Zna­mo li od­go­vor na “hr­vat­sko pi­ta­nje”

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize -

Sve ze­malj­ske kuš­nje, kroz ko­je pro­la­zi Hrvatska, pro­is­ti­ču iz nje­zi­na zna­ča­ja. Njen pra­vi na­ci­onal­ni ka­rak­ter vi­še od­go­va­ra za­sa­da­ma, ko­je nam svi­je­tle iz du­bi­na vječ­nos­ti, kao si­ge mo­drih spi­lja, ta­lo­ži­na ge­olo­ških ti­suć­lje­ća, ne­go po­vi­jes­nom pri­la­go­đa­va­nju po­li­ti­ke em­pi­rij­skim po­ku­si­ma. (…) Pa dok je pre­šu­ću­ju kao na­ci­ju, ili hva­ta­ju njen lik u kri­vim zr­ca­li­ma, nje­zi­no se ime pod­kra­da kroz pod­svi­jest moć­nih ve­le­dos­toj­ni­ka ovo­ga svi­je­ta, kao du­go po­ti­ski­va­na kriv­nja, ko­ju bi mo­glo uk­lo­ni­ti oba­sja­nje raz­bo­ra. Hr­va­ti su drev­ni lju­di, a tak­vi do­živ­lja­va­ju osje­ćaj pra­vi­ce kao du­bok, pri­mar­ni po­tres du­še. Ma­će­he go­ne zem­ljom prav­du, a Hr­vat­skoj, ia­ko joj se ho­će ži­vo­ta i u svi­je­tu pro­fa­nih is­kus­ta­va, te­ško se odre­ći na­če­la, po ko­ji­ma je ona sve ono, što jest. Oda­tle nje­na vje­či­ta ago­ni­ja, traj­na na­pe­tost, me­đu kraj­nos­ti­ma svi­je­ta Ce­za­ro­va i svi­je­ta Du­ha. (…) Za­miš­ljam zem­lju Hr­vat­sku kao bi­je­lu ku­lu na gle­čer­nom vi­su, pod­no ko­jeg pla­ze ma­glu­šti­ne i sik­ću va­tre­ni zma­je­vi, a u ja­ru­ga­ma i op­ko­pi­ma klju­ča glib, što ni­ka­da ne će pre­pla­vi­ti sve­tog pra­ga otač­ko­ga. Evo nam, dak­le Hr­vat­ske na ne­ko­li­ko mi­lja od zem­lje, u vi­si­na­ma. Ona kra­lju­je nad obla­ci­ma s osmi­je­hom bje­lo­kos­nim kroz ru­že bi­je­lih obra­za, kao Lje­po­ti­ca u apo­te­ozi, u kvin­te­sen­ci­ji svje­tlos­ti i mu­zi­ke… U ru­ci joj žez­lo, pra­mo­ve joj ko­se mje­sec sre­bre­ni, a is­pod nje, du­bo­ko do­lje grak­ću ga­vra­ni Gvoz­da u kas­na sto­lje­ća.” Ta­ko je pri­je 63 go­di­ne u pje­smi “Du­hov­na Hrvatska” pi­sao Vik­tor Vi­da, Bo­kelj, tra­gik što će ži­vot za­vr­ši­ti od ne­pod­noš­lji­ve sa­mo­će ar­gen­tin­sko­ga eg­zi­la. “Po­eta Cro­ata”, ka­ko mu pi­še na gro­bu, ( još) ni­je lek­ti­ra u na­šim ško­la­ma (ako su auto­ri ku­ri­ku­la ko­ji iz lek­ti­re iz­ba­cu­ju Ma­ru­li­ća uop­će za nj ču­li). A bi­ja­še ne­dvoj­be­no “kom­ple­tan pjes­nik…, van­se­rij­ski ese­jist i no­ve­list”, ka­ko se za vri­je­me biv­še­ga re­ži­ma odva­žio na­pi­sa­ti aka­de­mik Ma­ri­jan Mat­ko­vić, prem­da s Vi­dom ni­je di­je­lio svje­to­na­zor. To upu­ću­je na to da je nje­gov pa­tri­ot­ski me­men­to u (ne sa­mo) kul­tur­no orob­lje­noj Do­mo­vi­ni