Ba­la­da o pos­to­la­ru

Vecernji list - Hrvatska - - Politički magazin Obzor -

Tre­ba sa­mo pot­pla­te za­me­nit i bit će ko no­ve”, na­smi­jao se pos­to­lar Tu­na uvo­de­ći me u svo­ju ra­di­oni­cu, smje­šte­nu u ga­ra­ži jed­no­kat­ni­ce, gdje je bi­lo na sto­ti­ne pa­ri či­za­ma, pa­pu­ča, te­ni­si­ca, ci­pe­la s ni­skim i vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma. Spre­mi­šte je mi­ri­sa­lo na lje­pi­lo, oba­vi­ja­ju­ći raz­no­vr­s­no vrt­no cvi­je­će i ki­čas­te pa­tulj­ke, a ku­ća dje­lo­va­la baj­ko­vi­to, u uli­ci ko­ju su pre­pla­vi­la mo­der­na, do­gra­đe­na zda­nja. “Ne da­mo se mo­ja ba­ba i ja, dok na­vra­ća­ju mu­šte­ri­je. E, da znaš sa­mo kak­vu ukus­nu pi­le­ću su­pu ku­va, os­ta­ni pa pro­baj”, nas­tav­ljao je maj­stor za­na­ta na­mje­šta­ju­ći na­oča­le s de­be­lim ok­vi­ri­ma, krup­ni­je ne­go nje­go­vo sit­no sla­von­sko ti­je­lo, odav­no pre­se­lje­no u Zagreb u po­tra­zi za kru­hom s bez­broj pot­pla­ta, na­oru­ža­no tek drev­nim pos­to­lar­skim ma­ši­na­ma i sno­vi­ma o bo­ljoj bu­duć­nos­ti. Do­la­zio sam jed­nom tjed­no, sa smo­tulj­kom obu­će za po­pra­vak, sa­mo da po­put ovis­ni­ka udah­nem te ne­vje­ro­jat­ne mi­ri­se lje­pi­la, ko­že, đo­no­va, sta­rih dr­ve­nih ka­lu­pa dav­no iz­ra­đe­nih ci­pe­la. Tu­na je za svo­je poz­na­te mu­šte­ri­je lju­bo­mor­no ču­vao ka­lu­pe ured­no pos­la­ga­ne na jed­noj ste­la­ži. “Što vas uop­će dr­ži u ve­le­gra­du ka­da je nos­tal­gi­ja za rav­ni­com ja­ča od sve­ga?”, in­te­re­si­rah se pro­ma­tra­ju­ći pros­tra­no dvo­ri­šte, jed­no od onih kak­va se obič­no kri­ju u za­le­đi­ma že­ljez­nič­kih sta­ni­ca, dok vlak us­po­ra­va tre­nu­tak pri­je krat­kog za­us­tav­lja­nja po ma­lim ko­lo­dvo­ri­ma tek to­li­ko da po­ku­pi ne­kog na­mjer­nog put­ni­ka. “Le­po da smo i ov­de sa­ču­va­li Sla­vo­ni­ju, s ve­rom da su mno­ge ci­pe­le kro­či­le is­tim le­ni­ja­ma”, po­jaš­nja­vao je sta­rac, odav­no umi­rov­ljen si­lom za­ko­na, od­mje­ra­va­ju­ći gu­me­nu hr­pu iz ko­je će uz po­moć ka­lu­pa odre­za­ti di­je­lo­ve nuž­ne za ga­ca­nje blat­nim treš­nje­vač­kim uli­ca­ma, ba­rem u onim ri­jet­kim ne­asfal­ti­ra­nim di­je­lo­vi­ma na­ras­lih na­se­lja. Vre­me­na su dru­ga­či­ja, mi­rio se maj­stor Tu­na, na­ru­ču­ju­ći če­ti­ri me­tra bu­ko­vih cje­pa­ni­ca usu­sret zi­mi, si­gu­ran