tak to što smo avan­gar­da, ne­ka vr­sta znans­tve­nog un­der­gro­un­da. Ide­mo pu­tem ko­ji glo­ba­li­zi­ra­ni znans­tve­ni es­ta­bli­šment ne vi­di. Vri­je­me će po­ka­za­ti, usko­ro, re­zul­tat na­še utak­mi­ce.

Fran­cu­ska je na­pred­na la­ič­ka dr­ža­va sa slo­bo­dom prak­ti­ci­ra­nja vje­re, ali jav­ne ško­le već ci­je­lo sto­lje­će ne­ma­ju vje­ro­na­uk, ka­že Mi­ros­lav Rad­man

Fran­cu­ska stva­ra vr­hun­ski ško­lo­va­ne, ali uka­lup­lje­ne dr­žav­ne funk­ci­ona­re Zdrav­s­tve­ni od­goj kas­ni, a bi­olo­gi­ja nam je svi­ma naj­važ­ni­ja. Vje­ro­na­uk je pak pri­vat­na stvar

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.