bio poz­nat ne sa­mo oni­ma ko­ji su ga po ide­olo­ško-po­li­caj­noj duž­nos­ti mo­ra­li poz­na­va­ti ne­go i svi­ma ko­ji su osje­ća­li ra­sap iz­me­đu na­ci­onal­no-so­ci­jal­nih ide­ala i stvar­nos­ti, pro­dub­ljen te­škim po­s­lje­di­ca­ma rat­nih i po­rat­nih tra­ge­di­ja i ide­olo­ških po­dje­la hr­vat­skog na­ro­da, ko­je su se ta­da, sa­mo osam go­di­na na­kon ra­ta, či­ni­le ne­iz­lje­či­vi­ma. No je­dan od naj­ljep­ših i naj­kom­plek­s­ni­jih hr­vat­skih pjes­nič­kih tek­s­to­va ( ov­dje skra­ćen zbog ogra­ni­če­na pros­to­ra) mno­go je vi­še od po­et­sko­ga do­živ­lja­ja Do­mo­vi­ne. On iz­ri­če su­kus hr­vat­sko­ga po­vi­jes­no­ga pi­ta­nja: tko smo i za­što smo to što je­smo – i tu gdje je­smo? Ne­dvoj­be­no je od slo­ma sa­mos­tal­ne sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve sve do­ne­dav­no “hr­vat­sko pi­ta­nje” bi­lo pri­je sve­ga po­li­tič­ko pi­ta­nje. Bu­du­ći da su sto­lje­ći­ma po­lu­ge po­li­tič­ke i eko­nom­ske mo­ći bi­le u tu­đim ru­ka­ma, op­s­ta­nak hr­vat­sko­ga na­ro­da i iz­grad­nja nje­go­ve sa­mo­bit­nos­ti ovi­si­li su sto­ga pri­je sve­ga o vi­tal­nos­ti nje­go­va du­ha – sa­mos­poz­na­ji i sa­mo­po­uz­da­nju. Sto­lje­ća ne­vo­lja uči­ni­la su naš duh in­k­lu­ziv­nim – oda­tle to­li­ka na­ša kul­tur­na elas­tič­nost i sklo­nost po­li­tič­kim za­jed­ni­ca­ma (od ko­jih smo ma­lo­kad ima­li ne­po­sred­ne ko­ris­ti). Is­to­dob­no uči­ni­le su ga i vr­lo osjet­lji­vim za sve ono što smo kroz po­vi­jest, iza zas­to­ra pu­ke kro­no­lo­gi­je i ar­he­olo­gi­je, ra­zvi­ja­li, ka­ko re­če um­ni Fi­lip Lu­kas, kao zna­čaj­ke “sa­mo­rod­ne du­hov­ne sa­mo­svoj­nos­ti”: slo­bo­dar­stvo, ide­alis­tič­nost, mi­ro­tvor­stvo, de­mo­kra­tič­nost, vjer­nost du­hov­nom auto­ri­te­tu, osje­ćaj­nost, etič­nost i re­li­gi­oz­nost. Ta su svoj­stva od dav­ni­na bi­la te­melj na­še uljud­be i kul­tu­re, ono po če­mu smo bi­li pre­poz­na­va­ni kao “onaj iz Hr­vat­ske” što ga Dan­te su­sre­će u 31. pje­va­nju “Ra­ja”: “Ko onaj mo­žda iz Hr­vat­ske što sta / Do­šav­ši vi­dje­ti Ve­ro­ni­ku na­šu / Ko­mu drev­na ču­ve­nost ne bi dos­ta // Već re­če u mis­li­ma Sve­tom Li­ku / ‘Gos­po­de moj Isu­se Kris­te Bo­že / Tak­vu dak­le Ti odje­nu pri­li­ku’” (prev. I. Go­lub). Zna­mo li da je ho­do­čaš­će­nje, uz os­ta­lo, na­čin kul­tur­no­ga pro­ži­ma­nja iz­me­đu na­ro­da, to će re­ći da smo ima­li pre­poz­nat­lji­vo iz­gra­đen iden­ti­tet, ko­ji smo is­ka­zi­va­li bez kom­plek­sa. Da­nas, ka­da