da će s pres­tan­kom do­vo­za dr­ve­ta nes­ta­ti sta­ro­ga svi­je­ta, je­di­nog ko­ji poz­na­je. “Do­đi su­tra i poz­dra­vi apu, u ovim la­ki­ra­nim ci­pe­la­ma još će sto sva­tov­skih val­ce­ra đu­ska­ti”, od­jav­lji­vao se pos­to­lar na­kon lju­baz­nog od­bi­ja­nja ruč­ka, jer do­ima­lo se ka­ko bih kva­rio sve­ti­nju umi­rov­lje­nič­ko­ga obje­do­va­nja. Za­mag­lje­ni pro­zo­ri iza re­sas­tih fi­ran­gi os­ta­ja­li su di­je­lom pri­vat­ne sfe­re jav­no­ga za­na­tli­je, poz­na­to­ga sa­mo sta­nov­ni­ci­ma okol­nih ku­ća i no­vo­do­se­lje­nih sta­na­ra na­čič­ka­nih zgra­da. Od­la­zio sam omam­ljen lje­pi­lom, na­vu­čen na pos­to­lar­sko car­stvo, ko­je­mu je us­pješ­no pa­ri­ra­la je­di­no ža­ga na ko­ta­či­ma – po­kret­na pi­la ko­ja je su­sje­di­ma što su se zi­mi gri­ja­li na dr­va ured­no pred sva­ku zi­mu pi­li­la du­ge cje­pa­ni­ce. Sje­ve­rac je po­ja­ča­vao svoj ples za­pa­dom me­tro­po­le i ubr­zo sam uro­nio u si­gur­nu oazu sta­na is­pu­nje­no­ga plo­do­vi­ma cen­tral­ne to­pla­ne. U na­ša če­ti­ri zi­da stam­be­no­ga pros­to­ra ni­šta ni­je na­li­ko­va­lo Tu­ni­noj ku­ći, ni­je­dan pred­met, una­toč Sla­vo­ni­ji na us­na­ma i u du­ši. Otac na čes­tim služ­be­nim pu­to­va­nji­ma go­di­na­ma je no­sio svo­ju is­tro­še­nu obu­ću Tu­ni, ne­na­vik­nut na od­la­ske u pro­da­va­oni­ce ci­pe­la, jer je i nje­mu ne­dos­ta­ja­la ča­ši­ca raz­go­vo­ra s kom­ši­jom iz su­sjed­no­ga se­la, bir­ti­ja­ška za­dir­ki­va­nja i vječ­na nad­mu­dri­va­nja či­je je mjes­to bo­lje is­ko­ris­ti­lo op­ćin­ski no­vac, ula­žu­ći u ra­s­vjet­nu i dru­gu in­fras­truk­tu­ru šo­ro­va. Nas­li­je­dio sam, pre­ma ne­pi­sa­nom pra­vi­lu, oca u oprav­da­nom od­sus­tvu, sa­mo na­iz­gled rav­no­pra­van u me­đu­ge­ne­ra­cij­skim di­va­ni­ma, za ko­je je ipak bi­la po­treb­na i ži­vot­na mu­drost. Pu­še­ći jef­ti­ne ci­ga­re­te, slje­de­ćim za­gre­bač­kim zo­ra­ma po­nov­no sam ko­ra­čao pre­ko ces­te, uz no­go­met­no igra­li­šte, za­la­ze­ći u Tu­ni­nu uli­cu, pre­ska­ču­ći za­rob­lje­no vri­je­me i pros­tor s dru­ge stra­ne že­ljez­ne mre­žas­te ka­pi­je. “Moj ba­jo, do­bro si do­šo, ma­lo­čas bi­la in­s­pek­ci­ja, na­re­di­la da is­praz­nim sve do zad­njeg pa­ra”, oro­še­nih oči­ju i sleg­nu­tih ra­me­na pri­op­ćio je vlas­nik ra­di­oni­ce, si­gu­ran da je pri­ja­vu