Za raz­li­ku od ne­kih mo­jih ko­le­ga spor­ta­ša, ja za po­li­ti­ku ne­mam do­volj­no de­be­lu ko­žu

“Pra­tim ski­ja­nje, ono je mo­ja pr­va lju­bav, mo­žda i po­s­ljed­nja... Ima­mo iz­u­zet­no ja­ku mla­du re­pre­zen­ta­ci­ju, no te­ško je pro­na­ći spon­zo­re. Re­me­ni su steg­nu­ti do zad­nje ru­pi­ce što se gos­po­dar­stva ti­če”

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - ZAGREB Rad­mi­la Ko­va­če­vić rad­mi­la.ko­va­ce­vic@ve­cer­nji.net

Dok su se dru­gi be­ba­či još ge­ga­li, Nika Fleiss je s tri go­di­ne već ski­ja­la. Dok su vrš­nja­ci sta­sa­li do go­di­na za iz­la­ske, ona je na­por­no tre­ni­ra­la i re­da­la do­bre re­zul­ta­te i po­bjed­nič­ke po­ka­le. Iz ski­ja­nja se po­vuk­la pri­je šest go­di­na, ali ski­ja­nje i da­lje pom­no pra­ti, a uz­bu­đe­nja joj u ži­vo­tu ne manj­ka. Pos­lov­ne ak­tiv­nos­ti vo­de je po ci­je­lom svi­je­tu. Po­s­ljed­nja, vo­di­te­lji­ce ko­mu­ni­ka­ci­ja na ne­tom za­vr­še­nom tur­ni­ru od­boj­ke na pi­je­sku se­ri­je Ma­jor u Po­re­ču, pre­tvo­ri­la se u vi­še­go­diš­nji an­ga­žman. Mol­bom za in­ter­v­ju za­tek­li smo je u Kla­gen­fur­tu, na pu­tu iz Po­re­ča za Rio de Ja­ne­rio, na­kon če­ga pu­tu­je za Ka­na­du. Una­toč sve­mu, sprem­no je i br­zo od­go­vo­ri­la na na­ša pi­ta­nja, a od­go­vor je us­kra­ti­la sa­mo na jed­no; je li još u lju­ba­vi s pro­fe­si­onal­nim vo­za­čem re­li­ja Da­ni­je­lom Ša­ški­nom, s ko­jim je me­di­ji po­ve­zu­ju još od 2011. go­di­ne. O sve­mu os­ta­lom Nika Fleiss go­vo­ri sport­ski krat­ko i ne­dvo­smis­le­no.

I da­lje ži­vi­te di­na­mič­no kao kad ste bi­li dio svjet­ske ski ka­ra­va­ne?

Is­ti­na. Na­kon što smo iz­u­zet­no us­pješ­no odra­di­li ovo­go­diš­nji Po­reč Ma­jor, od vr­ha sa­me or­ga­ni­za­ci­je, toč­ni­je g. Han­ne­sa Ja­ger­ho­fe­ra (CEO Be­ach Ma­jors Gm­bH), do­bi­la sam po­nu­du za ci­je­lu svjet­sku se­ri­ju tur­ni­ra Swat­ch Ma­jor Se­ri­je kao vo­di­te­lji­ca ko­mu­ni­ka­ci­ja. Pri­hva­ti­la sam po­sao te sam mo­ra­la u Kla­gen­furt gdje se pro­tek­li vi­kend odr­ža­vao Kla­gen­furt Ma­jor, a po­tom, od­mah su­tra, le­tim iz Be­ča za Rio de Ja­ne­rio gdje će od­boj­ka na pi­je­sku bi­ti sport broj je­dan. Na Co­pa­ca­ba­ni ima­mo ku­ću od­boj­ke gdje će­mo or­ga­ni­zi­ra­ti raz­na do­ga­đa­nja, kon­fe­ren­ci­je, dru­že­nja. Na­kon Ria, pak, idem di­rek­t­no za To­ron­to gdje ima­mo za­vr­š­ni­cu, fi­na­le Ma­jor se­ri­je.