ima­mo sa­mos­tal­nu dr­ža­vu, a uoči nje­zi­ne 25. ob­ljet­ni­ce, mo­že­mo re­ći da nam je po­vi­jest po­li­tič­ki oprav­da­la sve žr­tve za slo­bo­du. No pi­ta­nje o smis­lu vlas­ti­te po­vi­jes­ti, a sa­mim tim slo­bo­de, ak­tu­al­no je kao ni­kad pri­je jer se, i to u mi­ru i u okol­nos­ti­ma pu­ne me­đu­na­rod­ne po­li­tič­ke afir­ma­ci­je, su­oča­va­mo s gu­bit­kom ži­vot­nog ela­na – s pri­jet­njom iz­u­mi­ra­nja i pot­pu­nog gu­bit­ka gos­po­dar­ske os­no­ve svo­ga ra­zvo­ja. Ka­ko je to mo­gu­će? Mo­žda od­go­vor tre­ba po­tra­ži­ti u su­če­lja­va­nju s Vi­di­nom mis­li o Hr­vat­skoj ko­ja “kra­lju­je nad obla­ci­ma… kao Lje­po­ti­ca u apo­te­ozi”. Žu­ri li se Hr­vat­skoj si­ći s tih vi­si­na, na ko­ji­ma je sto­lje­ći­ma bi­la? Ako si­la­zi, za­što si­la­zi i gdje si­la­zi? Ako nam se da­nas – na­su­prot Dan­teu, ko­ji nas je su­sreo u ra­ju – či­ni da smo kao na­rod, druš­tvo i dr­ža­va za­gli­bi­li u ma­gle­ne ja­ru­ge i op­ko­pe, on­da se va­lja upi­ta­ti za­što je ta­ko? I je­su li to­mu za­is­ta kri­vi sa­mo po­li­ti­ča­ri? Usu­dio bih se re­ći da i oni ko­ji u ogor­če­nom kri­ti­ciz­mu si­ti svih i sve­ga mis­le da je rje­še­nje što pri­je oti­ći iz Hr­vat­ske, i oni ko­ji sve pa­siv­no pro­ma­tra­ju oče­ku­ju­ći eko­nom­ska i po­li­tič­ka ču­da, i oni ko­ji mis­le da “Hrvatska mo­že bo­lje” ta­ko što je agre­siv­no že­le po­što-po­to du­hov­no “mo­der­ni­zi­ra­ti” či­ne is­tu po­g­rje­šku – “hva­ta­ju njen lik u kri­vim zr­ca­li­ma”. Na­še te­melj­ne po­dje­le ni­su po­li­tič­ke, ne­go su u (ne)ra­zu­mi­je­va­nju na­če­la du­hov­nog ka­rak­te­ra ove zem­lje - “po ko­ji­ma je ona sve ono što jest”. Jer sa­mo po nji­ma ona mo­že bi­ti “Li­je­pa” i “Na­ša” i sa­mo je tak­vu mo­že­mo iz­gra­đi­va­ti i vo­lje­ti. A to je ovoj dra­goj zem­lji jed­na­ko po­treb­no kao i on­da ka­da smo pri­je če­t­vrt sto­lje­ća skup­lja­li lo­vač­ko i tro­fej­no oruž­je da je obra­ni­mo. To ra­zu­mje­ti – je­di­no je stvar­no “hr­vat­sko pi­ta­nje”. I je­di­ni na­čin da kao “drev­ni lju­di” svla­da­mo kuš­nje ovo­ga vre­me­na.

Od dav­ni­na ima­li smo iz­gra­đen iden­ti­tet, ko­ji smo is­ka­zi­va­li bez kom­plek­sa Da­nas, ka­da ima­mo sa­mos­tal­nu dr­ža­vu, su­oča­va­mo se s gu­bit­kom ži­vot­nog ela­na!?

Ako nam se da­nas – na­su­prot Dan­teu, ko­ji nas je su­sreo u ra­ju – či­ni da smo za­gli­bi­li u ma­gle­ne ja­ru­ge, on­da se va­lja upi­ta­ti za­što je ta­ko?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.