Bi­lić je u Be­ču iz­gu­bio sret­ni nov­čić, što mo­že ‘Sreć­ko­vić’ u Pa­ri­zu

Vecernji list - Hrvatska - - Euro -

Ida­nas se sje­tim tog Be­ča 2008. go­di­ne. Ur­lik sre­će i ur­lik oča­ja. Sla­ven Bi­lić, dok je sla­vio gol Iva­na Klas­ni­ća, neg­dje u tra­vi Pra­te­ra iz­gu­bio je sret­ni nov­čić ko­ji je vr­tio u ru­ci. Tur­ska nam je uze­la na­du, sr­ce, uze­la nam je san. Go­di­ne su pro­la­zi­le, taj sret­ni nov­čić još je uvi­jek neg­dje u tra­vi, Bi­lić ga ni­ka­da ni­je na­šao, ni­je to us­pje­lo ni Ni­ki Ko­va­ču. Bi­li smo na­do­mak po­lu­fi­na­la, ve­li­kog os­tva­re­nja, ko­je još uvi­jek tra­ži­mo. Na­da je uvi­jek bi­la is­ta, ali sret­nog nov­či­ća ni­je bi­lo. Sa­da je tu An­te Ča­čić, taj odav­no u ru­ka­ma vr­ti taj nov­čić, ne zo­vu ga uza­lud “Sreć­ko­vić”. Mo­žda je to ono što smo tra­ži­li. To će­mo zna­ti za par tje­da­na, ali ne­ka­ko sve mi­ri­še na ve­li­ke stva­ri. I ni­je to sa­mo zbog “Sreć­ko­vi­ća” Ča­či­ća, on je sa­mo je­dan od fak­to­ra. Ne­ću sad ula­zi­ti u to je li uop­će tre­bao do­bi­ti u ru­ke hr­vat­sku “for­mu­lu 1”, to su ne­ke dru­ge stva­ri. Zna­mo ka­ko to ide u Hr­vat­skoj. Zdrav­ko Ma­mić dav­no je go­vo­rio o to­me tko pos­tav­lja igra­če. Ali, kad kre­nu utak­mi­ce, te­ško se tko mo­že pri­sje­ti­ti Ma­mi­ća ili ne znam ko­ga još... “De­be­lo­gu­zo­nje” iz “iz­vr­š­nih od­bo­ra” pra­te nas svug­dje u ži­vo­tu, ne­ma raz­li­ke ni u no­go­me­tu. U ne­dje­lju glav­ne ulo­ge pre­uzi­ma­ju Lu­ka Mo­drić, Da­ri­jo Sr­na, Ivan Ra­ki­tić i druš­tvo, to je ono što nam tre­ba. Ti mom­ci su svjes­ni da lo­ve po­s­ljed­nji vlak za ne­što ve­li­ko. I oni su, ba­rem što se ti­če re­pre­zen­ta­ci­je, ta­mo na Pra­te­ru iz­gu­bi­li sret­ni nov­čić. I oni vje­ru­ju da su ga pro­naš­li, da u Pa­ri­zu kre­će nji­hov ve­li­ki mje­sec. Kru­na ka­ri­je­re.

Ovi deč­ki ima­ju pra­vo na san

Ne­ću bi­ti po­seb­no pa­me­tan ka­da ka­žem da ova Hr­vat­ska ni­ka­da ni­je bi­la ja­ča. Is­kre­no, ja­ča mi je od va­tre­nih iz ‘98. ko­je obo­ža­vam i ni­ka­da ih ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Ali ovi ti­po­vi iz ne­kog dru­gog vre­me­na, vre­me­na plays­ta­ti­ona i pa­met­nih te­le­fo­na, vre­me­na no­go­me­ta u ko­jem do­mi­ni­ra­ju tr­ka i sna­ga, ima­ju što re­ći, ima­ju pra­vo na san i na­du. I to ni­je sa­mo san, ni­je sa­mo na­da, ova Hr­vat­ska ima pra­vo raz­miš­lja­ti o naj­ve­ćim stva­ri­ma, jer je ma­lo onih ko­ji se u Eu­ro­pi mo­gu mje­ri­ti s igra­či­ma kak­ve mi ima­mo. Oni su po­bjed­ni­ci, osva­ja­či i mo­gu po­ko­ri­ti Eu­ro­pu, to ni­je spor­no. Po­vez­ni­ca je ko­li­ko ho­će­te, od do­ba Ći­re Bla­že­vi­ća i tog Svjet­skog pr­vens­tva iz 1998. go­di­ne, to­li­ko opje­va­nog, to­li­ko če­ka­nog. I sa­da opet Fran­cu­ska. Pa ta Tur­ska ko­ja nas pro­ga­nja po­put noć­ne mo­re, sva­ko ma­lo pri­ča­mo o Eu­rop­skom pr­vens­tvu 2008. i naj­ve­ćoj sport­skoj tra­ge­di­ji. Ili ne­sre­ći, ka­ko že­li­te. I sa­da opet Tur­ska.

Vri­je­me je na­pla­te du­go­va

Da, mo­žda je doš­lo vri­je­me za na­pla­te du­go­va, tje­ra­nje du­ho­va proš­los­ti. Li­je­po je re­kao “Sreć­ko­vić” pri­je ne­ko­li­ko da­na: “Na­dam se da će na­kon ovog Eura dru­ge ge­ne­ra­ci­je že­lje­ti dos­ti­ći ovu”. Sa­da je na nji­ma red, vi­še ne­ma na­trag, kre­će Eu­ro. Ima još tih po­vez­ni­ca, is­kr­ca­li smo se u Nor­man­di­ji odak­le je kre­nu­la bit­ka ko­ja je ri­je­ši­la pi­ta­nje po­bjed­ni­ka u Dru­gom svjet­skom ra­tu... Ta­mo na Par­ku prin­če­va dav­ne 1998. go­di­ne po­bi­je­di­li smo Ni­zo­zem­sku i osvo­ji­li tre­će mjes­to na svi­je­tu. Sa­da sve po­či­nje na Par­ku prin­če­va...

Na Par­ku prin­če­va dav­ne 1998. go­di­ne osvo­ji­li smo tre­će mjes­to na svi­je­tu. Sa­da sve ta­mo po­či­nje

Biv­ši iz­bor­nik Sla­ven Bi­lić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.