Sa­mo­bor je ipak i da­lje ba­za, ko­li­ko vre­me­na pro­vo­di­te u svo­me gra­du i ka­ko iz­gle­da sva­kod­ne­vi­ca neg­daš­nje ski­ja­ške zvi­jez­de?

Sa­mo­bor je bio ba­za do ne­dav­no, od sa­da na­da­lje će to bi­ti Beč iz­me­đu mno­gih pu­to­va­nja. Iako je Sa­mo­bor još uvi­jek dom i mjes­to na ko­je se naj­ra­di­je vra­ćam. Ja­ko sam ma­lo bi­la u Sa­mo­bo-

ru zad­njih go­di­na, no ka­da sam ta­mo sr­ce mi je na mjes­tu, sve je ka­ko tre­ba. Zna­te ka­ko je, ma­ma je bli­zu.

Ko­li­ko vam je obi­telj važ­na, ču­je­te li se re­do­vi­to sa svo­ji­ma kad ste na pu­tu?

Obi­telj je sve, ta­mo sve po­či­nje i za­vr­ša­va. Ja sam za­hval­na na obi­te­lji ko­ju imam i bez ob­zi­ra što smo svi nons­top na raz­nim stra­na­ma, kad je po­treb­nu tu smo jed­ni za dru­ge. Ma­ma je ta ko­ja je us­pje­la sve te go­di­ne odr­ža­ti nas sve na oku­pu, jer je, na­rav­no, bi­lo i te­ških vre­me­na. Brat i ja smo kao ma­li s ta­tom od­la­zi­li na ski­ja­nje, a ma­ma bi če­ka­la i če­ka­la. I dan­da­nas je dos­ta sa­ma, pa kad bi me net­ko pi­tao tko je ta naj­važ­ni­ja oso­ba u ži­vo­tu, rek­la bi ma­ma. To ni­ma­lo ne uma­nju­je ni ta­ti­nu ulo­gu. ko­ji je uvi­jek bio tu za sve nas i još je uvi­jek. On je ču­var obi­te­lji, net­ko tko se uvi­jek po­bri­nuo da nam ni­šta ne ne­dos­ta­je.

Ima li ža­la za vre­me­ni­ma kad ste bi­li jed­na od naj­br­žih ski­ja­ši­ca na svi­je­tu?

Ni naj­ma­nje. Da tre­ba, po­no­vi­la bih sve. Ski­ja­nje mi je otvo­ri­lo mno­ga vra­ta, poz­nans­tva. Na­uči­lo me dis­ci­pl­ni, odri­ca­nju i te­škom ra­du, od­go­vor­nos­ti. Da­nas mi sve to sa­mo po­ma­že u pos­lu.

Go­di­na­ma ste bi­li u ski­ja­škom vr­hu, poz­na­ti, u me­di­ji­ma, pro­mi­je­ne li čo­vje­ka re­flek­to­ri jav­nos­ti i ta op­ća paž­nja?

Da, pro­mi­je­ne. Htje­li ili ne, mo­ra­te po­če­ti pa­zi­ti na de­ta­lje, obič­ne ma­le stva­ri. Jed­nom ka­da sta­ne­te pod re­flek­tor jav­nos­ti, ta­mo, po­go­to­vo u ma­lim sre­di­na­ma, i os­ta­je­te. A moj naj­ve­ći strah je odu­vi­jek bio da ne ra­zo­ča­ram jav­nost, fa­no­ve..., da mla­dim bu­dem uzor, a ne na sra­mo­tu.

Br­zi­ne se nis­te po­sve odrek­li, bi­je­le sta­ze za­mi­je­ni­li ste ces­tom i pri­je ne­ko­li­ko go­di­na oku­ša­li se kao vo­za­či­ca na re­li­ju, ko­li­ko ste da­nas to­me po­sve­će­ni?

