Ma­li Kre­ten i Ve­li­ki Pje­vač

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Gor­njo­ba­bur­ci su is­ko­ri­je­ni­li sa­mi se­be: u svo­jim vi­no­gra­di­ma i mas­li­ni­ci­ma, do­lje uz mo­re, šez­de­se­tih proš­lo­ga sto­lje­ća, s po­ja­vom ma­sov­nog tu­riz­ma, gra­di­li su naj­pri­je skrom­ne ku­će “sa so­ba­ma za iz­naj­mit”. Na kar­ton bi na­pi­sa­li “apart­mens”, sta­vi­li to uz ces­tu, tu­ris­ti bi sta­li i use­li­li, uži­va­ju­ći u ku­pa­nju. Us­li­je­di­le su vi­le, pa ho­te­li. Ti­je­kom de­set­lje­ća, svi su siš­li na oba­lu. Ta­ko je nas­tao Ba­bur Do­nji. Gor­nji Ba­bur je opus­tio. Sve ku­će su na­pu­šte­ne, ru­še­vi­ne, ru­ine... Vi­no­gra­da i mas­li­ni­ka ne­ma. Ulje i vi­no uvo­ze. Sa­da ži­ve od pre­div­ne pla­že, od Pun­te Li­vo do Pun­te Des­no, od ki­lo­me­tra pre­kras­na pli­ća­ka s ka­me­nim oblut­ci­ma, bi­je­lim kao sni­jeg zi­mi go­re na pla­ni­ni. A mo­re je bis­tro pla­vo. Ka­ko s ra­zvit­kom tu­riz­ma iđe i ra­zvoj kul­tu­re, a bu­du­ći da da­nas sva­ko hr­vat­sko se­lo, ko­je išta dr­ži do se­be, bi­lo do­nje bi­lo gor­nje, ima ne­ki fes­ti­val, ma­kar film­ski, ta­ko i Ba­bur­ci ima­ju svoj, je­dins­tven i za­nim­ljiv: “S pi­smon i glum­ci­ma na se­lu”, skra­će­no SPIGNAS. Ia­ko se­la za­pra­vo ne­ma. Rav­na­telj Spig­na­sa, ro­đe­ni Gor­njo­ba­bu­rac, da mu “rod­no mis­to ipak ne umre”, sjaj­no je osmis­lio svoj Fes­ti­val “pod zviz­da­ma”: do­ve­di u na­pu­šte­ni Gor­nji Ba­bur pje­va­če, kla­pe, glum­ce, mo­no­dra­me, ali – i pjes­ni­ke. Pjes­ni­ci su, pi­še, “pre­dje­lo”, ne­što kao “uvod­na bor­ba” u bok­su, “za za­gri­ja­va­nje”. Ta­ko je bi­lo i te ve­če­ri u spar­nom ko­lo­vo­zu: pr­vo Pjes­nik, s ne­ko­li­ko re­ci­ta­ci­ja, “ko­li­ko pu­bli­ka mo­re otr­pit”, pa poz­na­ta Kla­pa, pa – Ve­li­ki Pje­vač, vr­hu­nac i zvi­jez­da ve­če­ri! Rav­na­telj je od Op­ći­ne i da­ro­va­te­lja is­pos­lo­vao “iće i pi­će”. Des­no od mon­taž­ne po­zor­ni­ce, pred na­pu­šte­nom ka­me­nom ku­ćom, gdje je ne­kad bio obor za ma­ga­re i ko­ko­ši­njac, sa­da po­ru­šen, na pri­ruč­nom ve­li­kom sto­lu bi­la je klo­pa za iz­vo­đa­če, a s dru­ge stra- ne dvo­ri­šta su­sjed­ne ru­ine – za sve gle­da­te­lje i slu­ša­te­lje te su ve­če­ri bi­la “ja­ja s po­mi­do­rin” te vi­na re­fu­zo, bi­log i cr­nog – ko­li­ko tko mo­že po­pit. Kad je neg­dje ne­što muk­te, ne­ma praz­na mjes­ta. Ta­ko je i te ve­če­ri bio po­pu­njen sva­ki sto­lac mon­taž­no­ga gle­da­li­šta, njih oko če­ti­ri sto­ti­ne, a još su sje­da­li i po zi­di­ći­ma, po ka­me­nju, svu­da oko­lo. Do Gor­nje­ga Ba­bu­ra je kri­vu­dav biv­ši konj­ski i ko­zji put asfal­ti­ran, a par­ki­ra gdje tko ulo­vi kak­vu za­ra­van ili biv­ši do­lac. Ulaz­ni­ca ne­ma. Za­ma­lo pa čis­ti ko­mu­ni­zam: pri­ne­si ko­li­ko mo­žeš, a uz­mi ko­li­ko