Tko god re­la­ti­vi­zi­ra fa­ši­zam ili pra­vi sum­nji­va iz­jed­na­ča­va­nja ne že­li do­bro svo­me na­ro­du

Vecernji list - Hrvatska - - Politički magazin Obzor -

Se­dam­de­set­dvo­go­diš­nji pjes­nik, pro­za­ik i sce­na­rist Ab­du­lah Si­dran na Da­ni­ma sa­ti­re u za­gre­bač­kom Ke­rem­pu­hu iz­veo je svoj auten­tič­ni li­te­rar­ni por­tret Ve­čer sa Si­dra­nom ko­ji iz­vo­di go­di­na­ma u sa­ra­jev­skom Ka­mer­nom te­atru. Ko­ja mu je naj­no­vi­ja knji­ga. – Ovih mi je da­na iz­aš­lo dru­go iz­da­nje knji­ge „Ora­nje mo­ra“. To je zbir­ka mog dvo­go­diš­njeg ko­lum­nis­tič­kog ra­da u dnev­nim no­vi­na­ma Avaz. Od 192 tek­s­ta oda­brao sam osam­de­se­tak. Sve što se unu­tra na­la­zi go­vo­ri o naj­vru­ćim na­šim pro­ble­mi­ma. Valj­da je to raz­log da se ta knji­ga, ko­ja ni­je bi­la ni pro­mo­vi­ra­na ni ogla­ša­va­na, ve­oma br­zo pro­da­la. Na ljes­tvi­ci bes­t­se­le­ra bi­la je pr­va. Na­rod je pre­poz­nao da tu Si­dran ne pi­še o se­bi i o svo­jim ja­di­ma, ne­go o za­jed­nič­kim ne­vo­lja­ma.

Ko­ja je va­ša naj­pro­da­va­ni­ja knji­ga?

Sve je re­kor­de obo­ri­la mo­ja ro­man­si­ra­na auto­bi­ogra­fi­ja, ro­man „Ot­kup si­ro­ve ko­že“. On je iz­a­šao u Za­gre­bu, u Be­ogra­du u če­ti­ri iz­da­nja te u Sa­ra­je­vu i u Ba­njoj Lu­ci. Ni jed­nog od tih iz­da­nja vi­še na tr­ži­štu ne­ma. U me­đu­vre­me­nu se po­ja­vi­lo fal­si­fi­ci­ra­no iz­da­nje u Sr­bi­ji. Da­nas je la­ko u ti­sku sve fal­si­fi­ci­ra­ti. Pa i nov­ča­ni­ce dje­ca iz­ba­cu­ju iz kom- pju­te­ra. I ja ku­pu­jem ta iz­da­nja ka­da iz Is­toč­nog Sa­ra­je­va do­đu na ulič­nu tez­gu. To se pro­da­je na div­lje. Naj­pro­da­va­ni­ja, naj­poz­na­ti­ja i naj­či­ta­ni­ja mo­ja knji­ga je „Ot­kup si­ro­ve ko­že“. Ka­jem se da sam dao ta­kav mal­či­ce kom­pli­ci­ran nas­lov, me­ta­fo­ru, jer nje­no zna­če­nje ni­je do­pr­lo do onih ko­ji­ma je na­mi­je­nje­no. Da sa­da ra­dim tu knji­gu na­no­vo, a mo­žda ću ura­di­ti ko­nač­nu ver­zi­ju, pre­po­lo­vio bih je. Pr­vi bi dio imao nas­lov „Si­no­vi Go­log oto­ka“. To je ono što je auto­bi­ograf­sko u ovoj knji­zi o mom ocu ko­ji je stra­dal­nik Go­log oto­ka. Dru­gi dio bih os­ta­vio is­ti, dak­le „Ot­kup si­ro­ve ko­že“, jer go­vo­ri ka­ko si­no­vi pre­uzi­ma­ju kri­že­ve svo­jih oče­va i ka­da oče­vi po­mru. Nji­ho­vu sud­bi­nu dos­lov­ce nas­tav­lja­ju si­no­vi. Ako mu je otac bio čet­nik, eto i nje­ga u čet­ni­ci­ma, s ri­jet­kim pri­mje­ri­ma ka­da se sin okre­ne u pot­pu­no opreč­nu ide­olo­šku op­ci­ju da bi ski­nuo s le­đa očev križ. Ni­je ga mo­gao tr­pje­ti i no­si­ti, pa se­bi na­pra­vi dvos­tru­ku kon­tro­verz­nost. Mis­li da je ski­nuo križ, a za­pra­vo je do­dao još je­dan.

Tko u na­šim pri­li­ka­ma mo­že pro­su­di­ti tko je bio na kri­voj, a tko na pra­voj stra­ni?

