Naj­cr­nji da­ni hr­vat­ske de­mo­kra­ci­je; brak iz ra­ču­na pos­tao grup­ni seks

Ana­li­za

Vecernji list - Hrvatska - - Obzor -

Hr­vat­ska (o)tuž­na si­tu­aci­ja bes­po­šted­ne “tuč­nja­ve” za vlast iz­mi­če svim stan­dar­di­ma po­li­tič­ke bor­be. Ne­ma u njoj ni­šta od kla­sič­ne kon­fron­ta­ci­je vlas­ti i opor­be, su­ko­ba ve­ći­ne i ma­nji­ne, obra­ču­na des­ni­ce i lje­vi­ce; glav­na li­ni­ja fron­te pro­la­zi unu­tar jed­ne (vla­da­ju­će) stra­ne, za­hva­ća lič­nos­ti jed­ne po­li­tič­ke bo­je i po to­me ima sve oz­na­ke “bra­to­ubi­lač­ko­ga ra­ta”. Kad bi se ka­mi­ka­ze iz to­ga fil­ma ogra­ni­ča­va­le sa­mo na se­be, pra­vo ime za njih bi­lo bi sa­mo­des­truk­tiv­ci, ili na­rod­ski sa­mo­ubo­ji­ce; ka­ko u tak­vim bor­ba­ma ima pre­vi­še ko­la­te­ral­nih žr­ta­va u na­ro­du, ni­je pre­tje­ra­no go­vo­ri­ti o opas­nim po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji dr­ža­vu i dr­žav­lja­ne po­ku­ša­va­ju po­dre­di­ti svo­jim ka­ri­jer­nim in­te­re­si­ma, ba­rem u ve­ćem di­je­lu. Ako je na­rod pos­tao ta­lac u nji­ho­voj bor­bi, ka­ko je to pr­vi jav­no (pro) ka­zao je­dan per­s­pek­tiv­ni HDZ-ov po­li­ti­čar, on­da su oni ot­mi­ča­ri, a dr­ža­va že­ton u nji­ho­vu ru­le­tu. Nov­ci će se i u toj igri na kra­ju bro­ji­ti; ma­lo je vje­ro­jat­no da glav­ni do­bit­ni­ci po­s­ljed­njih iz­bo­ra ne­će is­pas­ti i glav­ni gu­bit­ni­ci u po­nov­lje­nim iz­bo­ri­ma. Do­đe li do njih, bi­ra­či će do­ći na svo­je. Od vre­me­na kad je Fra­njo Tuđ­man re­zao la­ba­vu i is­tro­še­nu pup­ča­nu vrp­cu s Ju­gos­la­vi­jom, hr­vat­ska de­mo­kra­ci­ja ni­je pro­živ­lja­va­la te­že i su­mor­ni­je da­ne (i tjed­ne). Kao da se po­li­tič­ki ama­te­ri, a ne dvo­je-tro­je naj­moć­ni­jih dr­žav­nih pro­fe­si­ona­la­ca, tru­de do­ka­za­ti da ni­su do­ras­li za od­go­vor­nos­ti ko­je su im de­le­gi­ra­ne. Mo­žda ih je ne­pra­ved­no svr­sta- va­ti u is­ti koš, s ob­zi­rom na to da ne bra­ne is­te vri­jed­nos­ti, ali oni se sa­mi ta­mo gu­ra­ju, zas­tu­pa­ju­ći is­te me­to­de po­li­tič­ke ne­po­pust­lji­vos­ti. Fron­te su po­sve nek­la­sič­no pos­tav­lje­ne: ho­mo­ge­ni po­li­tič­ki blo­ko­vi, ko­ji bi se ne­kad uje­di­nja­va­li oko nje­nog ve­li­čans­tva vlas­ti, dak­le, iz in­te­re­sa, ras­pa­da­ju se u bor­bi za (pre)vlast u dr­ža­vi. Sli­ke hlad­nih li­ca i od­sut­nih po­gle­da go­vo­re vi­še od sto­ti­na ri­je­či o po­greb­noj at­mo­sfe­ri i bal­za­kov­skom “mr­tvač­kom za­da­hu vlas­ti”.