pos­lao net­ko od lju­bo­mor­nih su­sje­da, do­bro obu­ve­nih i pot­ko­že­nih pre­ma po­s­ljed­njim kri­ko­vi­ma ta­li­jan­ske i os­ta­lih europ­skih mo­da. “Ka­ko za­pe­ča­ti­la, što to zna­či, da ne­će­te vi­še po­prav­lja­ti obu­ću?”, zbu­nje­no sam pri­upi­tao ne mo­gav­ši poj­mi­ti bol čo­vje­ka ko­ji je ju­čer imao sve, a da­nas za­po­vi­jed o – na­pu­šta­nju sve­ga. “Kaz­na je go­le­ma ako ne pos­lu­šam, glo­bit će me, ne­ću ima­ti ni za le­bac”, uz­vra­tio je psu­ju­ći druš­tve­ni po­re­dak i be­lo­svet­ske ne­prav­de. Kre­nuo sam za njim u ga­ra­žu, že­ljan udah­nu­ti nje­zin je­dins­tve­ni vonj. Briž­nim po­kre­tom ru­ku spa­ki­rao je ko­šar­ka­ške pa­ti­ke broj 47, pro­mi­je­nje­nih pot­pla­ta, u bi­je­li pa­pir, kao da mo­ta naj­ljep­šu, tek iz­nik­lu ru­žu iz vlas­ti­to­ga vr­ta. “Ne­ću ti ni­šta na­pla­tit, iona­ko je sve go­to­vo”, je­dva je pro­ci­je­dio ne­ma­ju­ći sna­ge ka­rak­te­ris­tič­no se na­ša­li­ti, da mu su­pru­ga ne ču­je, o sna­ša­ma ko­je je za­veo po­prav­lje­nim ci­pe­la­ma, na­pla­ću­ju­ći u na­tu­ri Bo­gom da­ni ta­lent. Pred bu­kom ad­mi­nis­tra­ci­je nje­go­ve su pri­po­vi­jes­ti šu­tje­le, po­ko­ra­va­ju­ći se, svjes­tan da se s ro­ga­ti­ma ne vri­je­di bos­ti, jer đo­no­vi moć­ni­ka uvi­jek igra­ju pr­lja­vo i ni­šta im čis­to ne mo­že sta­ti na uta­ba­ne sta­ze, oprav­da­va­ne pro­pi­si­ma. “Daj­te uz­mi­te hi­lja­dar­ku, tre­bat će vam”, nu­dio sam maj­či­nu nov­ča­ni­cu pre­dvi­đe­nu obi­telj­skim pro­ra­ču­nom zna­ju­ći da je po­treb­ni­ja ne­go ika­da. Stid­lji­vo je Tu­na uzeo po­nu­đe­ni no­vac do­zi­va­ju­ći su­pru­gu da pris­ta­vi vo­du za tur­sku ka­vu, gor­ku, naj­gor­ču ko­ja se mo­že sku­ha­ti. “Do­bar si ti mo­mak, a Tu­na sa­da mo­že prd­nu­ti u fe­njer, ako još ima pe­tro­le­ja u nje­mu”, tra­žio je po­s­ljed­nje tra­go­ve hu­mo­ra u ra­zo­ča­ra­nom bi­ću sum­nja­ju­ći u oprav­da­nost svih ra­ni­jih od­lu­ka. Is­pi­li smo na­du­šak ko­fe­in­sku te­ku­ći­nu slu­te­ći ne­mi­nov­nost ras­tan­ka s us­ta­lje­nim pra­vi­li­ma pro­to­ko­la. Po­svi­jes­tio sam da pos­to­lar­sko dvo­ri­šte vi­še ne­će mi­ri­sa­ti lje­pi­lom, jer ga­ra­ža mo­ra bi­ti is­praž­nje­na, os­ta­ti ono što ni­ka­da ni­je bi­la – pra­zan pros­tor za auto­mo­bil ko­ji u nju ni­ka­da ne­će bi­ti par­ki­ran. Mah­nuo sam, no­se­ći vre­ći­cu