ti tri­ba! Daj ti to u vul­gar­nom ka­pi­ta­liz­mu pos­tig­ni!? Rav­na­telj je ge­nij! Ni jed­ne ko­ko­ši, a svi je­du ja­ja, ni jed­nog vi­no­gra­da, a svi pi­ju vi­no. Aj­de ra­zu­mi! Pjes­ni­ka je Ru­su­la, biv­ša nje­go­va stu­den­ti­ca, Rav­na­te­lje­va po­moć­ni­ca i lje­po­ti­ca zna­na u či­ta­vu Ba­bur­skom pri­mor­ju, do­ve­la do pr­vog re­da: oda­tle će na po­zor­ni­cu, kad ga po­zo­vu. Dok je išao za Ru­su­lom, net­ko ga je klep­nuo po li­je­voj ru­ci. Okre­nuo se. Gle­da­lo ga je do­bros­ti­vo li­ce Ma­lo­ga Kre­te­na ko­ji mu ka­že: “Oće­mo li, aj­de!” i već plješ­će. Di­gao ru­ke uvis, smi­je se, kao kad se na za­bav­no-glaz­be­nim pri­red­ba­ma plje­skom pra­ti ri­tam. I on je u pr­vom re­du, do pro­la­za, a do nje­ga je nje­gov krup­ni, šut­lji­vi i mr­ki otac, iz­me­đu si­na i že­ne, sit­ne i ne­ve­se­la li­ca. Upro po­gled se­bi u no­ge. Ne sp­rje­ča­va si­no­vo “ani­mi­ra­nje pro­laz­ni­ka”, “di­te je, ne­ka ga!” A Ma­li Kre­ten bi mlat­nuo po ru­ci sva­ko­ga tko je pro­la­zio mi­mo njih, di­zao se i plje­skao, dok se gle­da­li­šte okup­lja­lo. Kre­ten je li­ječ­nič­ki po­jam, oz­na­ču­je sta­no­vi­tu du­šev­nu za­os­ta­lost, ali i tje­les­nu. I ovaj je de­se­to­go­diš­njak imao za kre­te­ne uobi­ča­je­no tan­ke is­kriv­lje­ne no­ge, do­nja us­na mu je bi­la po­deb­lja, kao u Ši­njo­ri­ne Ćun­ke, ču­ve­ne pje­va­či­ce ko­ja se ne­bro­je­no pu­ta za­ru­či­va­la, ali nje­zi­ne us­ne su na­pum­pa­ne, a Ma­li je Kre­ten od ro­đe­nja ta­kav. Do­nja mu je us­na obje­še­na i uoč­lji­vo vlaž­na. Obo­lje­nje je, ka­žu, po­ve­za­no sa štit­nja­čom u maj­ke... Ma­li Kre­ten ni­je ni go­vo­rio po­sve raz­go­vi­jet­no, ali bio je ve­seo. Pjes­nik je, zna­či, nas­tu­pio kao “pre­dje­lo” i ni­ža vr­sta za­bav­lja­ča. Na­vi­kao či­ta­ti pje­sme na pred­stav­lja­nju knji­ga, za de­se­tak lju­di, za ne­ko­li­ko sto­ti­na njih pred so­bom nas­to­jao je pri­mje­re­no se pri­pre­mi­ti. I sjaj­no mu je iš­lo, u po­čet­ku. Knji­gu je u ru­ci imao kao pod­sjet­nik. Na dra­ma­tur­ški po­seb­no važ­nim mjes­ti­ma na­pra­vio bi psi­ho­lo­šku stan­ku. Ma­li Kre­ten bi ta­da uska­kao! Na primjer: Pjes­nik je na­kon sti­ho­va “bez te­be sam po­la se­be,/ a s to­bom bih ci­je­li bio” zas­tao, slu­ša­li­šte utih­nu­lo, če­ka se no­vi stih, ali Ma­li Kre­ten us­ta­ne, vik­ne “bio bio” i zap­lje­ska. Ne­ki su se na­smi­ja­li, otac je ma­lo­ga po­vu­kao da sjed­ne, ali – Pjes­ni­ka je to sme­lo. I ta­ko je bi­lo na­kon sva­ke stan­ke u ka­zi­va­nju sti­ho­va: ma­li Kre­ten, tu, po­sve bli­zu po­zor­ni­ce, sko­čio bi na svo­je kri­ve no­ge, vik­nuo zad­nju ri­ječ ko­ju je čuo i zap­lje­skao ru­ka­ma dig­nu­tim iz­nad svo­je kli­ma­ve gla­ve. “Sa­mo ljubav sla­vi/ os­ta­lo su var­ke”, a Ma­li Kre­ten us­ta­ne te iz pu­na gla­sa