Htje­li smo zas­ta­vu hr­vat­sku i opet će­mo je htje­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Obzor -

Ro­đen je u Spli­tu, gdje je za­vr­šio i gim­na­zi­ju, a po­tom u Za­gre­bu i Me­di­cin­ski fa­kul­tet, na ko­jem je bio pro­fe­sor, sve do od­la­ska u Split, gdje je pro­fe­sor na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu od 2008. Usa­vr­ša­vao se u SAD-u i Nje­mač­koj a bio je i gos­tu­ju­ći pro­fe­sor na Ins­ti­tu­tu “Max Plan­ck” i na Sve­uči­li­štu Con­nec­ti­cut (Far­min­g­ton). U Do­mo­vin­skom ra­tu or­ga­ni­zi­rao je hu­ma­ni­tar­ni ko­nvoj za No­vu Bi­lu i Bos­nu Sre­bre­nu. Do­bit­nik je na­gra­de “Ve­čer­njeg lis­ta” za krat­ku pri­ču 1992. Ušao je u ne­ko­li­ko an­to­lo­gi­ja i zbor­ni­ka pri­ča, pa ta­ko i u zbor­nik “Li­ječ­ni­ci pis­ci u hr­vat­skoj knji­žev­nos­ti od Di­mi­tri­ja De­me­tra do da­nas”, iz­da­nje HAZU, 2008. Poz­nat je i po svo­jim knji­ga­ma “Sni­jeg u Spli­tu”(1967.) i “”Pla­ču li an­đe­li?”(1997.) (ts)

Za mo­je­ga je oca u do­mo­brans­tvu bio tek cvi­jet pra­vih Hr­va­ta, ali ko­ri­jen je se­zao mno­go dub­lje, toč­no u oče­vu mla­dost, u kra­lje­vu Ju­gos­la­vi­ju, kad je on bio ma­len, crn i gla­dan, ali ži­lav k’o ja­sen, na­ro­či­to u ru­ka­ma, jer je pu­no ko­pao, i mo­gao je vo­la na zem­lju obo­ri­ti – da je tri­ba­lo. Već su bi­li Sti­pi­cu Ra­di­ća ubi­li, na vi­ri i na Bo­gu, ‘ko je zna’ da će ga ubit’, bra­ni­li bi ga da smo zna­li, ne bi ga bi­li ubi­li da ni­je u Be­ograd išao. A išao je, gos­po­din ve­li­ki, ali za Hr­vat­sku gla­vu ri­ski­rao i dao, nu, ko­li­ki su je ri­ski­ra­li i ko­li­ki su je da­li… I on­da je bi­lo ne­ko (me­ni) ne­jas­no gla­so­va­nje, gdje su Sr­bi (ot­kud odjed­nom Sr­bi u Šes­ta­nov­cu?!) kra­li gla­so­ve, pre­si­pa­ju­ći ku­gli­ce iz Ma­če­ko­ve ža­re u je­re­zi­nu (o je­re­zi su u mo­joj mi­loj ško­li ne­jas­no go­vo­ri­li!), a ta­ta je od­mah vi­dio što ra­de, pa­zio je, pa­zi­li su i dru­gi na­ši, ali on je pr­vi vi­dio. Nu, pri­sip­lju, ne bo­je se, na­oči­gled kra­du. A, bo­ge mi, ne bo­ji­mo se ni mi! Pa je sko­čio, ni­je dao, i či­ni se da je ne­ke hva­tao za pr­si, bit će i po dva, a ne­ko­ga je de­fi­ni­tiv­no obo­rio na ka­me­nu go­mi­lu... I dru­gi su obo­ri­li, po­va­lja­li sve po le­di­ni, ‘ko je vi­dio Ra­di­će­ve gla­so­ve krast’, da ni­su kra­li ne bi ih ni ogre­ba­li, li­po smo ih poz­dra­vi­li kad smo doš­li na gla­so­va­nje, je­smo se pri­je ba­ca­nje ku­gli­ce pri­kr­sti­li, je­smo, ali kr­stit’ ta­da još ni­su bra­ni­li, to