Iza ovog cir­ku­sa je že­lja da se ni­šta ne mi­je­nja

Vo­de i šu­me tre­ba­ju os­ta­ti u vlas­niš­tvu dr­ža­ve, že­ljez­nič­ki sek­tor, ono što je do­is­ta od stra­te­škog dr­žav­nog in­te­re­sa, a sve os­ta­lo tre­ba pri­va­ti­zi­ra­ti, ali jas­no i tran­s­pa­rent­no. Oči­to se po­li­ti­ča­ri ko­ji ci­je­li ži­vot ra­de u dr­žav­nom sek­to­ru bo­je da bi i

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Zvo­ni­mir Des­pot

Ni­je li cilj ci­je­log cir­ku­sa us­mje­ra­va­nje re­for­mi na ko­lo­si­jek ko­ji od­go­va­ra dvje­ma ve­li­kim po­li­tič­kim op­ci­ja­ma i nji­ho­vim sa­te­li­ti­ma?

Svi­ma su pu­na us­ta re­for­mi. I svi zna­mo da su nam hit­no nuž­ne re­for­me na svim ra­zi­na­ma. Ali ni­je li sa­daš­nji po­li­tič­ki cir­kus re­zul­tat bje­ža­nja od tih is­tih re­for­mi? Ni­je li cilj ci­je­log cir­ku­sa us­mje­ra­va­nje re­for­mi na ko­lo­si­jek ko­ji od­go­va­ra dvje­ma ve­li­kim po­li­tič­kim op­ci­ja­ma i nji­ho­vim sa­te­li­ti­ma? Ni­je li po­za­di­na ci­je­log ovog cir­ku­sa da se iz te­me­lja ni­šta ne mi­je­nja, ne­go da se sa­mo ušmin­ka­va­ju pro­ce­si ko­ji bi da­li pri­vid re­for­mi, a da se za­pra­vo ni­šta po­seb­no ne pro­mi­je­ni? S pra­vom se mno­gi ovo sve češ­će i vi­še pi­ta­ju. Bez ob­zi­ra na lu­ta­nja mos­to­va­ca, bez ob­zi­ra na to što su i nji­ho­vi pri­jed­lo­zi re­for­mi za­pra­vo čes­to iš­li na odre­đe­nu re­dis­tri­bu­ci­ju jav­nog nov­ca, da i dru­gi do­bi­ju, a ne sa­mo SDP i HDZ, ipak su nji­ho­vi pri­jed­lo­zi du­bo­ko uda­ri­li na in­te­re­se po­gla­vi­to ovih dvi­ju naj­ve­ćih stra­na­ka. Kad smo po­s­ljed­nji put ču­li ne­što o gos­po­dar­skom pro­gra­mu HDZ-a? Nit­ko ga vi­še i ne spo­mi­nje. Ali za­to stal­no slu­ša­mo o po­li­ci­ji i taj­nim služ­ba­ma. Je­smo li ču­li ika­kav pa­me­tan pro­gram na te­me­lju ko­je­ga bi SDP tra­žio na­trag vlast? Ne, pro­gram je do­ći na vlast! Da­lje će­mo la­ko. Ili pro­gram HDZ-a – os­ta­ti na vlas­ti, da­lje će­mo la­ko! No da su re­for­me mno­gi­ma pro­ble­ma­tič­ne, bi­lo je jas­no kad je u jav­nos­ti ma­lo ja­če na­met­nu­ta te­ma pre­us­tro­ja Hr­vat­ske, po­naj­pri­je uki­da­nja žu­pa­ni­ja. Od­mah se na svim stra­na­ma stvo­rio ogro­man ot­por sa­moj ide­ji, ot­por ko­ji su po­ka­za­li i li­je­vi i des­ni, ot­por ko­je­mu je obol da­la i pred­sjed­ni­ca te ti­me po­ka­za­la da ni ona ni­je ili ne ra­zu­mi­je pro­blem ia­ko je pri­ča­la da na­rod želi re­for­me. Ali re­for­me ma­hom ne že­le oni ko­je je taj bi­rao. Me­đu­tim, ni na­rod ni­je baš za pro­mje­ne, ko­li­ko god ve­ći­na lju­di dek­la­ra­tiv­no bi­la za njih. Jer kad se tre­ba po­če­ti mi­je­nja­ti, te­ško se odvik­nu­ti od sta­rih na­vi­ka. Kad su žu­pa­ni­je u pi­ta­nju, ar­gu­men­ti se vu­ku naj­češ­će iz proš­los­ti, a ne za bu­duć­nost. Pa je ar­gu­ment da ih je ta­ko za­mis­lio Fra­njo Tuđ­man, pa da će uki­da­nje do­ni­je­ti su­ko­be, da će re­gi­onal­ni pris­tup po­di­je­li­ti opet Hr­vat­sku, a on­da i da