Pos­li­je mo­žda­nog uda­ra sve sam pro­mi­je­ni­la osim su­pru­ga

Pos­li­je oče­ve smr­ti i bo­les­ti u 39. go­di­ni, glaz­be­ni­ca i ra­dij­ska vo­di­te­lji­ca Iva­na Plec­hin­ger na­pi­sa­la je knji­gu “Ono što os­ta­je, uvi­jek lju­bav je”

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - Piše: MA­JA CAR

Je­dan dio či­ta­telj­stva Iva­nu Plec­hin­ger pam­ti po glaz­bi pa i da­nas za­pje­va njen hit “Mala pti­ca ne­be­ska”, dru­gi je vo­le slu­ša­ti u ete­ru Na­rod­nog ra­di­ja, a tek se stva­ra mala voj­ska onih ko­ji će je vo­lje­ti kao knji­žev­ni­cu. Na­ime, upra­vo je pred­sta­vi­la svoj pr­vi­je­nac, svo­je­vr­s­nu knji­gu sa­mo­po­mo­ći “Ono što os­ta­je, uvi­jek lju­bav je” i ka­za­la nam ko­je su je te­ške ži­vot­ne si­tu­aci­je po­nu­ka­le da otvo­ri du­šu i pros­tre je na pa­pir i pr­vi put u ži­vo­tu uhva­ti se pe­ra.

Te­ško shvat­ljiv šok

– Lju­di na pr­vu mis­le da sam na­pi­sa­la auto­bi­ogra­fi­ju, ali to je u bi­ti knji­ga ra­dos­nog ži­vo­ta. Me­ne u njoj ima upra­vo ono­li­ko ko­li­ko me tre­ba bi­ti da či­ta­te­lji shva­te da sam i ja oso­ba od kr­vi i me­sa i da sam u ži­vo­tu do­ži­vje­la što­šta te da, ako s tak­vom po­za­di­nom ži­vim ra­dos­no, on­da to mo­gu svi. Ni­ka­da ni­sam ima­la na­mje­ru pi­sa­ti. Do sa­da sam tek na­pi­sa­la po­ko­ji tekst za pje­sme ko­je smo sni­ma­li moj su­prug glaz­be­nik Bru­no Ko­va­če­vić i ja, po­put re­ci­mo pje­sme “Kao rijeka”, ili bih pak Bru­ni, na­gla­ša­vam ovo ‘po zas­lu­zi’, na­pi­sa­la tu i ta­mo ko­je lju­bav­no pi­smo. Ali ka­da je la­ni u ve­lja­či iz­ne­na­da pre­mi­nuo moj otac Bran­ko, doš­la je ta po­tre­ba za pi­sa­njem – ka­že Iva­na pa nas­tav­lja: – Kad sam po­če­la, to je bi­la čis­ta te­ra­pi­ja, a čak i ta­da ni­sam ima­la na­mje­ru išta s tim na­pra­vi­ti. No kad su to pro­či­ta­li moj su­prug i pri­ja­te­lji­ce, na­go­vo­ri­li su me da na­pi­šem knji­gu ko­ja će po­mo­ći i dru­gi­ma, a ne sa­mo me­ni. Ni­je bi­lo kod nje, ve­li, knji­žev­nog pra­vi­la ti­pa da piše sa­mo no­ću, već je, ka­že, tre­ći­na knji­ge nas­ta­la na nje­nu mobitelu u ko­ji je bi­lje­ži­la svo­je mis­li kad bi je za to na­dah­nu­le mu­ze. Da­nas je sret­na, ka­že, što je iz sil­ne tu­ge na kra­ju iz­aš­lo to­li­ko ra­dos­ti. Ka­da spo­mi­nje tu­gu, mis­li na još je­dan te­žak osob­ni do­ga­đaj ko­ji knji­zi pret­ho­di, a to je mo­žda­ni udar ko­ji je ima­la 2012. go­di­ne sa sa­mo 39 go­di­na. – To je bio pre­okret u mo­jem ži­vo­tu. U tom tre­nut­ku mis­li­la sam da je sve u re­du i da sam pot­pu­no zdra­va i do­go­di ti se ne­vje­ro­jat­na slu­čaj­nost da u 39. go­di­ni imaš mo­žda­ni udar, a mo­ja maj­ka je pre­mi­nu­la ta­ko­đer u 39. go­di­ni. Vje­ru­jem da je svat­ko tko je čuo ta­ko te­ške di­jag­no­ze i pro­šao slič­no kao i ja i re­agi­rao slič­no me­ni. Na­ime, u po­čet­ku vam di­jag­no­za zvu­či to­li­ko šo­kant­no da ne mo­že­te tu in­for­ma­ci­ju ve­za­ti uz se­be. Du­go mi je tre­ba­lo da pro­ba­vim to da sam ima­la mo­žda­ni udar. Zvu­ča­lo mi je to po­put ho­ro­ra Step­he­na Kin­ga. Svi li­ječ­ni­ci ko­ji su do­la­zi­li u so­bu, ka­ko bi me pre­poz­na­va­li, na li­cu bi im se vi­dje­lo: ‘Pa zar vi, ka­ko je to mo­gu­će, pa vi ži­vi­te zdra­vo’. Oni kao da su bi­li ogle­da­lo u ko­jem sam vi­dje­la da je si­tu­aci­ja vr­lo dra­ma­tič­na i da sam ima­la lu­đač­ku sre­ću da je to proš­lo ta­ko da svoj ži­vot da­nas ži­vim naj­nor­mal­ni­je. Ima­la sam sre­ću da taj ugru­šak ni­je ni­šta traj­no ošte­tio ili, re­ci­mo, uda­rio na cen­tar za go­vor. Tad ne bih mo­gla pje­va­ti ni ra­di­ti na ra­di­ju. Moj ugru­šak do­pu­to­vao je do cen­tra za vid, ali ne­mam ni­kak­vih po­s­lje­di­ca osim ma­le mr­lje u vid­nom po­lju. Nor-