su tek pos­li’ ra­ta, ko­mu­nis­ti... Zna­li smo da će­mo do­bit’, ali is­to smo se kr­sti­li. Uvik se tri­ba kr­stit. Proš­la dva da­na, a eto ti đen­da­ri u Ma­ru­ši­ća kom­ši­luk, mo­je­mu dje- du na vra­ta. Tra­že mo­je­ga oca. A on je već bio sa­krio pu­šku u Ljut, opas­no je da na­đu pu­šku, je’ lo­vač­ka, sta­ra dvo­ci­jev­ka os­tra­gu­ša, ali oni pli­je­ne i za­tva­ra­ju k’o da je pra­va voj­nič­ka. Nje­mu je maj­ci ne će nać’, ne boj se, nje­mu je ne bi ni Sti­pić Le­san­drić na­šao, ne­ka mu je Ljut k’o na­mi dnev­ni bo­ra­vak. Uglav­nom, žan­da­ri su pu­šku tra­ži­li i ni­su je naš­li, ali sve­jed­no su oca pod pu­škom odve­li u Ljut, da­le­ko pre­ma Za­dvar­ju. Ta­mo su ga, da­le­ko iza Do­nje Pa­si­ke, bli­že Ce­ti­ni, ve­za­li ga za dub pun mra­va ko­je je on zvao „pr­či­gu­zi“, ia­ko ta­da nit­ko ni­je bio čuo za ho­mo­sek­su­al­nost op­će­ni­to, a ni da­nas se za mrav­lju ne zna spe­ci­fič­no. Ocu je ta pod­vr­sta mra­va slu­ži­la kao ilus­tra­ci­ja re­ži­ma sta­re Ju­gos­la­vi­je, sr­p­sko­ga kra­lja i mr­skih sr­p­skih žan­da­ra i ko­je­ga „na­še­ga po­sr­bi­ce ko­ji je ra­di pla­će ušao u žan­da­re“. Žan­da­ri su, na­ime, hr­vat­ske do­mo­lju­be (ta­da ih još ni­su na­zi­va­li us­ta­ša­ma, ne­go ka­to­li­ci­ma) ko­je ni­su pre­tuk­li, za­tvo­ri­li ili ubi­li, ve­zi­va­li za hras­to­ve nas­ta­nje­ne mra­vi­ma pr­či­gu­zi­ma i ta­ko ih os­tav­lja­li po ne­ko­li­ko da­na, po­vre­me­no obi­la­ze­ći hras­tić, pa­ze­ći se mra­va i da net­ko kriv­ca ni­je odve­zao ili mu do­nio vo­de ili, ne daj, Bo­že, ko­ma­dić kru­ha (me­sa ni­je bi­lo, ne­go sa­mo za ve­li­ke blag­da­ne). I tu je otac os­tao ve­zan vi­še od dva da­na, bez hra­ne i vo­de, bo­lje da se o to­me ne pri­ča... On­da je na­išao net­ko iz se­la i os­lo­bo­dio ga, oti­šao je ku­ći vi­djet’ ima li što jes­ti, a brat Ivan mu je re­kao da mom­ci iđu u cr­k­vu po hr­vat­sku zas­ta­vu. Pa ni­je ni jeo, a ni­če­ga za je­lo ni­je ni bi­lo („k’o glad i si­ro­ti­nja!“), ne­go se pre­svu­kao u mis­nu odje­ću, vo­de na­pio i hajd’ cr­k­vi. Kad kod cr­k­ve – sku­pi­li se mom­ci, ima ih dvis­ta, „daj zas­ta­vu hr­vat­sku, daj zas­ta­vu hr­vat­sku!