Pa za one ko­ji se osje­ća­ju eu­rop­skom tra­di­ci­onal­nom lje­vi­com, ko­ji vo­le Ca­mu­sa ili Sar­trea, ne­ma di­le­me. Da­nas smo is­praz­ni­li po­jam so­ci­jal­de­mo­kra­ci­je. So­ci­jal­de­mo­krat­ska par­ti­ja u BiH ne­ma ni­kak­ve ve­ze sa so­ci­jal­de­mo­kra­ci­jom. To su sve kli­jen­te­lis­tič­ke stran­ke ko­je ra­de is­te pos­lo­ve kao i ove su­prot­ne. Pa­ra­me­tar an­ti­fa- šiz­ma ni­ka­da se ne smi­je is­pus­ti­ti iz ru­ku. Tko god či­ni sum­nji­vu re­la­ti­vi­za­ci­ju ili pra­vi sum­nji­va iz­jed­na­če­nja, ne mo­žeš sma­tra­ti da že­li do­bro svo­joj do­mo­vi­ni i svom na­ro­du.

Zna­či, za vas tvrd­nja da je an­ti­fa­ši­zam flo­sku­la, ko­ju je iz­re­kao hr­vat­ski mi­nis­tar kul­tu­re, ne sto­ji?

On ima pra­vo na svo­je na­zo­re ma kak­vi da su, pa i tak­vi. Ali os­po­ra­va­ti an­ti­fa­ši­zam kao te­melj­nu odred­ni­cu europ­skog in­te­lek­tu­al­nog bi­ća u naj­ma­nju je ru­ku neo­z­bilj­no. Pos­to­je fak­ti. Ne mo­gu ja os­po­ra­va­ti ma­te­ma­tič­ke či­nje­ni­ce. Tu ja vi­dim lap­sus jer po­štu­jem in­te­lek­tu­al­ni i is­tra­ži­vač­ki rad gos­po­di­na Ha­san­be­go­vi­ća.

Jes­te li pro­či­ta­li nje­go­ve knji­ge?

Ni­sam bio u pri­li­ci. Nis­te svjes­ni u ko­joj su mje­ri po­tr­ga­ne ve­ze iz­me­đu na­ših ze­ma­lja. Mi pos­to­ji­mo, mis­lim na pri­pad­ni­ke mo­je ge­ne­ra­ci­je, za­hva­lju­ju­ći lju­ba­vi ko­ja nas je dr­ža­la pe­de­set go­di­na. I ja da­nas imam pri­ja­te­lja s ko­ji­ma se ide­olo­ški ni­ka­ko ne mo­gu sla­ga­ti, ali da bi­smo sa­ču­va­li pri­ja­telj­stvo, pra­vi­mo sla­lo­me da iz­bjeg­ne­mo kri­tič­ne toč­ke.

Mo­že li se u is­to vri­je­me bi­ti i do­bar pjes­nik i do­bar pro­za­ik?

Mis­lim da je to jed­no te is­to. Pos­to­ji upo­tre­ba iz­ra­za pjes­nik u pu­no ši­rem smis­lu ka­da se za gra­di­te­lja mos­to­va ka­že da je pjes­nik. Čak i kad do­đe­mo do no­go­me­ta, ko­men­tar zna bi­ti da to ni­je no­go­met, ne­go čis­ta po­ezi­ja. I to iz­rek­ne šo­fer ko­ji ne­ma poj­ma o knji­žev­nos­ti. Tu pre­su­đu­je i iz­bor te­me ko­ji uvi­jek ni­je u ru­ka­ma auto­ra. Pjes­nik je i Bob­by Fis­c­her. Pjes­ni­ci su i Ga­ri Kas­pa­rov i Mi­halj Talj, ko­jeg sam gle­dao u Bu­goj­nu na ve­li­kom tur­ni­ru ka­da sam pu­no pi­sao o ša­hu. Ne­moj­te po­jam pjes­niš­tva svo­di­ti na ele­men­tar­nu či­nje­ni­cu da net­ko pi­še ne­ke re­do­ve u sti­ho­vi­ma. To naj­češ­će i ni­su pjes­ni­ci, ne­go pi­ska­ra­la.

Čak je i jed­na an­to­lo­gi­ja u Hr- vat­skoj na­zva­na po va­šoj pje­smi „Za­što to­ne Ve­ne­ci­ja“?