Re­li sam sa­mo jed­nom pro­ba­la vo­zi­ti da sa­ma se­be uvje­rim ko­li­ko je do­bro i za­bav­no.

Od mo­ra ni­šta ove go­di­ne, no gdje ina­če naj­ra­di­je lje­tu­je­te?

Na Cre­su. Otok Cres je moj dru­gi dom. Ta­mo sam odras­la, ta­mo je sr­ce. Cres je naj­ljep­ši otok u Hr­vat­skoj.

Ski­ja­nje ste na­pus­ti­li 2010. u me­đu­vre­me­nu ste za­vr­ši­li stu­dij no­vi­nar­stva, ra­di­li za Hr­vat­ski ski­ja­ški sa­vez, vi­đa­mo vas u ulo­zi te­le­vi­zij­skog ko­men­ta­to­ra ski­ja­ških na­tje­ca­nja, a ko­men­ti­ra­li ste i ne­tom za­vr­še­ne Eu­rop­ske sve­uči­liš­ne igre, u ko­jem se pos­lu du­go­roč­no vi­di­te?

Is­ti­na, na­kon ski­ja­ške ka­ri­je­re sam ra­di­la dos­ta to­ga. Zad­nje dvi­je go­di­ne bi­la sam za­du­že­na za ko­mu­ni­ka­ci­je u Hr­vat­skom ski­ja­škom sa­ve­zu i taj mi je po­sao ta­ko­đer pu­no po­mo­gao u mom uče­nju, pos­lov­nom odras­ta­nju. HRT je tu sko­ro odu­vi­jek, rek­la bih. Po­če­la sam su­ko­men­ti­ra­ti utr­ke od­mah na­kon za­vr­šet­ka ka­ri­je­re, pa sam do­bi­la šan­su za Soc­hi, a sa­da i za Eu­rop­ske sve­uči­liš­ne igre. Ipak, tre­nut­no se vi­dim sa svjet­skom pješ­ča­nom od­boj­ka­škom eli­tom. I to si­gur­no sli­je­de­ćih tri do pet go­di­na.

Da se ne bo­ji­te iz­a­zo­va po­ka­za­li ste i fo­to­gra­fi­ra­njem za Playboy, ka­ko da­nas na to gle­da­te?

Is­to kao i ta­da. Bez ža­lje­nja.

Je li vam mo­da važ­na, vo­li­te li šo­ping, ku­pu­je­te li bren­di­ra­nu odje­ću?

Vo­lim si pri­ušti­ti i ku­pi­ti li­je­pe stva­ri. Sam šo­ping kao ta­kav ne vo­lim, za­mo­ran je i čes­to se pos­li­je osje­ćam lo­še. No, vo­lim ra­zve­se­li­ti lju­de i ku­po­va­ti za dru­ge, naj­češ­će ma­lim stva­ri­ma, neo­če­ki­va­no, mi­mo važ­nih da­tu­ma. Bren­di­ra­na odje­ća mi ni­je bi­tan, ku­pu­jem ono što mi se svi­di i ako je ci­je­na ra­zum­na. Bren­do­ve ne vo­lim is­ti­ca­ti, osim ako ni­su hr­vat­ski.

Za­ni­ma li vas po­li­ti­ka i što mi- sli­te o ko­le­ga­ma, po­put Ja­ni­ce Kos­te­lić, ko­ji su se i u to­me oku­ša­li?

Za­ni­ma me po­li­ti­ka u to­li­koj mje­ri da mo­gu ra­zu­mje­ti u kak­vim okol­nos­ti­ma ću ži­vje­ti, u kom smje­ru će se stva­ri kre­ta­ti. Ne va­lja žmi­ri­ti pred po­li­ti­kom i sva­ka­ko tre­ba ima­ti otvo­re­ne oči i uši, no za ula­zak u po­li­ti­ku ne­mam do­volj­no zna­nja i kom­pe­ten­ci­ja. Ne za­ni­me me to kao po­ziv. Ne­mam ta­ko de­be­lu ko­žu i sr­ce. Ja sam emo­ci­onal­na du­ša, ja još uvi­jek ko­ris­tim bo­je ka­da cr­tam.