vik­ne “far­ke, far­ke” i – smi­jeh pu­bli­ku­ma. Ve­čer se pre­tva­ra­la u hu­mo­ris­tič­ku. “A di ćeš, kud ćeš!? Ne moš mu za­bra­ni da do­đe, ni­je di­te kri­vo!” Rav­na­te­ljev je raz­log hu­man i ra­zu­man. “Ne­ma se tu što za­mi­rit!” I kad je Kla­pa pi­va­la, Ma­li je Kre­ten bio nes­trp­ljiv. No, kad je na po­zor­ni­cu izi­šao Ve­li­ki Pje­vač, ta­da je tek bi­lo za­nim­lji­vo. Ve­li­ki je pje­vač, za nas­tu­pa Kla­pe, otra­ga, u biv­šem se­oskom obo­ru ili ko­ko­šinj­cu, po­ta­ma­nio pr­šut, in­ću­ne u mas­li­no­vu ulju i – vi­no, ne zna se ko­li­ko sve­ga to­ga. Sjaj­no ras­po­lo­žen i oza­ren, stao je s po­zor­ni­ce hva­li­ti Ba­bur Gor­nji, Ba­bur­ce, Fes­ti­val, Rav­na­te­lja, lje­to, sta­re na­pu­šte­ne ku­će, sta­bla po­kraj po­zor­ni­ce, zvi­jez­de, mo­re, ne­bo, sve­mir, a i sa­ma se­be, za­pra­vo naj­vi­še se­be i svo­je pje­va­nje. Ve­li­ki je Pje­vač na gla­su i kao ve­li­ki im­pro­vi­za­tor i ne­nad­ma­šan ša­ljiv­dži­ja, spre­man iz­ne­na­di­ti i svo­je ko­le­ge glaz­be­ni­ke i slu­ša­te­lje. Ta­ko je i te ve­če­ri bi­lo. Svo­je je dvi­je gi­ta­re, čas jed­nu čas dru­gu, upo­treb­lja­vao i kao bub­nje­ve, ša­ka­ma, pes­ti­ma, dla­nom, pr­sti­ma uda­rao je po nji­ma u rit­mu. Kla­pa je os­ta­la na po­zor­ni­ci, svi su za­jed­no pje­va­li naj­poz­na­ti­je na­pje­ve, tre­nut­no “u đi­ru”. Ve­li­ki je Pje­vač u glaz­ba­lo pre­tvo­rio čak i sa­ma se­be. I to sil­no do­sjet­lji­vo, slič­no In­di­jan­ci­ma, is­pu­štao je gla­so­ve i kri­ko­ve, ne­za­pam­će­no i ne­po­nov­lji­vo us­pje­lo i du­ho­vi­to, ru­ka­ma se uda­rao po na­pu­ha­nim obra­zi­ma, pa po­nov­no po gi­ta­ra­ma, po jed­noj pa po dru­goj... Či­ta­vo se gle­da­li­šte di­glo na no­ge, po­di­glo ru­ke uvis i rit­mič­ki plje­ska­lo; i Ve­li­ki Pje­vač i Kla­pa, svi! U sve­mu to­mu, Ma­li Kre­ten je os­tao ne­za­mi­je­ćen. Za­bo­ra­vi­lo se da je to što svi oni sa­da ra­de, Ma­li Kre­ten ra­dio pri­je svih njih! Još dok je “Pis­nik re­ci­ti­ra. I prìja još!” Ne­poz­na­ti net­ko, mo­žda otac mu, si­ti­ja se to­ga, Ma­lo­ga je Kre­te­na “uhva­ti­ja is­pod pa­zu­ha i iz­ba­ci­ja na po­zor­ni­cu”. Ve­li­kom je Pje­va­ču pre­ko li­ca si­jev­nu­la zra­ka ne­la­go­de. Me­đu­tim, či­ta­vo gle­da­li­šte se ras­pa­me­ti­lo u ushi­tu ka­da je Ma­li Kre­ten stao uz nje­ga i di­gao ru­ke, uda­ra­ju­ći nji­ma ri­tam. Sve­viš­nji mu jest us­kra­tio pa­met, ali ne i sluh! Ve­li­ki Pje­vač se u se­kun­di sna­šao i Ma­lom Kre­te­nu još vi­še uvis po­di­gao nje­go­ve tan­ke ru­ki­ce. Tek ta­da gle­da­li­šte je za­ki­pje­lo. Ni­je se zna­lo ko­mu se vi­še plješ­će: Ma­lom Kre­te­nu ili Ve­li­kom Pje­va­ču! Plje­ska­li su svi svi­ma, sa­mi­ma se­bi... “A, di ‘š, kud ‘š?! Ju­di smo!”, re­če Rav­na­telj.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.