To je Er­vin Ja­hić uči­nio. Knji­ga je kon­ci­pi­ra­na kao an­to­lo­gi­ja boš­njač­kog, a ne bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog pjes­niš­tva. Ta je an­to­lo­gi­ja važ­na, ali ne da­je nam raz­log da se ra­du­je­mo. Na­ma u Bos­ni ni­je ra­dost či­nje­ni­ca da se po­ti­sku­je po­jam bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke mul­ti­kom­po­nent­ne knji­žev­nos­ti. Unu­tar bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke knji­žev­nos­ti nor­mal­no je da pos­to­ji i sr­p­ska knji­žev­nos­ti ko­ja je dio svo­je ma­tič­ne sr­p­ske knji­žev­nos­ti, kao i hr­vat­ska. Mar­gi­na­li­zi­ra­njem to­ga što je za­jed­nič­ka knji­žev­nost jed­nog dr­žav­nog pros­to­ra ko­ji ima hi­lja­du­go­diš­nju tra­di­ci­ju, do­la­zi­mo u tra­gič­nu si­tu­aci­ju da nit­ko ne tre­ba važ­nog pis­ca ka­kav je Isak Sa­mo­kov­li­ja. On je Ži­dov ko­ji je pi­sao na naj­ljep­šem bo­san­skom je­zi­ku, a to je je­zik Po­dri­nja i Go­ra­žda. On ne tre­ba Sr­bi­ma jer ni­je pi­sao na sr­p­skom, ne tre­ba Hr­va­ti­ma jer ni­je pi­sao na hr­vat­skom. Ne tre­ba Boš­nja­ci­ma jer pos­to­je i oni ko­ji boš­njaš­tvo iz­jed­na­ča­va­ju s mus­li­mans­tvom, a to je ap­so­lut­no po­greš­no. Tko tre­ba Sa­mo­kov­li­ju? Ne tre­ba­ju ga ni Ži­do­vi jer ži­ve i na pet je­zi­ka jer se na jed­nom je­zi­ku mo­le Bo­gu, na dru­gom raz­go­va­ra­ju u ku­ći, na tre­ćem raz­go­va­ra­ju u zem­lji u ko­joj ži­ve, na če­t­vr­tom raz­go­va­ra­ju na ji­di­šu… Boš­nja­ci ima­ju po­vi­jes­ni hen­di­kep iz­vjes­no­ga za­kaš­nje­nja u vre­me­nu ko­je ni­je ni ma­le­no ni bez­az­le­no. Ta vr­sta us­pa­va­nos­ti i de­zo­ri­jen­ta­ci­je u ko­joj su ži­vje­li ne­ko­li­ko sto­lje­ća, ta vr­sta obez­glav­lje­nos­ti u ko­joj su ži­vje­li od po­lo­vi­ce 19. sto­lje­ća da­nas ih či­ni de­zo­ri­jen­ti­ra­ni­ma, nes­na­la­ž­lji­vi­ma pa je ra­zum­lji­vo da se ra­de pos­lo­vi ka­kav je ra­dio Er­vin Ja­hić.

Vi is­ti­če­te Ma­ka Diz­da­ra kao sim­bo­la boš­njač­ke svi­jes­ti, a ri­ječ je o pis­cu ko­jeg sma­tra­mo i hr­vat­skim pis­cem?

Za kons­ti­tu­ci­ju boš­njač­ke na­ci­onal­ne svi­jes­ti ni­su, a la­žu da je­su, zas­luž­ne ni­kak­ve po­li­tič­ke op­ci­je, ni sna­ge ni par­ti­je, ne­go je za tu kons­ti­tu­ci­ju vi­še uči­nio Mak Diz­dar 1966. go­di­ne zbir­kom „Ka­me­ni spa­vač“ko­ja je ne­vje­ro­jat­no snaž­ne re­flek­to­re po­et­sko­ga je­zi­ka us­mje­ri­la k na­šoj su­šti­ni, a ona jest u sred­njo­vje­kov­noj Bos­ni i he­re­zi. Boš­njač­ki is­toč­ni gri­jeh je he­re­za. U tzv. so­ci­ja­lis­tič­kom pe­ri­odu bio je le­gi­ti­man i sma­tram da tre­ba i da­lje po­što­va­ti prin­cip

Imam go­le­mo po­vje­re­nje u ljud­sku in­te­li­gen­ci­ju. Sma­tram da, kad bi stva­ri bi­le u ru­ka­ma in­te­li­gent­nih, ne bi pos­to­jao pro­blem ko­ji se ne bi mo­gao ri­je­ši­ti raz­go­vo­rom Vi mo­ra­te po­kre­nu­ti ini­ci­ja­ti­vu da se Lju­bo Će­sić Rojs kan­di­di­ra za HAZU. On je aka­de­mik ja­či od svih aka­de­mi­ka jer je s onom ‘tko je ja­mio, ja­mio’ po­go­dio u sr­ce stva­ri

dvoj­ne pri­pad­nos­ti, dak­le pra­vo mo­ga pri­ja­te­lja Sr­bi­na da bu­de dio bo­san­ske, ali i sr­p­ske knji­žev­nos­ti. Po­što­van je i u Hr­vat­skoj aka­de­mik i moj pri­ja­telj Ve­sel­ko Ko­ro­man, je­dan od naj­ve­ćih ži­vu­ćih hr­vat­skih pjes­ni­ka. Bi­lo bi smi­ješ­no da nje­ga net­ko spu­ta­va za­to što ži­vi u Ra­de­ši­ći­ma kod Lju­bu­škog i što je Hr­vat ka­to­lik, što je odu­vi­jek bio i zbog če­ga je i ši­ka­ni­ran. Da mu net­ko os­po­ra­va da se osje­ća kao dio svo­je et­nič­ke knji­žev­nos­ti. To se po­štu­je i kod

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.