Re­la­tiv­nost mo­ra­la

Od­no­si me­đu part­ne­ri­ma u dr­žav­noj vlas­ti ni­su bi­li idi­lič­ni od sa­mih po­če­ta­ka: u lu­tri­ji sas­tav­lja­nja no­ve vla­de To­mis­lav Ka­ra­mar­ko ni­je do­bio ono što je oče­ki­vao, Bo­ži Pe­tro­vu je pri­pa­lo i vi­še ne­go što je zas­lu­ži­vao, a Ti­ho­mir Ore­ško­vić je upao kao džo­ker iz ru­ka­va, i po­mu­tio ne­čis­te vo­de već na pr­vo­me ko­ra­ku kad je u “slu­ča­ju Lo­zan­čić” do­bro pre­poz­nao što bi se sve mo­glo va­lja­ti iza br­da pre­ko­mjer­nog in­te­re­sa za oba­vje­štaj­ne za­jed­ni­ce. Ni­je se, ipak, oče­ki­va­lo da će se “brak iz in­te­re­sa” br­zo pre­tvo­ri­ti u grup­ni seks, ta­ko­đer bez lju­ba­vi, s viš- kom ne­po­vje­re­nja i s manj­kom uza­jam­nog po­što­va­nja me­đu ko­ali­cij­skim part­ne­ri­ma (ili “su­rad­ni­ci­ma”). Vlast u ko­joj sum­nja pos­ta­je na­čin funk­ci­oni­ra­nja br­zo pos­ta­je naj­ve­ća pre­pre­ka sa­moj se­bi; ta­mo gdje ne­ma hi­je­rar­hi­je, po­li­ti­ka ured­no pro­izvo­di ka­os. Sve je to dio hr­vat­skog “grup­nog sek­sa”, iz ko­jeg će, vje­ro­jat­no te­ško, ili čak ne­mo­gu­će, iz­a­ći bez no­vih iz­bo­ra. Sa sva­kim no­vim po­glav­ljem sa­ga o ras­pa­da­nju jed­ne vlas­ti ide pre­ma svo­me kra­ju, ne ra­ču­na li se da sva­ka po­li­ti­ka, uklju­čiv­ši i one lo­še i naj­lo­ši­je, ima u odr­ža­va­nju na vlas­ti naj­ja­či mo­tiv. Ni­je si­gur­no, pos­li­je sve­ga, da To­mis­lav Ka­ra­mar­ko i Bo­žo Pe­trov, i nji­ma pri­do­da­ni Ti­ho­mir Ore­ško­vić, mo­gu ima­ti išta za­jed­nič­ko­ga iz­van vlas­ti; nji­hov za­jed­nič­ki op­s­ta­nak spa­da u ne­mo­gu­ću mi­si­ju. Ni za­jed­nič­ki od­la­zak ni­je pu­no iz­gled­ni­ji: me­đu­sob­no po­doz­re­nje po­ko­pa­lo je nji­ho­vo uza­jam­no po­vje­re­nje, čak i u ope­ra­ci­ja­ma spa­ša­va­nja (nji­ho­ve) vlas­ti. Kom­bi­na­ci­ja HDZ-Most bi­la je od pr­vo­ga da­na osu­đe­na na te­ško­će u funk­ci­oni­ra­nje, ne i na sa­daš­nji ne­us­pjeh. To­mis­lav Ka­ra­mar­ko ušao je u taj “brak” s pla­nom da se ne dr­ži hi­je­rar­hi­je kao pi­jan plo­ta, s (lo­šom) re­pu­ta­ci­jom po­li­ti­ča­ra ko­ji vje­ru­je u “re­la­tiv­nost” mo­ra­la u po­li­ti­ci i s nes­kri­ve­nim am­bi­ci­ja­ma da sre­di ne­ke ide­olo­ške (i dru­ge) ra­ču­ne iz proš­los­ti i s proš­loš­ću. Ig­no­ri­rao je upo­zo­re­nje ta­li­jan­skog pis­ca i no­vi­na­ra Eu­ge­ni­ja Scal­fa­ra da je “proš­lost skla­di­šte”, a ni­je bio vje­ran os­ni­va­ču HDZ-a (i hr­vat­ske dr­ža­ve) kad je po­mi­cao gra­ni­ce iz­me­đu “mi­to­va ko­mu­niz­ma” i “nas­li­je­đa an­ti­fa­šiz­ma”. Za raz­li­ku od Tuđ­ma­na, ko­ji je znao pu­šta­ti du­ho­ve iz bo­ca, ili sam otva­ra­ti če­po­ve, Ka­ra­mar­ko ne­ma nje­gov auto­ri­tet da ih vra­ća na­trag. Vra­ća­ju­ći u pr­vi plan na­ci­ju, za­ne­ma­ri­vao je da na­ci­ja i di­je­li, a ne sa­mo uje­di­nju­je, da os­lo­ba­đa, ali i pod­či­nja­va, da is­klju­ču­je a ne sa­mo uklju­ču­je; iz­di­žu­ći do­mo­ljub­lje na rang po­li­tič­ko­ga sta­va i pro­gra­ma, ni­je do­bro pre­dvi­dio da ga vlas­ti­te Ahi­lo­ve pe­te mo­gu do­ves­ti u oz­bilj­ne do­mo­ljub­ne su­prot­nos­ti i sta­vi­ti na ne­pre­dvi­đe­na is­ku­še­nja. Na taj je na­čin otvo­rio bo­ko­ve pre­ma po­li­ti­ci mo­ra­li­zi­ra­nja, s ko­jom je po­čeo Bo­žo Pe­trov, i omo­gu­ćio svo­me ko­ali­cij­skom part­ne­ru da ga iz­ve­de na bri­sa­ni pros­tor ne­do­mo­ljub­no­ga po­na­ša­nja i pred po­li­tič­ke su­ce ko­ji­ma je mo­rao do­ka­zi­va­ti da za MOL-ove šku­de ni­je iz­da­vao na­ci­onal­ne in­te­re­se. Kad je jed­nom otvo­re­na Pan­do­ri­na ku­ti­ja, obra­na od sum­nji za ne­na­ci­onal­no po­na­ša­nje pos­ta­ja­la je sve ma­nje uvjer­lji­va ka­ko je on uvje­ra­vao u svo­ju ne­vi­nost. Nje­gov mla­đi “su­rad­nič­ki” part­ner, ko­ji je u me­đu­vre­me­nu pos­tao ko­ali­cij­ski ri­val i po­li­tič­ki pro­tiv­nik, uži­vao je pred­nos­ti na­pa­da­ča ko­je­mu su mre­že lo­vi­le i dok je on spa­vao. Pre­des­ti­ni­ran da bu­de “ja­ki čo­vjek no­ve vlas­ti”, šef HDZ-a gu­bio je bit­ku za bit­kom, i pos­tao u re­kord­no­me vre­me­nu nje­na naj­sla­bi­ja ka­ri­ka. U sen­dvi­ču iz­me­đu dvo­ji­ce po­čet­ni­ka, jed­nog sa skrom­nom lo­kal­nom ka­ri­je­rom, i dru­go­ga bez ikak­vo­ga po­li­tič­kog is­kus­tva, Ka­ra­mar­ko je na po­čet­ku mo­rao suz­dr­ža­ti po­li­tič­ki li­bi­do, da ne “za­ja­ši” ero­ge­ne zo­ne sva­ke vlas­ti, oba­vje­štaj­ne služ­be i po­li­ci­ju, a da kas­ni­je ne­moć­no gle­da ka­ko ma­či­ći igru vo­de dok je “pra­vi ma­čak” gur­nut u ku­to­ve vlas­ti. Ma­lo bi ras­nih po­li­ti­ča­ra pri­hva­ti­lo tak­vu ulo­gu da iza se­be ima ja­ku stran­ku, a oko se­be ne­ko­li­ko na­dri­po­li­ti­ča­ra; oni su gric­ka­li nje­gov po­li­tič­ki auto­ri­tet, čak i po­li­tič­ki for­mat; ma­lo bi po­li­ti­ča­ra uop­će pris­ta­lo na brak ko­ji je on pot­pi­sao, iz­ba­čen iz pos­te­lje, s na­iv­nim pla­nom da će oko nje­ga, po­go­to­vo iz­nad nje­ga, bi­ti sve sa­me vjer­ne slu­ge i ma­li od ku­ži­ne.