Ne­ma­te baš vi­so­ko miš­lje­nje o na­šim po­li­ti­ča­ri­ma, zna­či li to da ne­ma­te ni po­li­tič­kih fa­vo­ri­ta?

Ma, ne bih baš ta­ko rek­la, je ni­ti ne mo­gu ima­ti is­prav­no miš­lje­nje o ne­kom koga do­volj­no ne poz­na­jem. Nit­ko od hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra ni­je me­đu mo­jim pri­ja­te­lji­ma i, sto­ga, ne mo­gu pre­vi­še o nji­ma jav­no go­vo­ri­ti. No, oči­to je da mno­gi od njih svoj po­sao ne ra­de do­volj­no do­bro, ni­ti su mu pre­da­ni ko­li­ko bi tre­ba­li bi­ti. Čast iz­u­ze­ci­ma. No, po­nav­ljam, po­li­ti­ka ni­je po­dru­čje o ko­jem bi se ja usu­di­la op­šir­ni­je...

Kad ste na­pu­šta­li re­pre­zen­ta­ci­ju bi­li ste, ka­ko su me­di­ji ta­da pi­sa­li, ra­zo­ča­ra­ni što vam se Ja­ni­ca ni­je ja­vi­la, je li to iz­gla­đe­no, ču­je­te li se da­nas?

Za­is­ta ne znam od ku­da vam taj po­da­tak, jer to ni­je is­ti­na. Ja­ni­ca se ni­ka­da ni­je otu­đi­la od ski­ja­nja kao ni od ski­ja­ša. Uvi­jek je bi­la bli­zu i bit će. Pa ta­ko i kod mog od­la­ska. Ona je mo­žda bi­la od ri­jet­kih ko­ja je za­is­ta mo­gla ra­zu­mje­ti jer je i sa­ma otiš­la tri go­di­ne pri­je. Naš je od­nos da­nas ba­zi­ran na po­šti­va­nju.

Pra­ti­te li što se do­ga­đa s hr­vat­skim ski­ja­njem, vi­di­te li ne­ke od na­ših mla­dih ski­ja­ši­ca i ski­ja­ša u svjet­skom vr­hu?

Ski­ja­nje pra­tim i uvi­jek ću ga pra­ti­ti. To je mo­ja pr­va lju­bav, mo­žda i po­s­ljed­nja... Ima­mo iz­u­zet­no ja­ku mla­du re­pre­zen­ta­ci­ju ko­ja je spo­sob­na za do­bre re­zul­ta­te. Ima­ju do­bro tre­ner­sko vod­stvo, po­dr­šku Sa­ve­za te iz­u­zet­no spo­sob­nog di­rek­to­ra Ve­dra­na Pav­le­ka. No lju­di mo­ra­ju ra­zu­mje­ti da ni on ni­je ča­rob­njak i da je u ovim vre­me­na iz­u­zet­no te­ško pro­na­ći spon­zo­re i nov­ce. Re­me­ni su steg­nu­ti do zad­nje, pa i pre­ko zad­nje, ru­pi­ce što se eko­no­mi­je i gos­po­dar­stva ti­če.

Ja­ni­ca se ni­ka­da ni­je otu­đi­la od ski­ja­nja i ski­ja­ša. Naš se od­nos ba­zi­ra na po­šti­va­nju

U druš­tvu s mi­nis­trom Ki­ma­nom Nika Fleiss vo­di­la je ko­mu­ni­ka­ci­je na ne­dav­nom tur­ni­ru od­boj­ke na pij­se­ku u Po­re­ču

Sel­fie s ma­mom, ko­ja je, ka­že Nika, naj­važ­ni­ja oso­ba u ži­vo­tu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.