su one funk­ci­onal­ne jer da one naj­bo­lje zna­ju što tre­ba lju­di­ma, da će nam po­mo­ći fon­do­vi Eu­rop­ske uni­je… Naj­vi­še se lju­de iš­lo pla­ši­ti ne­ga­tiv­nom kam­pa­njom, da ka­ko će sad os­ta­ti bez svo­je žu­pa­ni­je i mo­ra­ti ići pod dru­gi grad? Umjes­to ar­gu­me­na­ta, no­ve po­dje­le. Kao da ni­smo već i ova­ko do­volj­no po­di­je­lje­ni. Jed­no je si­gur­no, stra­nač­ka ma­ši­ne­ri­ja obi­ju velikih stra­na­ka ne želi ra­di­kal­ne pro­mje­ne jer u tom slu­ča­ju do­la­zi u pi­ta­nje nji­ho­vo do­sa­daš­nje funk­ci­oni­ra­nje, u pi­ta­nje do­la­zi stra­nač­ka ba­za, stra­nač­ki uh­lje­bi… Svi­ma su jav­no pu­na us­ta re­for­mi. Ali kak­va re­for­ma ako se na lo­kal­nim ra­zi­na­ma u javnoj sfe­ri za­poš­lja­va is­klju­či­vo pre­ma po­dob­nos­ti, in­te­re­si­ma, obi­telj­skim ve­za­ma? Če­mu svi mo­gu­ći na­tje­ča­ji ako su oni sa­mo pa­ra­van za već do­go­vo­re­ne pos­lo­ve iza za­vje­se? Što da ra­de lju­di, po­seb­no mla­di, ko­ji ne­ma­ju ni­kak­vo za­le­đe, ka­ko da oni do­đu do pos­la? Na­rav­no, ka­ko je kri­za ve­ća, a jav­nog nov­ca sve ma­nje, po­šast tak­vog po­na­ša­nja sve je ve­ća. Jer je mno­gi­ma u in­te­re­su na­mjes­ti­ti se neg­dje na te­ret pro­ra­ču­na i ta­ko ri­je­ši­ti eg­zis­ten­ci­ju. Ka­kav pri­vat­ni sek­tor? Za­što ri­ski­ra­ti? Ko­li­ko je neo­d­go­vor­nos­ti naj­bo­lje je po­ka­za­la ovih da­na Mi­lan­ka Opa­čić, ina­če jed­na od naj­nes­po­sob­ni­jih u biv­šoj Vla­di SDP-a, oso­ba bez da­na rad­nog sta­ža u re­al­nom sek­to­ru, kad je jav­no rek­la da je pre­mi­jer Ore­ško­vić vr­lo opa­san za Hr­vat­sku jer da ras­pro- da­je sve što vri­je­di. Mo­žda bi se pr­vo tre­ba­la za­pi­ta­ti što je sve to ras­pro­dao SDP kad je bio na vlas­ti? Mo­žda da se sje­ti Ra­ča­no­vih i Li­ni­će­vih ras­pro­da­ja? No ni­je u to­me pro­blem. Je li u ci­je­loj za­pad­noj Eu­ro­pi ko­joj svi te­ži­mo sve ras­pro­da­no? Vo­de i šu­me tre­ba­ju os­ta­ti u vlas­niš­tvu dr­ža­ve, že­ljez­nič­ki sek­tor, ono što je do­is­ta od stra­te­škog dr­žav­nog in­te­re­sa, a sve os­ta­lo tre­ba pri­va­ti­zi­ra­ti, ali jas­no i tran­s­pa­rent­no. Oči­to se po­li­ti­ča­ri ko­ji ci­je­li ži­vot ra­de u dr­žav­nom sek­to­ru bo­je da bi i nji­ho­va rad­na mjes­ta mo­gla do­ći u pi­ta­nje ka­da bi se po­če­li bi­ra­ti naj­s­po­sob­ni­ji, a ne naj­po­dob­ni­ji. Bri­ga njih za dr­žav­ne in­te­re­se, ove iz­ja­ve slu­že sa­mo za ma­ni­pu­la­ci­ju obič­nim na­ro­dom. Mi­lan­ka Opa­čić je u bi­ti u pra­vu. Jer gdje će se par­tij­ski zas­luž­ni­ci za­poš­lja­va­ti ako Ore­ško­vić ili net­ko dru­gi sve ras­pro­da? Bo­li gla­va! No ne sa­mo da bo­li od nje ne­go od mno­gih tak­vih li­ko­va ko­ji nam kro­je bu­duć­nost pre­ma vlas­ti­toj mje­ri. Oni se bo­re za svo­ju, a ne za na­šu eg­zis­ten­ci­ju. Ia­ko ih mi pla­ća­mo da se bo­re za nas, oni se bo­ga­te na naš ra­čun. Oni os­ta­ju, a mla­di od­la­ze! Do­kad ta­ko?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.