“A sve­će­ni­ka ne­ma, sa­krio se, pos­li­je se ot­kri­lo, ka­za­la ga An­đe Man­du­ši­ća, njoj­zi je ro­đak i ona ga sa­kri­la, a pos­li­je ka­za­la, ne mo­gu žen­ske taj­nu dr­žat’. I oni ti on­da sa­mi uze­li zas­ta­vu iz cr­k­ve, da će u Bla­to, pro­nit’ zas­ta­vu, dig­nit će se i Bla­ća­ni, ‘oće i oni i Kre­šev­lja­ni, žeš­ći su i od nas. Kad na Rad­me­ni­ci – „pi­jum“– pu­če pu­ška, zr­no pri­ko njih. Sa­ge­li se iza sti­na, iza gra­ba, gle­da­ju, gle­da­ju – dva đen­da­ra klek­li na srid ces­te i u njih ci­lja­ju. Kud ćeš sad’? Ubit će, ne­ma­mo mi ni­šta, pu­ške u Lju­ti, a i od­ni­jo ti đa­va pu­ške, ne smiš’ no­sit pu­ške, un­da bi doš­la voj­ska, a s voj­skom se ne mo­že... Kad, moj sin­ko, sko­či­še Mer­će­pi, sko­či­še Man­du­ši­ći, Ke­ke­zi, Vu­ku­ši­ći… Br­đa­ni­ma je sla­đe go­lin’ ru­kan’ na nož sko­čit’ ne­go se pe­če­ne ja­nje­ti­ne naj­ist’. A moj otac ni­je dao, „nu, nu, po­ma­lo, po­ma­lo, oko gru­na, iza sti­na“i bog­me oni op­ko­li­še đen­da­re. – Mo­že­te jed­no­ga ubit’, ali un­da ste go­to­vi – vik­nuo im je da ga do­bro ču­ju. Vi­de i đen­da­ri da tu­te ša­le ne­ma, pa ba­ci­li pu­ške i pla­ču, ne­moj­te nas ubit’. Nu, di će lju­de ubit’, ne­ka su Sr­bi („svi su ti đen­da­ri bi­li Sr­bi, sa­mo di ko­ji naš po­sr­bi­ca“). Ne­go mi uze­šmo pu­ške, đen­da­re ni ve­za­li ni­smo, ne­go ih na Šes­ta­no­vac sa so­bom po­ve­li, ‘na­ko, iz­me­đu nas. Ta­mo ih pri­da­li na­čel­ni­ku, a mi udri pi­vat’ hr­vat­ske pi­sme. E, ali već po no­ći đen­da­ri doš­li po me’. Ve­za­li me, pa na Šes­ta­no­vac, ba­ci­li u je­dan po­drum. A ta­mo već na­ši’ bit će de­set, ne vi­di se u mra­ku. Su­tra oko pod­ne, da će nas vo­dit u Split, u za­tvor. Izve­li nas iz po­dru­ma, a kad ta­mo – moj sin­ko – iz­a­ša’ na­rod, lju­di se obuk­li, ure­di­li, cu­re u noš­nja­ma, sve oki­će­no, pi­va se, ple­še – doš­li nas is­pra­tit. Der­nek, a sve­tac ni­je. Vi­din ja – i đen­da­ri­ma je vu­na, ne tu­ku nas, ni­su ni pos­li­je u te­ret­nja­ku, je­su nas na­bi­li jed­ne pri­ko dru­gi’, ali tuk­li ni­su. Kad u Spli­tu, le­zi u za­tvo­ru, le­zi, po­zva­še me prid sud­ca. Zva­li jed­no­ga po jed­no­ga, mi se do­go­vo­ri­li da ni­smo kri­vi i go­to­vo, ti­li smo zas­ta­vu hr­vat­sku i opet će­mo je tit’... Kad su­dac – os­lo­ba­đa me i nu­di mi po­sa’ u po­li­ci­ji! E, ne ću! – Za­što ni­si uzeo po­sao u po­li­ci­ji? – po­le­tih ja pi­ta­ti, jer me uvi­jek, ma­kar i re­tro­grad­no, uža­sa­va­la ta­ti­na pat­nja s ne­mo­guć­noš­ću na­la­že­nja pos­la. – Da ne bi me­ne pri­va­ri­li – na­smi­ja se otac do­bro­hot­no na mo­ju na­iv­nost – uz­mu te u po­li­ci­ju i un­da te po no­ći ša­lju u za­tvor tuć’ ko­mu­nis­te. A di ću lju­de tuć’ to su obal­ni rad­ni­ci, si­ro­ti­nja k’o i ja. I maj­či­ni si­no­vi k’o i ti. Di­ca. A ‘ko je vi­di­jo di­cu tuć’?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.