Rat­ne sje­ki­re pri­je re­for­mi

Tko se jed­nom pro­ve­ze u “šti­će­noj ko­lo­ni” i osje­ti afro­di­zij­ski na­pi­tak vlas­ti, taj se ne mi­če s is­tu­re­nog po­lo­ža­ja u dr­ža­vi bez ne­ke ja­če po­tre­be. Ni­je Ti­ho­mir Ore­ško­vić izu­ze­tak, ne­go pra­vi­lo da u po­li­ti­ci pos­to­ji vi­še ulaz­nih vra­ta, a sa­mo jed­na iz­laz­na. S njim je nje­gov po­kro­vi­telj, a da­naš­nji pro­tiv­nik, pre­du­hi­trio ta­li­jan­sku me­di­ci­nu ko­ja se hva­li da će usko­ro tran­s­plan­ti­ra­ti ci­je­lu gla­vu: hr­vat­ska je po­li­ti­ka s Ore­ško­vi­ćem već iz­ve­la tak­vu ne­mo­gu­ću ope­ra­ci­ju, i od po­li­ti­ci “stra­no­ga ti­je­la” iz­gra­di­la pot­pu­no no­vu “po­li­tič­ku gla­vu”. Oni ko­ji su tran­s­plan­ta­ci­ju iz­ve­li ima­ju naj­ma­nje pra­va da je ski­da­ju. Dr­ža­vi se iona­ko do­ga­đa da dr­žav­lja­ne os­tav­lja bez dr­žav­ni­ka, kao si­ro­čad ko­ja se mo­ra na­da­ti da će u pr­voj pri­li­ci do­bi­ti no­ve ro­di­te­lje. Ide­mo li usu­sret vre­me­nu kad će pris­ta­še “oca na­ci­je” mo­li­ti: “Vra­ti se, Fra­njo, oni su pos­ta­li lu­di”, ili kad će nje­go­vi pro­tiv­ni­ci po­če­ti do­zi­va­ti: “Do­đi, pred­sjed­ni­če, sve ti je opro­šte­no.” Pr­vi hr­vat­ski pred­sjed­nik vla­dao je na auto­ri­ta­ran na­čin, ali je imao nu­žan au-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.