mal­no vo­zim, ku­ham, ra­dim i ne pos­to­ji ni­šta što ne mo­gu. Ipak, kad obi­telj­ski ide­mo kam­pe­rom na od­mor, ne pa­da mi na pa­met vo­zi­ti. Uglav­nom, bo­lest mi je bi­la po­ru­ka, a bitno je zna­ti či­ta­ti pi­smo ko­jim se ne­ka po­ru­ka u va­šem ži­vo­tu piše. Mis­lim da mi se ovo do­go­di­lo da ne­ko­me mo­gu sa­da po­ru­či­ti da ne mo­ra ići mo­jim pu­tem jer pos­to­ji mir­ni­ji put. Na­ime, go­vo­rim to jer je­di­na stvar ko­joj su se li­ječ­ni­ci mo­gli do­mis­li­ti kao raz­lo­gu uda­ra je stres – ka­za­la je. Pos­li­je te epi­zo­de, ka­že, u svo­jem ži­vo­tu pro­mi­je­ni­la je sve osim su­pru­ga i pri­ja­te­lja.

Sa­njam ži­vot na se­lu

– Za­dr­ža­la sam zdra­vu pre­hra­nu ko­ju sam prak­ti­ci­ra­la i ra­ni­je, ali sva­ko se­ki­ra­nje sma­nje­no je na mi­ni­mum. Tru­dim se sva­ki dan po­če­ti i za­vr­ši­ti sa za­hval­noš­ću i me­di­ti­ra­ti kad god to mo­gu. Svi mi se­be stav­lja­mo na zad­nje mjes­to. I po­sao i dje­ca i čis­ta ku­ća, sve je pri­je nas, a u bi­ti ni­če­ga to­ga ne­ma bez vas. Vaš ži­vot ne pos­to­ji bez vas i kad sam shva­ti­la da ću sa­mu se­be mak­nu­ti iz ži­vo­ta ako nas­ta­vim ži­vje­ti u stre­su i da sam do­bi­la ukor pred is­klju­če­nje, shva­ti­la sam da mi moj ži­vot po­ru­ču­je da mi ne­ma dru­ge ne­go mi­je­nja­ti ne­ke stva­ri. I da je dos­ta to­ga da pres­tra­še­na idem kroz vlas­ti­ti ži­vot bez ikak­va raz­lo­ga. Ne­ma ni­če­ga osim ter­mi­nal­nih bo­les­ti če­ga se lju­di tre­ba­ju bo­ja­ti. Ka­da mak­ne­te strah, do­ga­đa­ju se ge­ni­jal­ne stva­ri. U pla­nu mi je o to­me odr­ža­va­ti i ra­di­oni­ce i pri­ča­ti po ci­je­loj Hr­vat­skoj – ka­že Iva­na ko­ja, ka­ko go­di­ne pro­la­ze, sve vi­še raz­miš­lja i o ži­vo­tu na se­lu pa o to­me ka­že: – U na­šoj ku­ći i sa­da ima­mo vrt u ko­jem imam bli­tvu, treš­nju i ja­go­de, ali baš sam rek­la su­pru­gu da sam ne­ka­ko sve bli­ža zem­lji i mi­ru i to­me da moj ži­vot ima svr­hu i da ra­dim sa­mo stva­ri ko­je me ra­du­ju i ko­ji­ma ja ra­du­jem dru­ge lju­de. Što se pak dalj­njeg pi­sa­nja ti­če, ono je do­bro­doš­lo, ali ne znam ho­će li se do­go­di­ti. Ako je ovo mo­ja zad­nja knji­ga u ži­vo­tu, ja­ko sam po­nos­na na nju, a ako je tek pr­va, on­da je­dva če­kam da vi­dim što će se da­lje do­ga­đa­ti.

Ne­mam po­s­lje­di­ca, ali do­bi­la sam ukor pred is­klju­če­nje i od­lu­či­la uk­lo­ni­ti strah iz ži­vo­ta

SUDBINA Iva­na, ka­že, ni­ka­da ni­je pla­ni­ra­la pi­sa­ti, a pri­je ove knji­ge na­pi­sa­la je sa­mo ne­ko­li­ko tek­s­to­va i lju­bav­nih pi­sa­ma su­pru­gu

Naj­ve­ća po­dr­ška u sve­mu što ra­di su joj su­prug Bru­no Ko­va­če­vić i si­no­vi Jan i Vi­go

‘Mo­ja knji­ga ni­je auto­bi­ogra­fi­ja, ona je knji­ga ra­dos­nog živ­lje­nja nas­ta­la iz tu­ge, ve­li au­to­ri­ca

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.