s Tu­ni­nim po­prav­ci­ma, vje­ru­ju­ći ka­ko će iz­dr­ža­ti do bu­du­ćeg, ma­kar i pos­kri­već­ki na­prav­lje­no­ga za­hva­ta. -“Ku­ća se pro­da­je”, sta­jao je nat­pis ka­da sam, praz­nih ru­ku, na­išao tje­dan da­na kas­ni­je. Dvo­ri­šte sla­von­skog pos­to­la­ra is­pu­nja­va­la je pus­toš. Otvo­rio sam hr­đa­va vra­taš­ca, do­zi­va­ju­ći poz­na­to li­ce. Šut­nja. Za­klju­ča­na ga­ra­ža. Po­ku­cao sam. Nit­ko ni­je od­go­va­rao. I šlji­va me na­kos­tri­je­še­no pro­ma­tra­la. “Uza­lud tra­žiš, mla­di­ću, otiš­li su za­uvi­jek Tu­na i že­na mu”, za­čuo sam ne­poz­na­ti glas s le­đa. Vi­so­ki, br­ka­ti čo­vjek, s fas­cik­lom na krom­bi ka­pu­tu, zu­rio je po­put do­ma­ći­na, iako se ni­sam osje­ćao pot­pu­nim stran­cem na onoj adre­si. “Oti­šao, ka­ko oti­šao, mo­ra bi­ti tu neg­dje, pa još je pri­je ne­ko­li­ko da­na po­prav­ljao ci­pe­le”, ugri­zoh se za je­zik pred nez­nan­cem. “Što će uop­će ra­di­ti pos­to­lar u ovom kvar­tu? Nik­nut će pre­ma gra­đe­vin­skom pla­nu zgra­da s pos­lov­nim pros­to­rom i ugos­ti­telj­skim objek­tom, a ci­pe­le su po­jef­ti­ni­le, mo­gu se ku­pi­ti na sva­kom ko­ra­ku”, do­ba­cio je br­ko, oči­to pos­lan sa za­dat­kom da od­vra­ti sta­re mu­šte­ri­je. “Vi se ja­mač­no ša­li­te, ka­ko ću ocu objas­ni­ti da mu Tu­na vi­še ne mo­že za­mi­je­ni­ti pot­pla­te ili za­kr­pa­ti ru­pe na obu­ći?”, na­iv­no iz­re­koh, iako se ni­sam mo­rao prav­da­ti bez­o­sje­ćaj­nom ti­pu. “Imaš toč­no mi­nu­tu da na­pus­tiš ovaj objekt, pre­dvi­đen je za ru­še­nje, ne­će se on ni pro­da­va­ti ni­ti će it­ko u nje­mu po­prav­lja­ti obu­ću na cr­no”, raz­ma­hao se čo­va. Že­le­ći pot­kri­je­pi­ti nje­go­ve ri­je­či, Tu­ni­noj ku­ći pri­bli­ža­vao se gi­gant­ski žu­ti ba­ger, s is­tu­re­nom zlo­na­mjer­nom gra­bi­li­com. Sto­je­ći na raz­me­đi epo­ha, le­gao sam na­sred os­tav­lje­nog dvo­ri­šta, i one ob­nov­lje­ne pa­ti­ke za­sja­le su na lis­to­pad­skom sun­cu, usam­lje­ne i sve­te. “Ne­ka zna­ju da imo­vi­na po­s­ljed­njeg pos­to­la­ra ni­je otiš­la bez pre­da­je”, po­mis­lio sam tre­nu­tak pri­je ne­go što je vo­zač ba­ge­ra, pla­ćen da vo­zi, a ne da raz­miš­lja, osk­vr­nuo Tu­ni­nu ka­pi­ju, spre­man uni­šti­ti sve što sme­ta gu­ma­ma na pu­tu. Sve što je pos­to­ja­lo. Ti­ši­na.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.