Huligani su ve­lik problem, ali ima i ve­ći – si­gur­nost na sta­di­oni­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Biznis - Vje­ran

Idi­oti! Pi­šem tu ri­ječ bez ima­lo griž­nje sa­vjes­ti. I su­kus ci­je­le ove pri­če mo­že se sa­že­ti u tu jed­nu ri­ječ - idi­oti! Jer ono što se do­ga­đa­lo na sta­di­onu u St. Eti­en­neu ni­ti je ima­lo cilj, ni­ti je mo­glo re­zul­ti­ra­ti ap­so­lut­no ičim kons­truk­tiv­nim, ni­ti je mo­glo pos­ti­ći bi­lo ka­kav na­pre­dak u bi­lo ko­jem smje­ru i u bi­lo kak­vom smis­lu. A na­ni­je­lo je ve­li­ku šte­tu. Tu šte­tu na svo­jim le­đi­ma pri­je sve­ga osje­ća­ju lju­di ko­ji su doš­li da­ti po­dr­šku hr­vat­skoj no­go­met­noj re­pre­zen­ta­ci­ji i ko­ji su po­nos­no kro­či­li uli­ca­ma fran­cu­skih gra­do­va u pre­poz­nat­lji­vim obi­ljež­ji­ma re­pre­zen­ta­ci­je i dr­ža­ve iz ko­je do­la­ze. Oni to ni­su za­vri­je­di­li! Tu šte­tu osje­ćam i ja osob­no, u vi­du ša­mar­či­ne ko­ju su mi ti idi­oti ra­zva­li­li, a sad će otis­ci tih pr­sti­ju na li­cu bi­ti pred­met sprd­nje i po­ru­ge gdje god se ja u Eu­ro­pi po­ja­vio i dek­la­ri­rao kao pri­pad­nik hr­vat­skog na­ro­da i gra­đa­nin Hr­vat­ske. Ni­čim to ni­sam za­vri­je­dio! Tu šte­tu će na iz­vjes­tan na­čin osje­ti­ti i Li­je­pa Na­ša. Ia­ko za­si­gur­no ima ne­što pu­tra na gla­vi, ni ona ni­je to za­vri­je­di­la. Ili mož- da ipak je? Či­nje­ni­ca je da ti idi­oti ni­su ni­ti smje­li ući u Fran­cu­sku. Za­pra­vo, ni­su smje­li ni iz­a­ći iz zem­lje. Što da­lje? Jed­nos­tav­no je. Pred­la­žem la­ga­nu mo­di­fi­ka­ci­ju pos­to­je­ćih za­ko­na, a po­tom nji­ho­vu do­s­ljed­nu pri­mje­nu. Mo­di­fi­ka­ci­ja bi se sas­to­ja­la u to­me da oni ko­je se de­tek­ti­ra da ra­de pro­ble­me odu li­je­po na pri­sil­ni rad. Pa li­je­po ko­pa­ju ka­na­le (vo­do­vod, pli­no­vod, naf­to­vod..., a za one s ve­ćim gri­je­si­ma ka­na­li­za­ci­ja) a pla­ća (hra­na, odje­ća, smje­štaj) ovi­se o učin­ku. Ra­diš malo i slabo? Kruh i vo­da, po­de­ra­ne i pr­lja­ve ma­ji­ce, šup­lje ci­pe­le, da­ska umjes­to kre­ve­ta. Tru­diš se? Ci­je­li ru­čak, ko­rek­t­na oble­ka, će­li­ja dos­toj­na čo­vje­ka. No, bez ob­zi­ra ka­ko i ko­li­ko ra­diš, na kra­ju da­na do­đe ču­var i pred to­bom po­ru­ši sve što si taj dan ra­dio. I ta­ko iz da­na u dan. Pa kad is­tek­ne kaz­na, po­vra­tak u druš­tvo. Mo­žda bi se ta­da sus­tav vri­jed­nos­ti u tim gla­va­ma ipak pro­mi­je­nio. A ako ne, po­nav­lja­nje je maj­ka zna­nja. Ono što me­ne osob­no ipak da­le­ko naj­vi­še za­bri­nja­va ni­su na­ši idi­oti. Njih se i ta­ko ne­će­mo ri­je­ši­ti. Još odav­no je mu­dri star­čić Al­bert E. kons­ta­ti­rao ka­ko su dvi­je stva­ri be­sko­nač­ne – sve­mir i ljud­ska glu­post. A po­tom do­dao ka­ko za be­sko­nač­nost sve­mi­ra ipak ni­je baš sa­svim si­gu­ran. Ono što je za­bri­nja­va­ju­će, a nig­dje ni­sam to pro­či­tao, bar ne jas­no i eks­pli- cit­no is­ka­za­no, jest či­nje­ni­ca da ša­či­ca idi­ota mo­že na sta­di­on uni­je­ti što god po­že­li i on­da s ti­me ra­di­ti što god po­že­li i kad god po­že­li. Ako to mo­gu na­ši idi­oti, on­da to mo­gu i pu­no oz­bilj­ni­ji ti­po­vi s pu­no mrač­ni­jim na­ka­na­ma. Po­ru­ka ko­ju su, svjes­no ili ne, na­ši idi­oti pos­la­li svi­je­tu jest ta da si­gur­nost na sta­di­onu ni­je ni pri­bliž­no onak­vom kak­vom ju Fran­cu­zi pri­ka­zu­ju. A to otva­ra pu­no oz­bilj­ni­ja pi­ta­nja. Jer sta­di­oni su i da­lje dup­kom pu­ni. A tak­vi će bi­ti do kra­ja pr­vens­tva. Na­še idi­ote za­us­ta­vi­li su lju­di ko­ji su s nji­ma, ni kri­vi ni duž­ni, di­je­li­li pros­tor na tri­bi­ni. Ali da su umjes­to ben­gal­ki ta­mo bi­la ak­ti­vi­ra­na ne­ka dru­ga “pi­ro­teh­nič­ka”, eks­plo­ziv­na sred­stva, on­da ti lju­di ne bi bi­li u pri­li­ci po­ma­ga­ti po­li­ci­ji. Da­pa­če, on­da tim lju­di­ma ne bi bi­lo po­mo­ći. Ci­je­li tekst pro­či­taj­te na po­li­tič­kom por­ta­lu Ve­čer­njeg lis­ta Ba­ro­me­tar.hr

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.